Sasa Jovanovic

Uzviknuo je On, lupajući šakom o sto. U tom neurotičnom postupku beše nečeg sirovog i jadnog istovremeno, gotovo infantilnog. Brand, kažu stručnjaci, nije ono šta vi govorite svetu da jeste, već ono šta svet smatra da jeste.

Deceniju i po ranije tog čoveka nisam ni poznavao osim iz štampe. Niko ga nije znao i brzo je postao “neko”. Onda sam ga upoznao lično, i bio je fascinanantan, bio je drugačiji, pun energije i originalan. Godine su prolazile i priča je postajala sve bleđa i bleđa, da bi na kraju sedeli u polumraku nekog kafića gde mi on besan, govori, više ubeđujući sebe u to “majstore, ja sam brand, majstore, ja sam brand”. E dragi moj, niti sam ja majstor niti ti sebi možeš tako laskavu etiketu sam prilepiti. Maestro Obmane. Taj je nadimak dobio te zime. 

Gledao sam zajapureno lice besnog čoveka koji samo što ne skoči preko stola, i buka maske koja je padala postajala je sve nesnosnija. Ćutao sam jer odgovor zaslužuje samo smisleno pitanje. Ovde nije bilo ni pitanja a još manje smislene tvrdnje. Samo poslednji trzaji nekadašnjeg velikog igrača koji je zarad sopstrvenog uspeha pod noge bacao i prijateljstvo i moral i poštenje. On, navodni naovdni nosilac crnog pojasa u karateu - van kontrole, ja sa obicnim kožnim pojasom oko pantalona, daleko od majstorskog zvanja - potpuno miran. I svestan da šta god sam od njega naučio, a jesam, već sam ga prevazišao. Ali mu se iz osećanja poštovanja zbog svega čemu me je naučio nisam suprostavio.

Priliku za to sam je stvorio izigravši i ono malo poverenja koje je preostalo i dokazavši da je postao beznačajan deo mog života ma koliko bio nekad značajan izvor inspiracije i znanja, i da iz te prazne čaše nema više šta da se ispije i da nije vredna čak ni razbijanja. Prvi put za sve te godine znao sam da ne grešim, da sam potpuno iznad njega i da jedino besčašće je ono u čemu se nikad sa njim neću utrkivati. Mirnim glasom, kakvim se čita recept, rekao sam mu šta mislim o njemu i da je za mene postao nula. Brand je sve samo ne nula.