Saša Jovanović

Postoje tri najvažnija razloga bezuspešnosti i to ne samo u mačevanju, već gde god da se oko sebe osvrnete. Sva tri su tipična i svakodnevno prepoznatljivo rasprostranjena u sredini u kojoj živimo. Ovde ih po prvi put objavljujem da bi oni koji su bezuspešni bili i teorijski upoznati sa svojom praksom, da bi ih dobro proučili i dalje uspešno, kao i do sada, bez ikakvih odstupanja primenjivali.

Prvo sveto pravilo bezuspešnih

Amaterizam

Za sve što se hoće uvek se nekako mora platiti njegova puna cena. Ko nije spreman da se pretvori u morsku ribu neka ne pokušava da bude dobar pomorac.

Hemingvej

Neko je rekao da je ovo zemlja amatera. Previše ljudi, naime, misli da je moguće u nečemu uspeti ako se tome ne posveti ceo, ne daje sve i ne pretvori ceo u ono čime se bavi. Na svakom koraku se zaboravlja: koliko daješ toliko jedino i možeš dobiti – fizički rečeno zakon održanja i ravnoteže.

Uobičajeni pristup za ove krajeve, nasuprot tome, je NAPOLIČARENJE. On vodi poreklo od siromašnog seoskog života: treba se baviti malo kokoškama, imati nešto malo posla oko prasića, imati neku kravu, raditi malo u povrtnjaku i malo u njivi… i zasaditi nešto voća. Ako podbaci jedno, biće drugo… “Imaš jedan posao a eto, mačevanje (ili šta već drugo) će ti biti još jedna fina tezgica.”

Ko se nečim bavi usputno, sitno ili polovično i rezultati će u najboljem slučaju biti usputni, sitni i polovični.

Profesionalac je čovek koji je izabrao jedno i sve drugo mu dolazi samo kroz to jedno. Retki su oni koji mogu biti uspešni kao profesionalci u više oblasti – njih obično zovu genijalnim ljudima. Nema zemlje na svetu koja ima više takvih genija od naše. Oni svuda izviruju!

Neki misle da je dovoljno da se nečim bave uz strast, zaluđenu ambicioznost ili ljubav i da se odmah pojave rezultati uspeha. Uistinu to je ambiciozna zaluđenost strasno zaljubljenog a on je uvek uspešan samo u razočaranju i samosažaljenju.

Jedino onaj ko je spreman da prihvati sve i tvrdo hoće da bude profesionalac taj i može da bude uspešan. Samo onaj ko je zajahao ono što je sam izabrao, sam ga kroti, ko se u tom sedlu drži uporno i čvrsto i VREDNO po ceo dan i celu noć i po ledu i po vrelini, može biti uspešan jahač. Amater je čovek koji iz zadovoljstva, i po lepom vremenu, dobro čini ono što voli dok hoće. Profesionalac je čovek koji i bez zadovoljstva, i po svakom vremenu, odlično čini i ono što je prestao voleti, i kad neće.

No, nije dovoljno samo da je neki čovek izabrao profesiju i posvetio se njoj, potrebno je i da ta profesija njega izabere – posveti se ona njemu. Može se dogoditi, a to je ovde i najčešći slučaj, da čovek koji je nešto izabrao za svoju profesiju bude i čovek koji je izabrao pogrešnu profesiju, ili je prosto gurnut u to. Možda bi on bio bolji kao pekar, čobanin ili prodavac…Mnogi su izabrali da se bave mačevanjem zato što nisu imali šta drugo a pomislili su da je tu uspeh zagarantovan, lak i izdašan. Mnogi to i danas naivno misle. Mnogi će to naivno tek pomisliti.

Zato što su amateri, zato su i BEZUSPEŠNI.

Drugo sveto pravilo bezuspešnih

Plagijatura

Nije mi žao što kradu moje ideje nego što nemaju svoje.

Nikola Tesla

Gotovo je nacionalni specijalitet biti detinjast i nezreo – homo adolescentis. Svako misli da sve što vidi i razmaženo poželi samim tim i može. Za decu, a posebno mušku, je najomiljenija igra poistovećivanja sa likovima jakih, sposobnih, uspešnih…Ona obuku željeni kostim, kupe mačeve i… igra mašte može da počne!

To, sa jedne strane, potiče iz neinformisanosti, poluinformisanosti ili čak i dezinformisanosti o onome što privlači taj detinji duh koji po pravilu ni ne naslućuje šta sve u sebi stvarno sadrži ono što on “hoće”.

Sa druge strane to potiče od previsokog mišljenja o sebi koje je neiskusno detinje samouvereno ubeđeno da sve može. Dovoljno je da se pojavi nešto i svi su tvrdo ubeđeni da to mogu očas i oni: odmah se i sa svih strana čuje čuveno rasprostranjeno: “I JA aaa” – magareće njakanje.

No, nije toliko problem u tome što je malo kreativnih a gotovo svi rade uz puno lenjosti i duha i tela loše kopije po principu “videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu”. Problem je u tome što takvi ne znaju svoje prave granice i nekritički samozaljubljeni, skorojevićki i puni sebe ne haju za čuvenu starogrčku misao “spoznaj se” zbog čega stalno u onom na šta su se nakanili, prirodno, kako udare u te granice – postaju BEZUSPEŠNI.

Ali i to im se može oprostiti. Njihov izbor, njihov “rad” – njihovi “rezultati”. No, ne ostaje na tome. Iako nam godi da nas imitiraju jer: ” najveći kompliment za nekoga je kad ga imitiraju”, najveći problem vezan za ovo drugo pravilo bezuspešnosti nastaje onog trenutka kad takvi uvide da postaju bezuspešni.Tada počinju juriti za svojim uzorom, vrteti se oko njega, oslanjati se, moljakati, grickati i pokušavati da odnosu njegove delove u svoja legla. Jednom rečju postaju dosadne muve od kojih čovek ne može mirno da ide dalje svojim putem.

Od tog trenutka oni koji su olako krenuli putem ” I Ja aaa” se više ne bave pitanjem kako će biti uspešni već kako će se zakačiti za uspešnog i na njemu parazitirati svoj nedosanjani san.

Zato što su nezreli i nesamostalni – detinjasti, jer nisu sposobni da žive, snalaze se i čine sami. Zato su i BEZUSPEŠNI.

Treće sveto pravilo bezuspešnih

Pakost

Zloba sama popije najviše svog otrova.

Seneka

NEUSPEH počinje da peče. Traži se razlog tog bola. Naravno sujeta onome ko ne zna i ne ume, a s ponosom drži do sebe, uvek ukazuje da je uzrok SPOLJA. Za njihov neuspeh kriv je onaj drugi – USPEŠNI!

Oni to tada prozovu “KONKURENCIJA”. Ništa misli da postaje nešto ako se tvrdo i uporno ne miri sa time da je ništa a za to što i dalje ostaje ništa okrivljuje onoga koji je NEŠTO.

No, kako “orlovi ne haju za muve” oni uspešni nastavljaju da lete svojim putem i što dalje odmiču kod onih koji zaostaju stvaraju jedan endemično veoma rasprostranjen osećaj popularan u našoj sredini – zavist. Neće trebati puno vremena da se iz zavisti iščili njeno čedo:pakost. “Kad ne možemo mi – neće ni oni!”. “Nek komšiji crkne krava”, “mi nemamo korist ali će oni imati štetu”…

Od tog trenutka bezuspešni više uopšte i nemaju za cilj da budu uspešni već samo da napakoste, naprave štetu i unište ono što je USPEŠNO. Oni to tada nazivaju pobeđivanje konkurencije.

Bezuspešni tada gube razum i njima počinju vladati strasti. Neprestano bacaju poglede pune zavisti i pakosti na tuđe uspehe a povređenu sujetu koja peče hlade time što mogu da pokažu da su sposobni ako ne da grade a onda makar da ruše.

Zato što prestaju biti stvaralački nastrojeni i više se ne bave onim što će ih jedino odvesti uspehu – sopstvenim zadatkom, već su obuzeti tuđim USPEHOM – zato su i BEZUSPEŠNI.

ALI

Ne treba zbog svega ovog biti previše medi-ciničan i pokušavati mnogo uporno i na silu lečiti, kritikovati, ispravljati, savetovati… I neuspešni su potrebni divnom vrtu postojanja, čak smatram da ga takođe na svoj način ulepšavaju, bogate i da su stoga neophodni. Takođe, na padanju se čovek uči hodanju, na neuspesima uspehu i kako to jedna izreka kaže: “Neuspesi su opalo lišće iz čijeg truleža neprestano izrasta nov život”.

Zato što su uspeh i neuspeh uvek u neku ruku povezani zato ljudi i treba da budu prijateljski nastrojeni. I mi smo jednom davno bili rođeni i zadovoljno rasli na tom drvetu neuspeha. Zatim smo se osušili, opali i istrulili. A onda je vetar odnekud iz prošlosti doneo jednu staru, zaboravljenu semenku. Dalje već sve znate.

(Citat, iz nepoznatog dela…)

Slični tekstovi:

• Tri minuta za filosofiranje
• 2007
• Kad bi mi lopov pao šaka…
• Strategije prodaje 1. deo
• Astal šaren