I treći put odlazim uzdišući njeno ime. Ostavljam sever nevoljno prebacujući težinu tela s noge na nogu, u davno naučenom ritmu koraka. Pokušavam misliti. O njoj, o svemu. Prepoznajem njen lik u licima kraj kojih prolazim. Hvatam vazduh, malo ga ima, sve ga je manje, dok nadolaze reči koje bih joj još rekao. Poželeh joj reći „stani, sačekaj još malo“ na svakom odlasku, ne bih li udahnuo još malo nje i zauvek oteo od vremena još nekoliko trenutaka. Nisam to nikada izgovorio, đavo će znati zašto nisam.
Ujutru ću se setiti svakog osmeha, svakog njenog pokreta a biće predaleko da bih se nadao da ću je možda slučajno sresti. A zar je malo triput je sresti u ovom kratkom životu? Mogao sam nikad ne postati svestan jedne boje duge, boje njenog imena, i nikad ne naučiti kako se kaže duga na tom, meni nepoznatom, njenom jeziku.
No Trackbacks
One Comment
"Ej salasi na severu Backe,
u vama su pesme devojacke,
a tambura tako divno svira,
ko da note par slavuja bira."
)))))
(Zvonko Bogdan)