Čovek je stajao na stanici metroa u Vasingtonu i počeo da svira violinu.
Bilo je hladno decembarsko jutro.
Svirao je šest Bahovih komada, oko 45 minuta.
Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao. Nakon tri minuta neki sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme tamo kuda je krenuo. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: jedna žena mu je ubacila prilog u kutiju bez zastajanja, nastavljajući da hoda. Nakon par minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je pogledao na sat i krenuo dalje – očito je kasnio na posao.
Najviše pažnje je pokazao trogodisnji decak. Majka ga je požurivala ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je onda povukla, i ono je krenulo sa njom, neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazala je još nekolicina dece, ali su ih svi roditelji bez izuzetka primorali da nastave dalje.
Za 45 minuta sviranja samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju uobičajenom brzinom. Violinista je sakupio 32$.
Kada je prestao da svira nastala je tišina, ali to niko nije primetio.
Niko nije zapljeskao niti pokazao bilo kakvu reakciju.
Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta.
On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara.
Dva dana pre nastupa u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta kostala 100$.
Ovo je stvarna prica.
Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, a radilo se o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.
Osnovno pitanje za eksperiment je bilo ovo dole.
Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
- Da li primećujemo lepotu?
- Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
- Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?
Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti: ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta, koji svira jedan od najboljih muzičkih komada ikad napisanih, koliko drugih stvari propustamo?
Izvor: sanityfound blog
Slični tekstovi:
- Prijatelj ga kaže više ne poznaje – Rade Šerbedžija
- Moj brat…
- Da nije bilo Cigana…
- Bre – Momo Kapor
- Etikecija i borbena strategija
No Trackbacks
5 Comments
To je surova realnost današnjice kada svi negde jure, pogotovo u metropolama. Vratice se dani kada će ljudi i umetnost izbalansiati prioritete što se već počelo javljati u Japanu i Južnoj Koreji, gde mlade generacije bojkotuju 10-12 časovno radno vreme, nego posevećuju sve više vremena umetnosti (bilo koje vrste)…
Hvala Saša na ovakvom videu, lekciji, a i Joshui Bell-u koji je prihvatio ovakav eksperiment
Jako lep tekst i jedna vrlo simpatična inicijativa. Svidja mi se što na kraju deca pobedjuju. : )
Jedan medij je, dakle, stvorio interesantnu priču o svojim konzumentima, zbog kojih postoji i od kojih živi, suočio ih sa sobom i pokazao da ne umeju da cene vrednost i da ne primećuju lepotu, u to neadekvatno vreme.
Šta je čiji motiv, to je teško ustanoviti – moguće je da je Džošua Bel čak smatrao da njemu to uopšte ne treba, učestvovanje u eksperimentu Vašington posta, ali verujem da on na radnom mestu nema naloženog šefa i celu tu, ponekad i ponižavajuću problematiku, koju verujem da ima na svom radnom mestu, izvestan broj tih hiljadu koji su prošli pored njega.
I eto, jedan ćemanista se uvredio što su njih hiljadu prošli pored njega i smatrali da im je važniji vozni red metroa i tamo neki posao. Ajde? U redu, recimo da su zastali i saslušali ga pet, deset, petnaest ili dvadeset minuta – koliko njih bi zakasnilo na posao, koliko njih bi imalo probleme zbog toga, koliko njih bi dobilo otkaz?
Moguće je da ja ne shvatam poentu ili da ne shvatam ništa, ali tvoj tekst mogu da prihvatim i slažem se sa tobom. Medjutim, mislim da je organizator eksperimenta mogao malo više da se potrudi, pa da i meni bude jasno šta je još hteo njime da pokaže, osim tih šest Bahovih komada.
Kaži mu slobodno da sam ja tako reko. : )
1988. na ulici u Kopenhagenu jedan muzicar zabavlja 50-tak ljudi koji su se okupili da ga cuju. Ostali uzurbano prolaze, nemaju vremena da stanu i saslusaju. Da li su mozda nesto znacajno propustili?
http://www.youtube.com/watch?v=LWQV7agBFtE
Sjana prica… Ja bi sigurno zastao i zakasnio malo na posao!
Odlican post! Verujem da su organizatori priredili eksperiment na nekom otvorenom mestu gde nema toliko zurbe, recimo na nekom trgu, mnogo vise ljudi bi zastalo diveci se toj lepoj muzici. Rezultat ovog eksperimenta je bilo lako prognozirati. Ljudima danas je jos uvek vazniji posao od uzivanja, jer on placa hranu i krov nad glavom, ono osnovno potrebno za zivot. Sve ostalo je luksuz.