Maj, 1989. godine, Bratislava
Čini mi se, čitava večnost je prošla od tada. Zavoleo sam Bratislavu na prvi pogled. Hodajući ulicama starog dela Bratislave (Staré Mesto) nisam se mogao otrgnuti pomisli da hodam ulicama kojima su hodali Mocart, List, Marija Tereza i ko zna ko sve ne od ljudi poznatih nam iz istorije. Prisećao sam se reči mog nastavnika likovnog, da ljudi koji su odrasli okruženi umetnošću, kao npr ljudi odrasli u Firenci, ne mogu biti lišeni osećaja za lepo, već stasaju sa vrlo istančanim ukusom. Nasuprot njima, govorio je, ljudi koji odrastu na prostorima poput naših, moraju mnogo da uče i menjaju svoju percepciju sa kojom su odrasli pored spomenika koji gotovo svi od reda podsećaju na patnju, krv i borbu, ne bi li umeli da prepoznaju umetnost i lepotu. I zaista, ja koji sam odrastao u Nišu, gradu sa najjezivijim spomenikom – Ćele kulom, sećam se bih svaki put kad bi ušao u robnu kuću Beograd ugledao veliku bakarnu reljefnu sliku Sinđelić Stevana koji kuburom nišani burad punu baruta. Da, od malih nogu sam naučio da je digao u vazduh celo skladište zajedno sa svojim saborcima Srbima i Turcima koji su prodrli u njihov šanac. Ali to nije tema ovog posta. Kao što je i nebitno da kladionica Mozzart potpuno pogrešno ispisuje ime ovog genija – piše se sa jednim slovom “z” (vidi). Valjda deluje “stranskije”. Kao i natpis na vratima muškog toaleta u novosadskom kafe-klubu Giardino – “MENS”. Baš zvuči 
Dokazujemo da nama konsultanti, lektori, prevodioci i stručnjaci nisu potrebni. Najpametniji smo narod na svetu. Ali da se vratim ja na temu.
Čuvši da se u Slovačkoj narodnoj galeriji nalazi i neka Pikasova slika, jedva sam dočekao da me tamo odvedu. Moj vodič, Dana Balogova, nije znala koja je to slika jer nikad nije bila u tom delu, inače ogromne galerije i ja sam sam ušao u neveliku prostoriju ispunjenu sa dvadesetak grafika, crteža i litografija. Ne zaustavljajući se, skrenuo sam ulevo i prišao jednoj slici. U dnu sam prepoznao potpis, koji nisam mogao sa vrata videti:
Udaljio sam se, zbunjen, korak unazad i pogledao bolje sliku i susedne slike. To je bila litografija na kojoj su linijama u raznim bojama prikazani ljudi u kolu, meni potpuno nepoznata, a susedne slike se po stilu nisu mnogo razlikovale od nje. Nešto je mene ipak nepogrešivo privuklo baš Pikasovoj slici. Kao da je zračila nečim posebnim, ili je kompozicija bila takva i simboli koji su možda tako raspoređeni da podsvesno deluju na naš um i da ja nisam ni imao druge mogućnosti osim da budem privučen upravo ka njoj.
Jun 2009, Niš
Izašao sam iz galerije u niškoj tvrđavi osvežen kao da sam proveo dan na planini. Ali nisam, samo sam petnaestak minuta posmatrao slike i skulpture Salvadora Dalija.
Januar, 2010, Novi Sad
Sa kolegom razgovaram o webu i blogovima i on kaže da primećuje da originalni postovi imaju više komentara od onih “prepisanih”, i da je potpuno nebitno čak iako su stavovi i tvrdnje u “originalnim” postovima možda gluplje od onih u “prepisanim” postovima. “Kako ljudi prepoznaju originalnost?”, pitao me je. Ispričao sam mu ove dve priče o neverovatnom susretu sa delima genija koja su svakako sušta originalnost.
Izgleda da negde u sebi, ma gde smo odrasli, imamo gen koji intuitivno prepoznaje novo, lepo, originalno. Ili je sve varka. Ne znam. magičnije bi bilo da taj gen postoji.
Šta vi mislite o tome? I o originalnosti? Može li se ona i bez istraživanja i traganja za dokazima originalnosti prepoznati?
Slični tekstovi:
- Egziperi – Mali princ, posveta
- Poziv
- Noćni program – Darko Kocijan
- Ima li ‘leba od Veba?
- Anatomija (ne)uspeha – stojite li sa obe noge na zemlji?
Tagged: Filozofija, Kreativnost
1 Trackbacks
[...] Post je nastao kao komentar na post Da li originalnost zrači? [...]
6 Comments
Ne znam da li zrači, ali svakako je jasno da je nova i drugačija
Vjerovatno zato i privlači, čisto pobudi nadu u čovjeku da će se (bar na trenutak) savladati dosada i učmalost..
pozdrav
Vidis SJ (si dzej), procitah ovaj tvoj post a i on mene, imam utisak. Gledam ovu tablu s Mozartovim imenom i podseti me na nesto. A i ona opservacija tvog profesora o Firenci. Istina je da su recimo u Italiji ljudi nekako po prirodi “osetljiviji” na lepo, ali to uopste ne znaci da su “nosioci zakona za pitanja o lepoti”. Umeju da se obuku strasno lose i to pocesto, a da ne govorim o neznanju po pitanju umetnosti, i generalno o neznanju. Tu cu im dati “prednost” sto se tice barem moje generacije, jer nemaju osnovno obrazovanje ravno nasem. Opet mi, iako smo genetski gledano ratnici, jer kod nas barem rata nije “falilo”, i lako se pokliznemo na koru od banane kad ima oko necega da se krvimo, zahvaljujuci tom nekom “ratnickom genu” u stanju smo da “prezivimo” cak i zapadni svet. Danas je zapadni svet (u kome ce tebe mozda zvati “si dzej”) u krizi i veoma je tesko govoriti o originalnosti, u smislu u kome ti o njoj pricas. Naime, moje iskustvo ovde pokazuje da su iskopirali sve sto se dalo iskopirati, da su iscedili sve sto se dalo iscediti iz vlastite i iz tudjih kultura i kad izadje neko sa necim originalnim, osete ga kao sto zver oseca krv, ostrve se, ocerupaju i osakate to sto je vredno i idu dalje. Ako je neko u “sistemu”, tj zasticeno necijim visim interesima, onda moze da pokupi sto odsto “kajmaka”.
Originalnost o kojoj ti pricas i na nacin na koji ti pricas, to kod nas jos uvek postoji i mozda je bilo nekada i kod njih. Danasnji italijani, o njima mogu da pricam, zive na tlu najveceg svetskog muzeja na otvorenom. Ali nisu drugo do kucepazitelji i sluznicad vlastite velike istorije. Kao sto i susedi im takodje nisu drugo nego sluznicad istorije njihovih “otaca”. Biti originalan danas na zapadu je opasno po zivot. Time zelim da kazem da SVI i bilo gde da se nalaze, imaju urodjen osecaj za originalno, a time i za vredno. Samo sto je razlika u pristupu. Lopov ce ukrasti zlatan sat i preprodati ga za sitne pare jer ZNA da ta stvar vredi, ali ne zna zasto. A osnovna razlika je upravo u tome! Zapad vise ne poznaje to “zasto”.
“Osecaj za vrednost” podrazumeva nesto sasvim drugo u svojoj osnovi, ne “cenu”, nego: KULTURU! Kultura je osnova bilo kog napretka, kako unutrasnjeg (ljudskog), tako i spoljasnjeg (drustvenog). Nasa civilizacija je u krizi jer je kapitalisticki liberalni sistem u svoju “kulturnu osnovu” ubacio onog biblijskog “zlatnog teleta”, a ne “boga”. To ce reci da je uradila “mercifikaciju” (“merce” = roba) i ljudi i prirodnih dobara i drustva. Sve je stavila na prodaju. I ponos, i zivot i vreme i zdravlje i sve ostalo.
Kada nesto “vredi”, samo posedovati “vrednost” ima smisla za njih. A zasto nesto vredi, u cemu je smisao te vrednosti, e to uopste nema smisla. Doslo je do “postvarenja” svih vrednosti. Sve je tako sislo u horizontalnu dimenziju (use, nase i podase) a duhovna vrednost, vertikalna dimenzija, koja zapravo daje smisao “vrednosti”, ponistena je.
Iz tog razloga je originalnost, tj vrednost iliti nektar ljudski, koji se izrazava kroz umetnost, muziku (kao Mozart) ili visestruku genijalnost, kao Leonardo ili Tesla, tj. nesto sto nema “cenu”, po misljenju zapadnog sveta zanimljivo samo “drugima”.
Naime, pre neki dan jedan poznati americki strateg, po imenu Edward Luttwak (rumunskog porekla), objavio knjigu i prilikom prezentacije izjavio otprilike sledece: kako su u Americi nasli njegovu ideju kao moguce resenje za krizu. On, naime tvrdi kako Kina jeste napred, ali da u Pekingu opera koju su napravili da bi radila mora da ima zapadne velikane lirike da bi necemu vredela. Prevedeno, hoce da kaze, da ce oni (zapad) te svoje velikane “izvoziti” za skupe pare upravo onima koji ih danas prevazilaze u ekonomiji.
Iza te njegove opservacije kriju se dve stvari. Prvo, misljenje da su “svi ostali” obicni varvari kojima ce oni izvoziti kulturu. I drugo, da je kultura obicna “roba”. Dakle, iako je sistem “napretka putem postvarenja” propao, kao sto je propao i komunizam, iz drugih ali principski slicnih razloga, oni zele da nastave u tom “duhu”. Bolesni su i svejedno zele da izvoze svoju bolest “postvarenja ljudskih vrednosti”.
Da li ce se Kina, Rusija, Azija i juzna Amerika, a i mi (ko i uvek jedini koji u krizi nisu u masi koja prati “kako duva vetar”), uspeti da se usprotive toj POSLEDNJOJ CIVILIZACIJSKOJ BITCI, spasivsi VREDNOST LJUDSKOG, onu tvoju ORIGINALNOST, u smislu u kome ti o njoj pises, zavisi i od nas!
Ako je suditi po meni – nece nas prevariti. Mene nisu prevarili. Ja se jesam uklopila u zapadni zivot, ali nisam pristala na mercifikaciju. Shvatila sam njihove vrednosti (tamo gde sam ih nasla) ali nisam “prodala” moje. Odbranila sam svoje pravo na razlicitost, na originalnost i na stvaralastvo i kulturu kojima me je zadojila Srbija. Nisam dozvolila da blate ni mene ni nju. Kako mi je to uspelo?
Uklapajuci se u novu sredinu covek “revalorizuje” sve sto u sebi nosi ili jeste. Ako u coveku ima vrednosti nista ga nece “pokoriti” novome, vec ce to novo, u meri u kojoj je ono kompatibilno coveku prisvojiti sebi i obogatiti vlastite sadrzaje. Ako nema u coveku vrednosti, tu samo bog moze da pripomogne, sto bi rekla moja pokojna baba.
Originalnost je pitanje osnovne ljudske vrednosti jer proistice iz Postojanja, ali u sebi sadrzi i nasledjene (nevidljive) vrednosti (iz roditeljskog i drutvenog krila).
Covek se radja s ocecajem za ljudsku vrednost. Pitanje je kulture i znanja je sta ce s time uraditi. To je takodje i pitanje Slobode! Mnogo toga je u toj sferi “originalnosti” Sasa.
Hvala Valerija! Odlican komentar – citav post, ustvari!
Nosioci kulture i nauke imitiraju život, imitiraju originalnost, prepisuju i ne dozvoljavaju istini da nadje put do običnog čovjeka. Univerzum ima svoj program obnavljanja i insistira na originalnim riješenjima, sve ono što se ne uklapa u program koji je kosmotvorac napisao nestaje kao zaostalo ili loša kopija već vidjenog. Vjerujem da je taj program koji nosimo duboko u sebi kako je to šjor Kant lijepo opisao taj koji prepoznaje originalnost i tjera nas da se divimo kreativnom i originalnom kao putu koji nas vodi do kosmokreatora.
MAKTUB
Mislim da i ovde važi da je "lepota u očima posmatrača". Originalna lepota ima posebnu vrednost, jer je jedinstvena, za razliku od (čak i savršeno) kopirane lepote, jer takvih može biti puno. Međutim, originalnost sama po sebi ne garantuje vrednost. Ona samo uvećava osnovnu vrednost, ako ona postoji…
Milos Forman je jednom rekao: "Ne volim savrsenu lepotu. To je kao na izborima za Miss sveta. Vidis jednu – video si sve"