Da li je zivot baš ono šta sam isplanirao? Bacakao nas je levo desno od nemila do bestraga. Od polarnih noći negde na severu Skandinavije do vrućih afričkih peskova. I jednom shvatiš da je planeta samo jedna igraonica u kojoj nema milosti. Zakoni igre su svugde isti. Prepustio sam se slučaju neka me on nosi. Gotovo da sam postao hodočasnik, koji vuče noge po pesku i blatu i kamenu i snegu života. Svugde postoje zli , dobri, bezlični i ostali.
A sve to u potrazi za srećom, i evo šta na kraju zaključih:
za sreću je potrebno samo tri stvari: NAJBOLJI PRIJATELJ, LJUBAV i OSMEH. To je suština ubedjen sam da bez ove tri stavke ne postoji srećan čovek.
Vođa karavana sreće odrpance
Ko ste vi u odrpanim cipelama i zarasli u brade.
Mi smo hodočasnici gospodine,
uvek idemo malo dalje ,
može biti iza one planine ovičene snegom
ili iza onog uzburkanog mora
Ovaj natpis se nalazi na ulazu u Stirlingove barake – Centar za obuku britanskih SAS odreda.
Inace to je postala i GSS prica, stih se nalazi i u prostorijama GSS (Gorska Služba Spasavanja) na Kopaoniku.
Ovaj komentar na jedan prethodni post, zaslužio je da sam postane post. Hvala Neco, druže stari, jedno “bežanje” u grad i pozajmljivanje tvojih sakrivenih adidas trenerica je bilo početak ovog prijateljstva. Bili smo klinci, isuviše sigurni u sebe i isuviše ponosni da pokažemo strah. Prošli staru Jugu uzduž i popreko sa puškom i padobranom, a pre svega sa osećajem padobranske časti kojem smo naučeni čini mi se od rane mladosti – od naših očeva.
Sećam se i zida na koji si me “zalepio” sprečavajući da mi šleper otkine glavu, i mavaši geri kojim si me zveknuo u sparingu da sam sve zvezde video, na straži probuđenog Glavonje sa uperenim kalšnjikovim u tvoj stomak, žurke kod tebe, kad sam zaboravljao Nenu, Xenie sa te žurke (ih pamtim, naravno), gustog meda od žalfije koji je tvoj matori donosio iz Like, i ključeva narandžastog AMI-8 koje si mi krećući u rat tutnuo u šaku uz osmeh i: “druže, ako se ne vratim – tvoj je”. Ma jebi se budalo, vrati se u jednom komadu, pomislih. Ponekad, učini mi se, zbog vremenske distance verovatno, da je sve to bio samo san. Ako i jeste, bio je to jako doooobar san. Vredelo ga je odsanjati.
Nismo bili posebno vešti, tek smo učili, ali smo jedno od početka savladali – boriti se za prijatelja, druga i sa njim do poslednjeg daha, ne napustiti ga, ma kakvo sranje da nas je snašlo.
Dvadeset godina kasnije, ja to vidim kao najznačajniji kvalitet i zaostavštinu iz tog vremena. I verovatno što smo još od tih dana život udisali punim plućima, suočili se često sa njegovom neizvesnošću i blizinom smrti, isprativši čak i neke drage drugove i prijatelje sa kojima smo prošli dosta zajedno, postali smo svesni vrednosti ovoga šta nam je dato i odgovornosti prema drugima, ceneći pravo na različitost, i mogu se složiti sa tobom da bez najboljeg prijatelja, ljubavi i osmeha nema istinske sreće za čoveka. “Osmeh je najkraća putanja između dva ljudska bića..” čuh to pre neki mesec i upamtih…
Sad smo malo stariji, malo iskusniji ali ona daska u glavi i dalje nedostaje. Ona zbog koje smo bili tako ludi ranije. Ma, daleko je to od ludosti …
Matori, hvala ti za ovaj komentar, odličan je.
Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.
No Trackbacks
6 Comments
Nisam ih poznavao. Moj prijatelj jeste. I splet okolnosti je odlucio da on ne bude sa njima. Ipak, na ove praznicne dane pogibija cetvorice speleologa u pecini kod Ravanice bacila je senku i na moje misli.
Setio sam se drugova koji su otisli zauvek radeci ono sta vole.
Mozda naizgled nikakve koristi nema u po zivot rizicnim poslovima i sportovima ali mi koji to cinimo ili smo cinili znamo da osim licnog zadovoljstva svakim svojim satom bavljenja takvim stvarima pomeramo granice. I svet postaje za nijansu sigurnije mesto. Svoju ulogu u tom poslu ne znamo – mi ga radimo, a usud, bog, ko zna ko bira zrtve, koje su neophodne.
Neka im je vecna slava.
Gospode. Cetvorica ostadose. Zasto, pa zar najbolji uvek moraju tako rano da odu. Koga da kunem? Sebe sto nisam bio tamo. Njega. Boga. KOGA?
Gospode boze pomozi im.
Neka im je vecna slava
Ko god ode radeci ono sto voli, nije otisao uzalud…
I svi dignemo sebi spomenik medju onima s kojima provodimo svoje dane. Deo nas uvek ostane. Onaj deo koji smo drugima dali. Onoliko ljubavi koliko smo podelili zauvek nekog greje.
Neka im je vecna slava.
Gledam ljude oko sebe,odkud ja ovde,sta ja radim ovde. Objasnjavam im, ali niko nerazume. gde je sustina. tako su povrsni. neznaju sta rade ali njima je lepo, veuju u to sto neznaju. A ja koji prevalih toliki put, i mislim da nesto znam upste nisam siguran da sam u pravu. Dvoumim se da li da im se prikljucim pa da budem slep i da mi bude lepo ili da nastavim mojim putem
Evo, stize i zima. Hladno je. U vodi je jos uvek toplo i nezno i sigurno kao u majcinoj utrobi. Problem je sto moram ponekad izaci i suociti se sa svetom.
A tamo dole je tako mirno
Opet sam u foto finisu zbrisao. Ovaj put iz Afrike. Kakvo je to surovo povlacenje bilo. Pravo praskozorije rata. Sumanuti vetar Gibli koji lagano zatrpava put iza nas i verovatno dugo, dugo niko nece imati hrabrosti da ga pocisti. Vojnici, tek zabradjeni klinci na prepravljenim pik- upovima stoje iza ogromnog Browinga. Vidim im u ocima, strah, beznadje i molbu. ruke mu se tresu.Ovo mu je verovatno prvi put da izlazi iz svog sela negde duboko u pustinji i pravo pred Sheitana. Krenuo je da puca, u koga ? za koga? i umrece sa Alahovim imenom na ustima a pocistice ga neka raketa nastala u Isusovom svetu. Koju je bacio avion, Koji koristi gorivo, Koje je oduvek bilo njemu pod nogama i za koje on sad gine.
Nekima sam donosio kupace gace i Zipo upaljace i ostavo sam im brdo CDova. kakva propaganda. A samo su hteli da lice na nas.stidim se zbog toga.