U meni je još ostalo neba
za sve moje iz svih njenih zima
ne znam ni sam šta mi sve to treba
ko je jebe nije vrijedna rima.
A volih je, zašto da to krijem
dokazi su pjesme koje ima
sad je s drugim, a ja s drugom pijem
ko je jebe nije vrijedna rima.
U meni je ostalo ljepote
u očima varljivim od dima
al’ još kažem jebi se živote
ko je jebe nije vrijedna rima.
Možda spava, a telefon zvoni
il’ je nova zapljuskuje plima
biće srećna kad meni odzvoni
ko je jebe nije vrijedna rima.
******
Miladin Berić-Bera, napisa ovu pesmu pre više od dvadeset godina i kao sve životne istine i ova ne gubi aktuelnost još od studentskih dana. Znali smo joj se kiselo smejati, njenim ironičnim stihovima, a još kiselije kad bi sami procedili suočeni sa istovetnom situacijom “ko je jebe, nije vrijedna rima”.
Slični tekstovi:
- Dabogda umro u buretu piva -Berić Miladin
- Hodočasnik
- Hogwarts visoka škola za vilenjake u Srbiji
- Svetlo i Sanjar
- Tetovirana jesen – Miladin Berić
No Trackbacks
7 Comments
Kako se čuva ljubav…
Želim te voleti, a da te ne ograničavam;
ceniti te, a da te ne obescenim;
prihvatati te ozbiljno, a da te za nešto ne privežem,
doći tebi, a da te na to ne prisiljavam.
Želim te pozvati, a da ti ne postavljam zahteve;
nešto ti pokoniti, a da time ne postavim neka očekivanja:
odeliti se od tebe, a da bitno nisam zaboravio;
iskazati ti svoje osećaje, a da te ne činim za njih odgovornim,
informisati te, a da te ne podučavam;
pomoći ti, a da te ne povredim;
brinuti se za tebe, a da te ne želim skučiti,
da se veselim zbog tebe,
onakvom kakva jesi.
——————————-
Kad ovo postigneš, onda shvatiš da je ipak bila vredna rima, kakav god ožiljak ostavila na tvom srcu.
Uciti muškarca muškim rečima je tipično ženski potez
Suština svih razlika je da mi već i genetski nemamo pravo da budemo emocionalni onako kako osećamo da treba da budemo. Možemo biti samo ono što neko od nas očekuje, i tako, I SAMO TAKO biti prihvaćeni. Nikad nam neće biti dozvoljenjo da pokažemo svoj osećaj pripadanja. Nikad pravilno protumačeno ono što pokažemo. Nikad slušano ono što kažemo.
Vreme je da se pretvorimo u vidovnjake, da ono što neko od nas želi, očekuje, traži, počnemo konačno da shvatamo bez reči, onako kako se od nas i očekuje, da čitamo iz smernih, zamagljenih, nasmejanih pogleda ono što bismo želeli da tamo piše…
Mislim da samo jedna formulacija dobro objašnjava šta odricanjem zapravo dobijamo, i time dotičemo suštinu postojanja, i ispunjenost onog sveta koji nam je zapravo najbitniji – čemu sloboda, ako nemamo s kim da je podelimo… Čemu sve što imamo, gradimo i nosimo u sebi, ako nemamo kome da to poklonimo…
Divan je osećaj pronaći sebe u tuđim rečima… Još je divnije pokazati se u svojima… Dokle god ima onih sa zamagljenim, nasmejanim očima…
Oh, pa nisam postovao komentar da bih ulazio u polemiku… Ali, ako već insistirate, draga Nepoznata… Da razlučimo pojmove kako bismo izbegli nesporazume…
Niko osim Vas ovde, izgleda, nije povređen
No, prateći elementarnu logiku izlaganja, treba podvući da nije potrebno AMA BAŠ NIŠTA učiniti da bi bio prihvaćen onakav kakav jesi, zar ne? Čemu iniače prihvatanje nekog onakvim kakav je? Prema tome, ko se god zapita šta treba da učini da bi bio prihvaćen, na dobrom je putu da postane nešto što zapravo nije, i da se tako, svidevši se usput mnogima, na kraju ne svidi sebi… I, sa ili bez obzira na prećutno podrazumevane društvene norme, biti ono što jesi nikad ne traži ničiju dozvolu, čak ni odobravanje…
O ukusima, naravno, nema svrhe raspravljati. Više volim ljude koji ostavljaju trag, nego one koji ostavljaju dojam
Ne bih da ovo bude pogrešno shvaćeno, ne pričamo o razlikama između muškaraca i žena, to je jedna jalova rasprava. Svi smo mi različiti, i, na kraju i na početku, ili smo ljudi ili nismo. Emocije ne potiču samo od muško-ženskih i žensko-muških odnosa. Povrede nam u životu ne nanose samo suprotni polovi. Život je, koliko god u svojoj suštini bio jednostavan, isprepletan tananim tkanjem slika, zvukova, mirisa, esencijalnih začina koje sami biramo i doziramo.
Potreba da se bude drugačiji da bi se nekome dopao pokazuje samo nesigurnost u ono što jesmo, ko god da smo. Pokazuje i spremnost da se pustimo niz maticu, da ne činimo napor pokreta, da se prepustimo toku, zadovoljni tek nagoveštajem mogućnosti da ćemo se održati na površini. Vidite, draga Nepoznata, kada su u pitanju Ljudi, površina je sasvim suprotno od onog što je potrebno za definiciju… Potrebne su nam DUBINE…
Nemojmo se truditi da se pokažemo u bilo čijim očima… Ono što jedan par očiju vidi, puno puta je ono što mu srce kaže. Radije se potrudimo da vidimo srcem, bićemo generalno puno sretniji bar sa one strane sa koje očekujemo da budemo ispunjeni. Racio ostavimo kao zadnju liniju odbrane, ako ustreba. Jer, ako nas racio vodi u osećanjima, šta od osećanja ostane? Uredno složena predvidljiva i bezbedna staza kojom uvek možemo prošetati kada nam je do toga? Zvuči li Vam to malo sebično, draga Nepoznata? Život je, ipak, dvosmerna ulica…
I još jedna stvar… Nema žene, kao ni muškarca, koji je tvrđava… Ima samo onih koji misle da jesu. Prepoznaćete ih lako, to su oni koji imaju visoko istaknutu zastavu nedokučivosti, i oko sebe duboke rovove u koje su pobacali sva čudovišta, zveri i demone nekih davnih poluprošlosti… Iza zidova tih tvrđava obično sedi neki čarobnjak iz Oza, Veliki i Strašni, davno zaboravljen, i već i sam zaboravivši čemu ti zidovi oko njega/nje uopšte služe… Od takvih tvrđava uvek sam više voleo one male, jednostavne radnje sa šarenim nadstrešnicama, na suncem okupanim trgovima, raskrsnicama, mnogobrojnim putevima…
Putujte, draga Nepoznata… Putovanje je ionako prekratko da bismo videli, posetili, i osetili sve što želimo. I, putujte širom otvorenih očiju, gledajte predele i nasmejana lica, verujte nogama, uvek će Vas odneti baš tamo gde treba… Gledajući ožiljke, čovek se lako saplete, a ako i ostane na nogama, teturajući se je propustio deo puta kojim nikad više neće ponovo proći…
Divna rasprava ali ovo nije forum. Moracu otvoriti forum
)))
Mislim da ce ipak Bera biti ponsan kad cuje koliko polemike je izazvala jedna njegova pesma. Nekad, kao studenti bez obzira na pol voleli smo je uvek iznova cuti. U njoj smo nalazili mnogo vise razloga za srecu i uzivanje u zivotu nego za polemike. Ziveli smo jednostavnije, opustenije.
Pesma, ova, nije proizasla iz nezadovoljstva. Svojevremno Bera je napisao iz ljubavi, ne bojeci se da pokaze da i onu koju vise nema i dalje voli. Jer nije kamen. Nije hladan. Ova pesma nikad u tom, nasem drustvu nije dozivljavana negativno. Ona je setna, a oni koji razumeju sta je seta i ne boje se mogu je lako razumeti. Ona je zivot.
Biti povređen kada žena kaže ono što misli je tako tipično muški. Možda je potrebno zapitati se po neki put, šta sam ja učinio pa da budem prihvaćen onakakav kakav sam. Što se žena tiče, vama je uvek dozvoljeno biti onakvi kakvi ste, samo što na vašu žalost slika koju prikazujete često ne ostavlja neki poseban dojam. Iz toga proizilazi vaša potreba da budete drugačiji kako bi ste nam se dopali, i samim tim ste nezadovoljni…Pretpostaviću, jer nisam muškarac, da iz tih nezadovoljstava proizilaze pesme kao što je ova koju komentarišemo.
Nema potrebe pretvarati se u vidovnjake…dovoljno je slušati srce i intuiciju…ne posmatrati ženu kao tvrđavu koju treba osvojiti, vec samo kao osobu u čijim očima želite da se pokažete….
Hvala za divno provedeno jutro. Sasvim slučajno sam se pojavila ovde, ako slučajnost uopšte postoji… Pratila tragove, kao što su Ivica i Marica pratili kamenčiće posute stazom da ne zalutaju u gustoj šumi… I osećam se baš kao da sam napokon došla kući…
ne postoje slucajnosti…samo treba da prepoznamo znakove….vec par meseci imam jedan sajt….ali tek sam danas posvetila dovoljno paznje tom sajtu …koji me je doveo do vas…slucajnost …ne postoji …a zasto sam danas ovde i odusevljeno citam sve ovo….pa vreme ce pokazati….ni jedan polazak na put nije uzaludan….:)
sasa…hvala ti na ovom …ustvari …hvala divnim ljudima koji te okruzuju…:)