Saša Jovanović

Da nismo usamljeni u naivnim potezima i uludom trošenju novca građana (ili politički korektnije “poreskih obveznika”) pokazuje i sledeća vest preuzeta sa sajta Brand Magazina:

Škotska je otpočela proces brendiranja novim place branding rešenjem i platformom, a novi slogan koji će biti korišten ubuduće je škotske nadležne vlasti koštao 125.000 funti.

Cilj ove “place branding” platfome je unapređenje turizma na prvom mestu kroz poboljšanje imidža.

Izabrani slogan koji će se koristiti u budućim kampanjama je “Welcome to Scotland”, odnosno, “Dobrodošli u Škotsku”.

Vrlo, vrlo “originalno”. I ko kaže da su Škoti cicije. Ovako neinventivan slogan plaćen je čak 125.000 funti. No, da se vratim na Srbiju.

U nekoliko komentara na sajtu Dragane Đermanović, na njene tekstove o brendiranju kao i u postu provokativnog naslova “kako prodati svoju državu” na ovom sajtu napomenuo sam da nosioci brendiranja Srbije su i sami stanovnici Srbije. Brendiranje države Srbije nemoguće je bez njihove aktivne uloge.

E, u tom grmu leži zec i nismo ni prvi a bojim se ni poslednji koji su to shvatili. Samo što se nekad to nije nazivalo brendiranjem. Uglavnom, kroz našu istoriju i oni koji su primećivali gde je problem srpskog naroda samo su ukazivali na njega bez saveta kako ga prevazići. Ivo Andrić je samo konstantovao za srpski narod ali i balkanske narode: “Suviše je dugo ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde i suviše je navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupačni.” Dušan Kovačević u kultnoj drami “Sveti Georgije ubiva aždahu” u usta jednog junaka stavlja reči kojima on opisuje da smo možda zaslužili mrak u kome živimo, “zato što ja ne znam nijedan narod koji više psuje sunce: sunce žarko, sunce kalajisano, sunce neogrejano, sunce lebovo, sunce krvavo… Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku. Čemu se može nadati narod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka”.

I sa tim osećanjem bespomoćnosti da se išta promeni živimo svi. Ceo narod. Arčibald Rajs nas je još posle Prvog svetskog rata upozorio: “Političari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nemate. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta.” Nismo ga umeli razumeti.

I nisu za ovakav kolektivni duh, ili makar preovlađujući duh srpskog naroda krivi “ONI koji su takvi”. Krivi smo svi. Kao što smo svi (iako to tek retki od nas nevoljno priznaju) pomalo bili Milošević (čuvena rečenica pokojnog premijera, Dr Zorana Đinđića) tako je u svima nama krivica što smo kao nacija ovako beznadežni, zbunjeni i neorganizovani. I Đinđić je to uočio pa je neuobičajenom retorikom koja je ustvari bila poziv na detoksikaciju duha, na kolektivno buđenje i “kolektivnu psihoterapiju koja se mora sprovoditi individualno” pokušavao poput nekog mesije da promeni duh naroda. Možda je i bio previše blizu puta ka tom cilju kada je odlučeno da bude ubijen, ko zna? Kako god bilo, sve dok svako od nas ne počne da ne posustaje bez obzira na broj pokušaja i počne najpre sebe menjati i uticati primerom na ljude oko sebe, nećemo daleko odmaći.  

Procitao sam projekat (vidi izvod) više puta. I nisam nasao niti rok niti sam nasao ijedno slovo o nacinu kako ce se brend graditi i kako ce se aktivirati svi potencijali zemlje, svi milioni ljudi koji zive u Srbiji. Jer brend se stvara srcem.

Jezik  kojim je projekat pisan govori o skromnim ambicijama autora. Ciljevi su nisko postavljeni. Uglavnom su to ciljevi za poboljšanje sadašnjeg lošeg imidža Srbije. Naprimer, strateški cilj projekta “Izgradnja i pozicioniranje nacionalnog Brenda srbije” glasi: “Izgrađen jak i odbro pozicioniran brend Srbije”. Nisam ubeđen da je ovo jasan cilj većini stanovnika Srbije. Kao da oni nisu važni. Zar nije bolje da cilj bude ambiciozniji, postavljen tako da nas mami ali i pomalo plaši svojom visinom. Zašto cilj ne bi bio, recimo, “Srbija kao najbolja zemlja za investicije u regionu”, ili … Ma zašto bi bilo ko od nas unapred definisao cilj pre nego skenira mišljenje samih stanovnika Srbije. Program predviđa utvrđivanje percepcije o Srbiji u svetu i u samoj Srbiji, ali ne predviđa utvrđivanje želja – kakvu Srbiju žele sami njeni stanovnici. Takođe, program sugeriše da je polazna tačka brendiranja istraživanje “utvrđivanje trenutne pozicije Srbije u međunarodnoj javnosti” i “sprovođenje niza istraživanja percepcije domaće i inostrane javnosti o Srbiji, ekonomskih i društvenih potencijala srbije i sl”.

I Bog reče, neka bude svetlo, i bi svetlo? Znači nijedno istraživanje javnog mnjenja od hiljada koja su sprovedena ne vrede? Nije li to uludo trošenje novca? Zar su sva prethodna istraživanja koja su razne agencije sprovodile potpuno nerelevantna? 

Stoga se ne mogu oteti utisku da je projekat napisan pod teretom izuzetno lošeg imidža Srbije i sa željom da se to popravi. To je nalik sportisti koji je ispao iz forme i koji sebi postavlja cilj da se vrati u formu. Amorfno, nejasno, neobavezujuće i svakako ne dovoljno stimulativno za šampionsku poziciju. Ako mi sami ne želimo biti šampioni (makar) u regionu, ko će to umesto nas izmaštatai, poželeti i postaviti kao cilj? Agencija koja će biti angažovana?

Pre pet vekova, kada se o brendiranju nije ni znalo, katolička crkva je bila u mnogo većoj krizi od Srbije. Utonula u duhovnu dekadenciju, i kada je uzdrmao Martin Luter pretilo joj je još dublje potonuće i gubljenje ugleda i moći. I upravo je to trenutak kada se pojavio Ignacio Lajola koji je svojim sistemom “duhovnih vežbi” i osnivanjem reda Jezuita iz truleži reformisao i ponovo disciplinovao katoličku kler i pastvu i postavio temelje modernom katoličanstvu koje se danas odlikuje i čvrstom disciplinom i ekonomsko-državnom silom oličenom u državi Vatikan. Posmatrati sebe tuđim očima je jedini način da se ovakvo nešto sprovede. Našoj državi potrebna je temeljna promena a ne šminka. I sam projekat ako ima ambicije za ozbiljno brendiranje morao bi uvažiti realnost da unutar Srbije ne postoji vera da može biti bolje. Bilo koji projekat brendiranja Srbije morao bi kao jedan od ciljeva imati i promenu nacionalne svesti. Bez podrške svakog stanovnika od đaka, preko zaposlenih, seljaka, penzionera, pa sve do privrednika i političara, to će biti šminkanje umornog lica.

Uz sve ove kritike ipak je dobro da se o brendiranju Srbije razmišlja i na najvišem nivou i što se više o tome bude gorovorilo i što više svako od nas u svom poslu bude činio najbolje što može pre ćemo stići do tog cilja. Ali moramo znati da se brend Srbije ne može izgraditi za nekoliko godina, to je posao od koga će koristi imati neki novi klinci kroz 20-30 godina.

Slični tekstovi:

• Astal šaren
• Srpsko traganje za Svetim Gralom
• Kako prodati svoju državu?
• Sve što mi je potrebno naucio sam još u obdaništu – Robert Falgam
• Srećna nova godina, neke stvari i ostalo…

Tagged: Biznis, Brendiranje Srbije