Nedavno, neplanirani razgovor sa saputnikom u autobusu pokrenuo je bujicu pitanja i razmišljanja. Razgovarajući o poslu, taj čovek je za trenutak bio zbunjen kad sam mu rekao da firma o kojoj smo razgovarali postoji već skoro 20 godina, odnosno sa početka devedesetih. Gledao me zbunjeno i pita: “kako dvadeset?”, a onda se najzad setio koja je godina danas i reče “izvini, ja se devedestih ne sećam, tad sam samo mislio kako da preživim – te godine kao da mi je neko uzeo”.
Sam kraj osamdesetih i početak devedesetih nagoveštavao je neke loše dane, ali ja, pun energije i snage imao sam velike planove. Nisam još uvek ništa znao da ih i sprovedem ali sam goreo od želje da to učinim. I počeo, najpre praveći neke lutke marionete za neke vrlo praktične umetnike koji su u tome pronašli odličan biznis na moru, tokom leta, i tako zaradio prve ozbiljnije novce, i počeo da prodajem kompjutere među prvima u Nišu. Sećam se da sam jedva poznavao DOS, da je Windows još uvek bio nepoznat ovde i prva verzija koju sam sa teškom mukom instalirao bio je Windows 2.0, i sećam se još da prvi kompjuter koji sam morao isporučiti nisam umeo sklopiti. Gde koji kabl ide, kako se hard disk monitira, formatira… Moj prijatelj Robert Aleksić, inače genije koji u ovoj zemlji nije uspeo doći do izražaja, pomogao mi je telefonski da montiram svoj prvi kompjuter. A on, samo nekoliko godina ranije, napravio je sa Zvonkom Ilićem, na elektronskom fakultetu, kompjuter koji su nazvali “Vuk” ili od milja “Vučko”. Verovatno prema maskoti nedavno održane zimske Olimpijade u Sarajevu. U to doba, kad je nastao 1984, Vučko je bio bolji od IBM-ovog PC Junior, bio je baziran na Motorola procesoru, kao i Apple, a matičnu ploču su njih dvojica sami projektovali, zalemili komponente, isprogramirali BIOS i napisali operativni sistem i par programa. Meko skrolovanje teksta (a ne red po red karaktera) koje je tada postojalo na Vučku, nijedan drugi kompjuter tog vremena nije nudio, ali to je samo bio delić cele priče, nastale u Srbiji, nažalost a ne u Americi. Gde je nastala tu je i zamrla. Internet tada još uvek nije postojao a Robi je sa oduševljenjem prišao o transpjuterima, RISC procesorima (koji danas pokreću većinu smartphona) i o tome kako će biti moguće trenutno znati, naprimer, stanje karata za bilo koji avion u svetu zahvaljujući kompjuterskom bukiranju. Milion smo tema tih dana raspravljali.
Druga ekipa ljudi sa kojima sam bio, bila je okrenuta adrenalinskim aktivnostima. Još uvek sam se bavio padobranstvom, jedan drug je upravo poginuo na skoku, ali nas to nije pokolebalo i imali smo neke lude planove za lude avanture, proći kroz prašumu Perućica i slično… a onda je počeo rat u Sloveniji. Snovi su zamrznuti i oni elektronski i adrenalinski, a život nam je ponudio adrenalinsku realnost. Bez trunke straha primio sam mobilzacijski poziv, a onda me je počeo obuzimati strah. To više nije bila igra, nije bio sport, nije bila vežba. Krenuo sam u pravi rat. Teške noći usred minskog polja, na prvoj liniji i zore koje nikako da svanu, izmenile su me. Vratio sam se, neosetljiv na smrt, bez straha od iste, usresređen na posao, nepokolebiv i željan porodice. Poslovi su se ređali, u svakom sam učio i napredovao, svi odreda su bili način da se preživi, čak i oni najbolji i najuspešniji. Lažni prijatelji su se pokazali, očerupali me, ali moja želja da istrajem je bila jača i ljubav prema mojoj ćerki me je motivisala. Nije bilo lako. Svaki je dan bio priča za sebe, pomoći niotkuda, obaveza na pretek. Čak i kad mi je ortakm oteo uspešnu firmu koju sam napravio bukvalno bez kapitala, niko nije bio uveren da to nije slučajnost i niko mi nije želeo pomoći. Borio sam se i dalje sam. Onda se rodio i sin a ja sam već iz preduzetničkih voda, ušao u ritam stalnog zaposlenja, i pekao softverski zanat. Ali neki đavo mi i dalje nije davao mira i morao sam raditi i sa strane, gurati svoje ideje.
Posmatram sada, trenutak kada sam počeo raditi u ActiveMedia, pre 9 godina, kada nisam imao pojma ni o ASP ni o PHP ni o bazama podataka, i koliko sam od tada od programera juniora napredovao do sada, do direktora marketinga softverske firme, moje poslednje pozicije. Šta bih dao da sam devedesetih umesto 9 godina preživljavanja mogao imati 9 ovakvih godina. Osvrnem se za sobom, pogledam, i vidim mnogo teških dana, enormnu količinu uložene energije samo da se preživi. Kad bi mi taj lopov koji nam je svima ukrao te godine pao šaka, ne bi se dobro proveo. Gde su moji kolege sa fakulteta, prijatelji? Raštrkani po Srbiji, po svetu. Kanada, Nemačka, Australija, Novi zeland, Sardinija, Dubai, Libija, Češka, Rusija, Bosna, Slovenija i svud po Srbiji. Postali smo nomadi u potrazi za bogatijim terenom.
No Trackbacks
You can leave a trackback using this URL: http://www.sasajovanovic.com/2009/10/04/kad-bi-mi-lopov-pao-saka/trackback/
2 Comments
Ovo je samo jos jedno razmisljanje na ovu temu, sazeto u nekoliko odlicnih recenica. Navode na razmisljanje opet i ponovo, iznaova vracajuci sve one preteske trenutke i vreme koje je ostalo za nama.
I ja se stalno pitam isto pitanje. Ukradeno mi je mnogo drgocenih godina. Ukradeno mi je mnogo emocija. Ukredeni su mi prijatelji i jos mnogo toga ali sam se i pored svega toga trudio da ostanem “normalan”… Sad posle svega, ostaje mi pitanje da li sam uspeo u ovom zadnjem, a sve ostalo mi je nekoko manje bitno…????…
Ko je u ovoj zemlji ostao normalan, taj uopšte nije normalan (iz filma “Nataša”)