Danima se već rasplamsava vrlo interesantna diskusija na blogu Dragane Djermanović. Naime, od jednog posta o brendiranju Srbije i najave drugog posta, nastao je niz postova na tu temu, dokaz da stvari nikad ne idu kako zelimo, a nekad je to, kao u ovom slucaju čak i dobro.
Komentara ovakvih i onakvih a u poslednje vreme sve boljih i boljih i ako neko i želi da isprati ovu diskusiju morao bi krenuti od početka inače se neće snaći. Gagino pisanje probudilo je u meni neka razmišljanja iz nekog vremena još pre nekoliko godina kada sam pokušavao sa prijateljima da napravim marketing agenciju. Od svih njih ja sam bio spreman da to guram sa entuzijazmom, dok ne stasa, ali neki od njih nisu mislili tako. Pokušavao sam i druge animirati ali uzalud. Neki su pitali su koliko će biti plate i slične stvari. Tako mnoge dobre ideje umiru, jer oni na koje se možete osloniti ne dele vaš entuzijayam i energiju. A niko od nas nije perpetuum mobile i nema neisrpne resurse. Još ako te ne podrže oni na koje se oslanjaš u koje veruješ toliko da im poveriš svoje misli i ideje, onda su velike šanse da ideja umre i pre nego počne da se materijalizuje u prepoznatljiv oblik. Adižes je tu ranjivu fazu nazvao doba udvaranja, kad pokušavate druge ubediti u svoju ideju.
Da se vratimo malo na analogije sa živim bićima koje se koriste u marketingu, ekonomiji, menadžmentu. Naprimer proizvodi slede jedan evolucijski obrazac:
- Embrion
- Rast
- Konsolidacija
- Zrelost
- Zasićenje
- Opadanje
Isto je i kod stvaranja “nečega” pa zvalo se to organizacija, pokret ili preduzeće. Prva faza, faza Udvaranja najosetljivija. Osnivač je zaljubljen u svoju ideju, njegove su misli transcedentalne i prevazilaze uskogrude interese za čistom dobiti. On želi da učini da ideja živi da drugi shvate koliko dobrog ona donosi. I upravo u ta faza kada se intezivno promoviše ideja “kako će nam dobro biti kada…” je divna prilika za lešinare i slabe da napadnu ideju koju ne razumeju (a nisu li odvajkada ljudi upravo najljuće napadali ono šta ne razumeju?). To je faza kad i prijatelji mogu da te izdaju jer te ne shvataju i misle da si “prolupao”. Optimizam je vrlo krhko osećanje. Kad mu izmaknete svaki oslonac bazira se samo na snu. Snovi imaju moć da se ispunjavaju. A sanjare realisti i pesimisti ne vole. Previše sijaju. Previše talasaju. Previše govore. Previše su nerazumni. Aha, to je to – nerazuman je isto što i opasan. Van kontrole. Šta činiti? Neka se time bave oni koji nemaju snove. Da se vratim na snove i nešto o čemu sam tih godina, pre nekih 5 godina razmišljao. Razmišljao sam o tome, kako da prodam svoj grad! Lucidne ideje imaju neobičnu osobinu da vaskrsnu.
I sada se pitam – ne kako da prodamo grad, već kako da prodamo svoju državu? Ljudi, kako da prodamo Srbiju?
Zvuči… da, zvuči, lucidno, neotesano, skoro “izdajnički”. Ali ja zaista želim da prodamo Srbiju. Samo da li ima kupaca? Želim da je prodamo onako kako se prodala Amerika. Kako se prodala Francuska. Italija. Rio, karneval. Da prodamo san o jednoj neverovatnoj državi koju svako mora videti. Oni koji su u naslovu i ovim dosadašnjim rečima namirisali nešto nepatriotski nema potrebe da čitaju dalje. Ja pišem o prodavanju snova. Onima koji ih žele.
Srbija. San u glavama onih koji nisu rođeni u Srbiji. Dostižan? Zašto bi neko sanjao da dođe u Srbiju? Ili da ima nešto iz Srbije? Hajde da popišemo šta je to sve šta vredi ljudima van Srbije, koje su to vrednosti koje su neteritorijalne, koje ako stvorimo ili predstavimo, ako ih već imamo, možemo zagolicati maštu onih nekoliko milijardi ljudi van Srbije. Da im prodamo Srbiju kao mesto koje vredi, kao mesto koje ima “nešto”, dušu, miris, da nas vide kao endemsku tačka na planeti. Nešto šta vredi videti.
Ne govorim ja o rasprodaji imovine Srbije, ne govorim o koncesijama, ja govorim o snovima kojih se boji 99%srpske populacije (paušalna i verujem netačna aproksimacija). O onim istim snovima zbog kojih i kad mogu ne odlaze iz Srbije već ostaju ovde. Danas sam upitan kakav utisak imam posle te cele serije postova i komentara. Odgovorio sam da imam utisak kao da su ljudi u nekom snu, noćnoj mori, gde jedva pokreću udove, kao da ima nevidljivih stega koje ih sputavaju da učine jednostavan prirodan pokret koji budni čine i bez razmišljanja. Gde su te stege? Da li su to ljudi koji ne veruju nama nerzumnima što se usuđujemo da sanjamo? Ili su stege u rukama onih od kojih očekujemo da urade naš posao. U rukama političara od kojih, ne znam zašto, očekujemo da budu magovi. Da li sve rešavaju političari? Da li je neophodno imati zakon, propis, da bi svoju zemlju predstavio u dobrom svetlu? Da li je neophodan zakon, pomoć vlasti da bi se brendirala Srbija? Znam da će mnogi reći “potrebno je”, ali ja im odgovaram – nije potrebno! I neću da dokazujem jer sam ja sa one druge strane, na kojoj su nerazumni. Oni koji menjaju svet. Potrebno je i neophodno samo da oni koji veruju da možemo živeti u boljoj zemlji, da možemo imati bolji imidž Srbije, ne odustanu pre nego su pokušali. Neki će reći, ma pokušao sam toliko puta i nema šanse takav smo narod, loš. Ma nije tačno. Nije tačno, pokušajte ponovo, i ponovo, i ponovo, dok ne uspete. Djordano Bruno je goreo na lomači jer je tvrdio da Zemlja nije centar sveta. I nije centar. Mi smo prošli kao narod kroz pakao jer su nas “vođe” ubeđivale da smo centar sveta, da smo bogom izabran narod, da smo najbolji u svemu. Sad kad su se takve gluposti stišale, skloni smo verovanju da smo najgori? A zašto ne bismo za promenu bili jednaki sa drugima a ne uvek “naj” pa makar i u lošem?
Ključ promena je u našim rukama. U rukama svakog od nas. Mi nerazumni imamo snage da promenimo svet. Samo je potrebno da dozvolimo onim drugim nerazumnim ljudima koji veruju u Bolju Srbiju, Brendiranu Srbiju da budu nerazumni i da taj krhki san ne osujećujemo jalovom pričom o problemima, lošim navikama, preprekama.
Ne želim da raspravljamo o problemima, želim da raspravljamo o rešenjima. I onda će i 1% onih koji žele nešto promeniti biti dovoljan. Tako možemo prodati Srbiju, a da ne prodamo nijedan njen metar. Da je učinimo željenim i vrednim “proizvodom”, izvorom dobrih stvari, prijatnim mesto za posetu, za boravak, prepoznatljivom.
Ja u to verujem. Da ne verujem, ne bih živeo ovde. Sam ne mogu mnogo učiniti, a ipak činim sve da ono šta radim radim najbolje što mogu i da nikad ne govorim loše o onima koje volim. Ni o svojoj zemlji. Nije najbolja. Ali moja je. I volim je. I zato je želim “prodati” da i drugi vide koliko je lepa.
Slični tekstovi:
- Protestna pesma
- Autoportret
- Srećna nova godina, neke stvari i ostalo…
- Astal šaren
- Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…
Tagged: Brand
3 Trackbacks
[...] Dragane Đermanović, na njene tekstove o brendiranju kao i u postu provokativnog naslova “kako prodati svoju državu” na ovom sajtu napomenuo sam da nosioci brendiranja Srbije su i sami stanovnici Srbije. [...]
[...] mi je juče interesantan mail. Gospodin Lazar Kostić, upotrebio je ideju posta “Kako prodati svoju državu” da napiše pesmu i zamolio me je za dozovlu da upotrebi ideju pomenutog posta za svoju [...]
[...] obrada posta “Kako prodati svoju državu“. Kako je nastala oba pesma pročitajte u prethodnom postu, a ovde je možete [...]
10 Comments
Meni se samo čini (volela bih da grešim) da veruješ, a i da živiš ovde, jer moraš. Ko ostane, mora da veruje da ne bi prolupao
Zar ne?
Iskreno, meni je dosta prodaje ideja. Želim koncepte koji uspevaju, ljude koji znaju šta rade, optimste. Ideja bez realizacije je ništa, i nije uzalud pitanje – čemu sve to…
Hajde prvo sebi da prodamo tu ideju da je Srbija dobra & lepa zemlja
Lako ćemo za ostale.
Znaš to, potvrdio si mi više puta: nije nužno da svi sanjaju isti (dobar) san! Važno je da onaj mali deo koji ga sanja – sanja snažno, jako i živo… gotovo stvarno… da san ne razdvaja od jave…
Takva sanjalica ima snage da sanja i stvara i za one koji ne sanjaju… nema ničeg surovog u životu, lažu nas o tome… sve je ovo jedna duga priča…
Dirljivo je imati prijatelje i kada ideja predstavlja nedostižni magloviti vrh! Zapravo tad je to istinski divno!
Međutim, dobro su došli i prijatelji koji će se pridružiti na vrhu… tamo negde nekada kada se na ledini nebo otvori i ogreje Sunce i opije nežan i čist vazduh USPEHA…
Draga Miss, Jeco, još je prerano da ti bude "dosta". Šta su koncepti koji uspevaju? Čarobne formule? Nema toga. Ideje su loše? Prodaja ideja je loša? Od ideje sve polazi. Šta je zapravo ideja?
Ideja je apriorna mentalna slika. Osnova kreativnosti. Temelj naše stvarnosti. Objektivizacija volje, obrazac i elementarna vizija. Znaš, bez ideja, mi, ljudi ne postojimo. Ostaju nam samo nagoni i artikulisan govor što nam ga je evolucija dala. Pa i ti prodaješ ideje svakodnevno, i niko pod kapom nebeskom ne može ti unapred dati garanciju da će nešto, nazvali to idejom ili konceptom – funkcionisati. Ono šta nisam napisao u ovom tekstu – vizionari, sanjari, da bi se iz faze udvaranja prešlo u fazu povoja potrebno je PREUZETI RIZIK. Nema nam druge, rizik se mora preuzeti pa sve i da smo apsolutno na pogrešnom putu. Nećemo znati ako ne krenemo. To jednostavno tako funkcioniše.
P.S. Zašto živim ovde, pitaš? Da živim ovde zato što moram, kako veruješ, to ne bih bio ja. Ne verujem da je trava zelenija u komšijskom dvorištu, ne verujem da je svugde drugde bolje, verujem da pametan čovek živi gde mu je dobro a budala gde se rodio. Niko me nije terao da deceniju provedem na ulici protiveći se Miloševiću, moga sam sačekati da drugi to završe za mene, ili da zbripem. Nisam naučio da bežim od problema. I kad sam u rat otišao, mobilisan, otišao sam svestan gde idem i u toj svinjariji ostao čist. To je stvar integriteta. Znam gde sam rođen i da je to samo plod slučajnosti, zato je Srbija moja rodna zemlja samo po spletu slučajnih okolnosti koje sežu ko zna koliko unazad pre mene, ali Srbija je moja zemlja u onom elementarnm smislu. Ne prostor omeđen granicama, već hiljade ljudi koje znam, desetine onih koje volim, nebrojene uspomene, dobre i loše. Možda bih i otišao, kad bih mogao potrpati sve one drage ljude, mesta, stabla, ulice i reke, planine i sećanja koja mi znače. Nema tako velikog ni autobusa ni voza ni broda ni aviona da ponese ono šta u jedno srce stane. Ako i odem nekad odavde to neće biti jer sam razočaran u ovu zemlju. Ona je moja, i volim je ne zato što moram. I najzad, ovo je jedini slučaj zbog teme da se u neku ruku "pravdam", inače za pitanja srca se ne pravdam nikome, i niko ne treba da se pravda za pitanaj srca. Ko voli Srbiju imaće snagde da okrene prekidač u svojoj glavi i shvati da treba da bude deo promena koje želi da vidi. Život nije restoran u kome te drugi služe. Sami ga kreiramo i živimo čak i ako ništa ne činimo.
… kad bi svi sanjali isti san to bi bila noćna mora!
Snaga je u različitosti a ne u uniformnosti.
Hvala ti na postu!Jako volim kada prepoznam ideje i stavove koje i mene drze u zivotu.
Ovih dana setam Srbijom organizujuci regionalna takmicenja u besednistvu "Besde u Zoranovu cast". Necu oko toga da davim ali nekako zelim da podelim sa vama utisak koliko je tesko izaci iz tog kruga u koji smo ne znam ni sam kad upali. U pauzama takmicenja i na samom pocetku pustamo filmove o Zoranu Djindjicu. Da se razumemo ja nisam sa njim nikada radio, znao sam ga privatno i ne bih da idealizujem stvari. Zamerao sam mu svasta ali ono sto sam uvek postovao je energija, hrabrost i brzina. Nama to fali.
Ono sto je mene zabezeknulo je to da je proslo 6. godina … cak za neke stvari i vise, a da stvari i pojave o kojima je govorio jos uvek su prisutne i nisu se pomerile a mrtve tacke. Ostadose mi dve skvence jedna je prica o hramu Sv. Savi na Vracaru gde je preuzeo na sebe da bude gotov do 2004. (Mozda bi i bio gotov ali jos uvek nije)i prica kako mi, u Srbiji, imamo dobar instinkt da pokrenemo prave stvari ali nemamo snage, istrajnocti i enregije da ih zavrsimo.
Ja verujem u ideju i mislim da ona jedino moze biti generator energije i volje za promenom. Ovde je problem nasa sporost i lenjost.
Borba se nastavlja!
Meni vala dosta vise price
Moje iskustvo je da sa 1 covekom mozes da napravis super event. Sa 3 pomagaca mozes da napravis *ebeno jak buzz.
Dajte mi 10 i napravicu revoluciju
Ide jos jedna post danas, nadam se, koji spremam par dana ali kako sam bio na putu to ide usporeno. On malo detaljnije objasnjava ovde postulate kojih se drzim – da nema promena dok ne krenu od svih nas samih.
Cenim energiju Jelena, ali brendiranje drzave zahteva dobrovoljnu mobilizaciju sto veceg broja ljudi.
Brend ambasadori? Dobra ideja. I nije nova, samo je (mozda) nismo svesni…
tako nekako
Ovih dana sam na blogu vesti rs, pronasao clanak od g.Sase pod naslovom "Kako prodati svoju državu?", posto se ja vec dugo bavim pisanjem i komponovanjem protesnih pesama (puno vise o tome mozes da nadjes na mome sajtu), ovaj clanak me je na jedan poseban nacin zainteresovao tako da sam odlucio da iz ovoga clnaka "posudim" ideju da "iskljucam reci" i da napravim pogodan tekst (lyric).
Melodiju za pesmu sam vec uradio i ocekujem da ce se u narednih desetak dana na ovome i drugim sajtovima naci nova protesna pesma.
Postijuci autorska prava, obratio sam se sa molbom g.Sasi i zahvaljujuci njegovom pozitivnom stavu prilazem pun tekst ove nove pesme, a audio snimak u mp3 fajlu cu staviti na raspolaganje ovoga sajta takodje. Hvala Sasa.
Sad razmisljam da prodam drzavu
Snovi imaju moc da menjaju svet
A nekad se tiho uspinju i na breg
I eto zbog toga nekad davno
Sam razmisljao da prodam svoj grad
I kad karte bacih na sto
Mnogi rekose da sam otkacio skroz
A nekih pet sest lesinara, tupavih naravno
Zatrazise da im ja dam deo svoj
Ref:
Sad razmisljam da prodam drzavu
Al ne, da je rascepkam, I dam neznam kom
Volim je, moja je, I zato je I prodajem
Jer zelim da svi vide sta je to
Al ove vlasti dave isti ko I oni pre
Zakone pa pravila, I nikad kraja tom
Ne netreba, I zasto bi, ja brendiram samo
da svet konaacno vidi sta je to
Dragi prijatelji sanjarit nije greh
Al nazalsot pesimisti ne vole to
Kazu previse sjaju, previse talasaju
I lakes je na vlasti bez sveg` tog
Tako mnoge ideje umiru I prolaze
I neću da dokazujem sad sve to
jer ja sam s`one druge strane, na kojoj su nerazumni.
Oni koji menjaju svet.
Ref
Sad razmisljam da prodam drzavu
Al ne da je rascepkam, I dam neznam kom
Volim je, moja je, I zato je I prodajem
Jer zelim da svi vide sta je to
Al ove vlasti dave isti ko I oni pre
Zakone, pa pravila I nikad kraja tom
Ne netreba, I zasto bi, ja brendiram samo
da svet konaacno vidi sta je to
Lazar Kostic (Karlo)
napomena: za ocekivati je da ce ovaj tekst doziveti manje korekcije u toku muzicke i vokalne obrade
sa postovanjem!