Da se razumemo, nedostaje mi, mnogo, iz različitih razloga:
- iz onih sebičnih: da me oraspoloži novim štosom, u taj mah smišljenim; da mogu da ga pozovem da mu ispričam šta mi je palo na pamet; da tamo kroz ko zna koliko godina imam nekog s kim sam odrastao da prebiremo po uspomenama kad nemamo sta drugo raditi
- iz onih nesebičnih: danas je bio divan sunčan dan-znam da je obožavao prirodu i voleo bih da može da oseti sunce; da bude tu da gura šta je naumio; da bude srećan-ne mogu reći do kraja života jer to jeste bio, ali da bude srećan, dugo.
I stvarno mi nedostaje, ma koliko vreme čini svoje i prihvatam činjenicu da je to sve život – i to što nas ima i to što nestajemo, i razumem sve to, ali pomislim na neke paralelne svetove, i ako postoje, kažem sebi, u nekom od njih, ovakva sranja se ne događaju… pogledam u zvezde uveče, i shvatim da smo samo malena zrnca u svemiru… ne mi ljudi, naša planeta; a tek mi-beznačajne nevidljive mrvice, koje svemu ovom daju smisao.
Slični tekstovi:
- Anatomija (ne)uspeha – Oskudica izobilja i izobilje oskudice
- Trenutak
- Moj brat…
- Resetujte se!
- Kokoro