Slikar, na ulici, veštinu, umetnost nudi. Delić božanskog dara za malo para, za običan narod. Na brzinu iscrtan potret ponosni vlasnik odnosi sa sobom, mali je vešt a novac mu treba, i posao je brzo sklopljen.
Razmišljam o njima, dok čujem: „napiši neku priču, dugo nisi pisao“. Nijedna reč ispod ovih prstiju ne izlazi bez srca, nijedna nije naručena, i neće nikad biti. Još je stotine strana neobjavljenih negde u mojim sveskama, moje misli pretočene u reči, u trenucima kad su misli tražile reči koje će ih sačuvati. One retke, koje su zaslužile da budu sačuvane u pričama za njih obično i ne znaju, i ne verujem da će saznati, sat unatrag ne ide, prošlost se ne može izmeniti, sećanje samo praznine popunjava, ko ne pamti iznova proživljava.
Sirano je umro sam, voleći onu koja je voleći njega drugog ljubila. Nos mi je malo manji od njegovog i mačevanje ne poznajem nit mi je reč britka ko njegova, te ni sudbinu njegovu ne čeznem da delim – pišem za svoju dušu, za par minuta pažnje nepoznatih čitalaca. Ne pišem nikome da utehu nađe odmarajući se od promašaja, i zato, ne naručujte priče. Nisu na prodaju.
No Trackbacks
2 Comments
Dragi prijatelju,
Veruj da cesto udjem i pogledam ima li sta novo…Nemoj da si lenj,pisi.Pozdravljam te.
necu ,,poruciti,,,to se ne porucuje ….toizlazi ili ne izlazi iz crca…ali cu vrlo rado procitati…