Ima već skoro dvadeset godina kako se nisam sa ovakvim mirom zavalio u krevet, privukao stočić i na njemu šolju čaja i čitao neku lepu knjigu. U večitoj žurbi i borbi za svaki sekund i preživljavanje tokom najmanje poslednjih deceniju i po, vremena koje su kalendari bolje od nas proživeli, dozvolili smo da budemo žrtve i da zaboravimo one male stvari koje nas čine srećnim, poput čitanja dobre knjige uz šolju čaja, kako sam voleo činiti. I nije to neki “penzionerski” manir, pa u vremenu kad sam to činio time sam popunjavao trenutke između učenja i izazivanja sudbine. Miris trave, kerozina, kupole i vazduha na kilometar visine kad bih sišao na zemlju, zamenio bih knjigom, ostajući sam sa sobom. Zaboravljamo polako, kako odrastamo, a zapravo starimo, da sitnice čine život. Ne lova, ne nagrade, ništa spektakularno već obične male a nemerljivo velike stvari poput osmeha, dečijih očiju, dodira drage ruke, ili nekih tuđih lepo ispisanih reči na papiru.
Vani već danima pada kiša i iako sam više puta ovih dana pokisao, mešavina pretponoćne kiše i lagane šetnje bez cilja delovala je prilično zanimljivo. Volim letnju kišu i krenuh ne zaobilazeći barice. Čim bi kiša malo posustala, kao neki zalutali Englez bih vitlajući dugim kišobranom u ruci iscrtavao neke bezvezne figure u vazduhu. Moje misli, moji koraci. Nekome bi možda izgledalo čudno da neko bez žurbe lagano šeta po pljusku. A baš taj momenat, vodeni zid svuda oko mene, dok se u daljini nebo cepa od gromova i povremene munje osvetljavaju moje korake, idealan je da se korak uspori i, za svaki slučaj, udaljim od zgrada i gromobrana. Šum miliona kapi oko mene nalik džinovskom tušu. Setih se smešne scene kad sam se istuširao a zaboravio da ponesem peškir i onako mokar počeo dozivati brata da mi donese peškir, a on, nervozan što ga zovem dok mu je tu društvo nevoljno se pojavio na vratima kupatila tek nekoliko minuta kasnije a zatim pošto je čuo šta tražim hitro vratio i sa kezom na licu dodao mi – kišobran! Jer ja sam onako mokar i nervozan što nije odmah došao u besu viknuo “donesi mi kišobran”.
Još uvek sa osmehom na licu, sećajući se te epizode, odlutah u mislima u gradove u kojima sam ovako šetao i kisnuo po kiši. Nekih se imena nekad dragih ljudi više i ne sećam. Pamtim lica. Gde li su sada? Da li i oni gube stare dobre navike poput mene? Nešto gubiš uvek, na jednoj strani dok na drugoj nešto novo i nadaš se vrednije dobijaš. Tako je ustrojen izgleda ovaj svet. Razmišljam o onome šta me očekuje. Samo nagoveštaji očekivanih događaja, ljudi, i tama neizvesnosti budućih iznenađenja. Večeras mi je samoća godila mislima. Barem dok sam šetao, mada u mislima nikad nisam sam, uvek ih ispunim nekim dragim licima, očima, osmesima i rečima koje struje glavom dugo nakon što ih čujem. Poput zvonkog smeha ili reči koja prodre dublje od drugih, neke inače obične reči, svakodnevne ali izgovorene u pravom trenutku, ili, još intrigantnije – neizgovorene a očekivane.
Kad lutaš bez busole obično se krećeš u krug i ja se tako vratih do svoje zgrade i ne razmišljajući, pomerih se u stranu i gotovo automatski otvorih vrata susetki, da prođe, a ona očigledno zbunjena tim gestom u jedan iza ponoći, izgovori onu retku reč u našem jeziku “Hvala” i trideset uobičajeno mutavih sekundi u liftu bi ispunjeno rečima. Toliko se ljudi promenilo u ovoj zgradi, jedva da nekog i poznajem.
Vratih se knjizi i pisanim rečima, pred spavanje. Napolju je već prestala kiša, šteta, jer volim se uspavati dok dobuje po prozoru.