Saša Jovanović

Za one koji ne znaju, “šesnaestica” prilično dugo putuje do Zelenog venca do poslednje stanice na Karaburmi. Taj put zna da bude prilično dosadan. Čuje se samo povremeno otvaranje i zatvaranje vrata i zvuk motora. Ljudi, svako sa svojim mislima negde daleko izvan autobusa.

Negde kod Skadarlije ulazi dečak, hmm teško je reći “ulazi”, sećam se da mi je misli skrenuo tresak nečega šta je ubacio unutra a zatim se na rukama popeo uz stepenice, prišao mi i pitao “da li je slobodno”. Pomerih se u stranu i osmotrih ga. Bio je prljav, a ono šta je ubacio bila su sklopljena invalidska kolica. Noge su mu bile zakržljale ali se sa priličnom lakoćom popeo na sedište do mene. Neki ljudi koji su sedeli u blizini napravili su grimasu gađenja, a onda je taj dečak od možda 17 godina, ne više, počeo da priča. Sve vreme do poslednje stanice je pričao sa mnom, pitao me gde radim, govorio o nekom DVD koji je na popravci, pitao me za mobilni koji hoće da uzme da li je dobar itd. I sve vreme se smejao.

Došli smo do poslednje stanice, i pomogao sam mu da siđe, zapravo spustio kolica. Nespretno sam pokušao da ih rasklopim ali on reče “neka ja ću” a osmeh mu nije silazio sa lica. Seo je u svoja već rasklopljena kolica i pružio sam mu ruku. Prihvatio je i poželeo mi laku noć a ja njemu mirnu noć i puno sreće. Okrenuh se ka autobusu iz koga su još uvek polako izlazili ljudi – svi na svojim nogama i ozbiljni, smrkunti, namršteni. Svi! A dečak koji nema tu sreću da hoda na svojim nogama se smešio bez prestanka.

Pomislih kako ovi ljudi nisu ni svesni koliko su srećni.

Da li Vi koji čitate ovo, shvatate koliko ste srećni? Ili stojite sa “obe noge na zemlji” i tako racionalni gušite se u nezadovoljstvu umesto da uživate u onome šta samo jednom imate priliku – da živite!

Upamtite: Ne smejemo se zato što smo srećni. Srećni smo zato što se smejemo…

Nasmejte se i udahnite život. A zatim osveženi krenite dalje, napred. Osnov svakog uspeha je optimizam, a optimizma nema bez osmeha.

Ili protraćite sve svoje šanse jadikujući ili racionalno doživljavajući svet oko sebe.

Izbor je Vaš. A meni je u glavi, tri godine posle tog susreta, slika dečaka u invalidskim kolicima, koji hoda na rukama, i koji se iskreno smeje. Dok ostali koji imaju dar da hodaju na svojim nogama i nemaju njegov, itekako težak problem, ne daju osmehu na lice.

Slični tekstovi:

• Nedostaje mi…
• Moj brat…
• Lagano umiranje – Pablo Neruda
• Dan izmedju pre i posle – Ilija Petrović
• Kad starci umisle da su posisali svu mudrost…