Saša Jovanović

Hvatam sebe, dok vodim trening za nove prodavce u jednoj firmi, da pominjem neka prethodna iskustva i gle čuda – razmišljam kako da objasnim da se posao obavljao bez mobilnih telefona, Interneta… A prošlo je tek nešto više od 10 godina. Ok 15, ali šta je to? Sitnica.

Za tren, zastajem i pokušavam se prisetiti, kako smo zaista dolazili do svih onih neophodnih informacija? Kopanje po bibliotekama, časopisima, raspitivanje. Moj prvi memorandum bio je napravljen sa letterset slovima, a zatim fotokopiran. Par godina kasnije  pojavili su se laserski stampači, pa smo ih štampali.

Sećam se prvog glupog pitanja koje sam postavio prijatelju, nakon što sam “izašao” na internet: “ja nemam instaliran taj Yahoo”. Ne nisam bio početnik u IT ali mi je svet Interneta 1995 bio potpuno stran. Možda zato razumem danas ljude koji postavljaju slična “glupa” pitanja. Ustvari, ne postoje glupa pitanja, samo glupi odgovori. Obratite pažnju da kad vam neko postavi pitanje, razumete šta i zašto vas to pita, i pažljivo odgovorite. Jer, možda ste u oblasti u kojoj ste ekspert, a osoba koja vas pita – laik, ali to nije razlog da ne pružite adekvatan i razumljiv odgovor. I imajte strpljenja. Pomislite, da postoji čitav univerzum oblasti koje su nam potpuno ili delimično nepoznate i gde je svako od nas potpuni laik, a možda je osoba koja vas pita, ekspert u svojoj oblasti. Uzajamno uvažavanje je preduslov dobre komunikacije.

Mislim o tome dok tražim reči kojima ću najjednostavije objasniti neke složene principe prodaje. I koliko je važno i zašto je važno, raditi to na jedan, za mene ispravan način.

Ponovo neko prošlo vreme, i ne tako davno, u mojim mislima. Vratim se kući i među požutelim papirima tražim neka imena. Tražim ih po Internetu. Gotovo nikoga nema. Navodno, na svetu ima 1.7 milijardi internet korisnika (izvor). Pa gde su? Na Facebooku ima 350.000 korisnika, 700.000 biznis stranica (izvor). Linkedin ima 50 miliona korisnika, Xing skoro 8 miliona (izvor). Pa dobro, gde su onda moji stari prijatelji?

Pre nekog vremena, pre desetak godina, tražio sam neke prijatelje iz inostranstva. Naravno da ih nije bilo nigde na Internetu koji je još uvek bio u začetku. Posalo sam mail prijateljici sa imenima i starim brojevima telefona. Dobio sam uskoro odgovor, telefon, mail. Kada ste poslednji put koristili ovu “zastarelu” tehniku da nekog pronađete? Da nešto o nekome, o nekoj firmi saznate? Ili ste se potpuno prebacili na Internet i ako tamo nečeg nema, onda ne postoji?

Devojku koju sam baš ludo voleo, nekad, sreo sam jednom u radnji mog druga, došla je sa prijateljicom, i pala je opklada – saznaću njen broj. Znao sam ime i ime drugarice i kako izgledaju. Telefon u ruke i pozivi devojkama njenih godina. Raspitivanje uveče u gradu. Sutradan sam imao broj. Nedugo zatim i nju. Danas, prvi korak je facebook. Koliko vas odustane nakon što nekog ne nađe na facebooku?

U poslednje vreme, sve češće razmišljam o tome da smo se toliko navikli na komfor koji nam nove tehnologije i ovaj novi svet pruža, da ne znamo spremiti jelo, da ne znamo normlano razgovarati kao što umemo chatovati, da ne znamo ništa uraditi bez tehnologije, i da smo na neki način potpuno ignorisali postojanje offline sveta, da postajemo virtuelna bića. A sva su ovozemaljska zadovoljstva i dalje u offline svetu.

Poput dece koja su dobila novu igračku i zaboravila stare. Možda je vreme da se setimo da je postojalo neko drugo vreme, kada smo stvari radili drugačije, da postoji neki drugi svet gde nema mobilnih i interneta, i da je sinergija ta dva sveta bolja od davanja prednosti bilo kom od njih. Da ne treba zanemariti očigledne prednosti novih tehnologija, ali ne treba zaboraviti ni da pod našom kožom, svih nas, teče krv. I da smo fizička bića. I da neko drugo vreme je možda ovo naše vreme, i da treba da u sebe upije i ono dobro iz starog vremena i oplemeni ga novim mogućnostima.

Slični tekstovi:

• Noćni program – Darko Kocijan
• Majstore, ja sam BRAND!
• Srećna nova godina, neke stvari i ostalo…
• Poziv
• Godišnjica mog bloga

Tagged: Biznis