Sasa Jovanovic

Kad se sledeći put rodim, voleo bih da budem obična travka. Da provedem mirno svoj vek dok me neka stoka ne pojede i da ne znam za nazovi civilizaciju, koja definiciju civilizacije izvrće ruglu svakog dana i svodi na običan prirodni zakon jačeg. Ne postoje prava, ne postoje zakoni, sve se menja u skladu i sa interesima najjačeg. Dvadeset pet po tudjem turu ne boli, pa je tako lako Amerikancima da se igraju Boga i uništavaju narode, države, kako im se ćefne. Nismo mi ni prvi a nažalost ni poslednji a ove mi Ucenjene Nacije sve više liče na ono Društvance Naroda što neslavno propade pred početak drugog svetskog rata.
Kad se sledeći put rodim, voleo bih da to ne bude na ovoj planeti, jer mi je ove dosta već sad i ne verujem da smo mi ljudi, inteligentna bića. Hrist je uzalud žrtvovao sebe, ništa se suštinski promenilo nije od tada. Reći će neki zlobnici, ili neki slučajno zalutali Šiptar ili Hrvat, kad dođe na ovaj post da je meni žao Kosova. Ne, žao mi je ljudi. Žao mi je njih, žao mi je svih nas koji ne umemo živeti složno, koji smo toliko jadni da nas jezik razdvaja, da nas običaju razdvajaju, da nas prezimena razdvajaju toliko da se mrzimo. Ma zašto se čudim i tražim razum među ljudima u tako velikim razlikama kad sam svedok ko-zna-otkud-došlih “beograđana” koji sa podsmehom dočekuju svaku drugačuje akcentovanu reč od njihovog savršenog govora - osobina koje nijedan kraj ove jadne napaćene zemlje nema već samo njena prestonica, navodna prestonica kulture i tolerancije.
Stojim u redu u pošti danas, u ruci držim ličnu kartu SFRJ i pasoš SRJ, i razmišljam kako treba da se nekim od ta dva dokumenta identifikujem kao građanin Srbije. Država nam traje kraće od garancije za automobil.
I čitam vesti, jedni slave, drugi žale, treći prete, četvrti zovu “majku Rusiju” da pomogne (kao da je ona ikad pomogla - ne daj bože da ti Rusi pomažu). Još se sećam reči moje pokojne babe, kako od Nemaca i Bugara nije sakrivala decu ali je sakrivala od Rusa svoju malu žensku decu, moju majku i tetku, tada devojčice od godinu i 5 godina… Da je jedina takva priča koju sam čuo ali nije. Čitam vesti i gledam kako svima su puna usta prava Šiptara na nezavisnost ali zato ne daju ni kilometar svoje teritorije onima koji kod njih samih isto to traže, što i Šiptari kod nas. Tuđe damo svoje ne damo… Eh, kad bi to “braćo” Gruzijci, Španci i ko zna ko još tako išlo. Kutija je kanda davno otvorena i zla još iz nje izlaze, i nije ovo poslednje i najveće. Još će zla iz otvorene kutije izaći, pre nego na dnu ostane samo Nada. A kad ostane samo nada, znači da smo dogurali do kraja. Nada je pasivno očekivanje da će nas deus ex machina spasiti, jer nam ništa drugo ne preostaje, jer je sve iscrpljeno.
Preživećemo mi bez Kosova, jeste to kolevka srpstva, ali i kolevka Rusije je sad u Ukrajini pa im ne smeta da postoje. I nismo prvi koji gube teritoriju, a to ide sa izgubljenim ratom i nemamo sad šta tu plakati. Uostalom, bez tog čira možda ćemo biti zdraviji. Nekako mi nikad nije prijalo znati da imam komšiju kome je krvna osveta zakon po kome živi. Valjda što sam rano naučen da “oko za oko, zub za zub” smatram divljaštvom i što iako ne mogu reći da sam vernik, poštujem Isusove ideje praštanja i ljubavi prema ljudima. A možda sam baš zato veći vernik od onih sa kajlama oko vrata i krstom od 200 grama, koji se u crkvi ujutru pomole a posle odu da pljačkaju, lažu, varaju, ubijaju.
Kada se sledeći put rodim, možda ustvari ne bih voleo da budem obična travka i da me pojede prva stoka koja naiđe, možda bih voleo biti trnovit žbun koji niko ne može pojesti, i koji traje dok traje ili dok ga grom ne sprži.
Kad bih se mogao ponovo roditi, voleo bih da se rodim negde, ako takvo mesto uopšte postoji, negde gde su ljudi - ljudi.
I ne brine me toliko što se neću nikad više roditi. Brine me što neka nova budala može potrošiti jos 10 godina naših života na inaćenje. Dvadeset pet po tuđem turu nije ništa, da, tačno je to.
Ne verujem da ću ikome dozvoliti da pojede još 10 godina mog života pod bilo kakvim opravdanjem, pa nek to nazove ko kako hoće. Deset godina su mi uzeli u ime ko zna čega, bilo kojih sledečih deset - neće vala, ma neće ni jednu godinu.
I brine me jer ne mogu da žmurim, što je ta Pandorina kutija davno otvorena i ko zna koliko zla još u njoj ima. A umoran sam od takvih iznenađenja. Čeznem za jednim jutrom, jednim danom, kad neće biti loših vesti. Čeznem, i samo iz inata verujem da ću bar jedno takvo jutro videti za ovog života.