Nekada davno na obodu jasenove šume rasla su tri praseta. Rođeni od iste krmače bejahu braća odrasla u istom oboru.  Kada stasaše nastupio je čas da se osamostale i zasnuju svoj dom. Kako su bili prilično vezani jedan za drugoga odlučiše da nađu poslove u istoj šumi. Na taj način bi se uvek mogli naći u nevolji jedni drugima.

Makar bejahu braća među sobom su se razlikovali.  Najstariji prasac beše marljiv i znatiželjan. Neprestano je u džepu svog radničkog mantila nosio neku knjigu. Vasceli dan je nešto čitao i stalno ga interesovalo kako stvari rade i može li to još bolje biti, kad niko od njega to nije ni tražio.

Njegova mlađa braća ni izbliza ne bejahu tako radoznala. Jedan je voleo društvo i dobru zabavu više od svega a drugi je stajao čvrsto sa sve četiri noge na zemlji i znao, da sve šta treba je samo da mirno dogura do diplome sposobne svinje, da ne mora da više nikad radi. Dok je njihov radoznali brat učio i kad je završio školu, oni su sanjarili o tome da će doći dan kada će dobijati penziju i moći da po čitav dan leškare na plastu sena ili da pecaju u potoku, vezujući kanap s udicom za papke. Učili su i oni ponekad i radili su jedino kad bi bili prinuđeni na to i kad je njihovo učešće u kakvoj raboti bilo neophodno ili bi ako ne nauče nešto novo šta se od njih traži, njihov san o mirnoj penziji bio ugrožen. Ovakva razlika u njihovim naravima opredelilo je i izbor posla kojim će se baviti dok ne dočekaju penziju.

Najstariji, budući vešt u raznim stvarima i naoružan golemim znanjem, marljivo je radio kod mnogih gazda dajući i više nego što se od njega očekivalo. Vremenom je shvatio da on to može i bolje od onih za koje je radio. I otpočeo je samostalno da radi. Radio je i izgradio svoj obor, moderan, čvrst i privukao ostale pametne prasce da mu pomognu u toj nameri i rade sa njim. I za njega  ali i sa njim.

Srednji brat je učio marljivo, diplomirao, i uspeo da fasicnira svojim groktanjem i lepim izgledom jednog gazdu i dobio fin brlog u kome je mogao mirno da leškari dok drugi rade. A najmlađi nije hteo da se zamara učenjem već je prihvatao šta god ima da se radi, samo da ima dovoljno hrane i da ga na naposletku dana ostave na miru da mirno spava.

Najstariji prasac upozorio je braću da nisu svi gazde isti, da postoje u svetu i zli vukovi koji mogu pojesti ove sadašnje gazde i da je bolje da na vreme počnu nešto da menjaju kako bi bili spremni ako nekad možda zli vukovi dođu i u njihove krajeve.  Ako ništa drugo, da mogu da izaberu nekog boljeg gazdu i bolji čvršći obor u kome će biti sigurniji. Ali, avaj, oni se nisu obazirali na njegove savete. Išli su zajedno na pecanje i podsmešljivo ga posmatrali kako stalno nešto čita i piše.

Jasenova šuma u kojoj su prasci živeli spadala je u najkrasnije predele na svetu. Beše puna najraznovrsnijeg rastinja i šarenolikog cveća, ali je imala i svojih opasnosti. Oko šume je prebivalo mnoštvo krvoločnih zveri. Jedna od njih bio je i zli vuk. Njegovo najomiljenije jelo bili su prasići i jagnjad. Jednog dana on naiđe do jasenove šume i odmah, odmah mu se dopala. Ovde ću naći mnogo ukusne hrane, pomisli zli vuk. Zli vukovi nisu samotnjaci, idu u čoporima i sa njim je došlo još vukova. Gazde su brže bolje prodale svoje obore vukovima a oni koji nisu hteli, uspevali su nekako da se njima odupru, jedva ali su uspevali.

I tako jednog dana zli vukovi dođoše do obora u kome je sa drugim prascima živeo najmlađi brat. Kako su od dugog puta bili veoma gladni udružili su se i brzo zauzeli obor i isterali gazdu, koji, ruku na srce, baš i nije vešto taj obor ni sazdao – nasledio ga je od svojih predaka i verovao da su oni to već dobro uradili kad tako dugo traje. Prevario se.  Zli vukovi su zauzeli obor i počeli da love jadne prasce. Najmlađi brat je nekako uspeo sa mnogim prascima iz obora da se izvuče i da otrči kod srednjeg brata. Molio je molio njegovog gazdu da ga prime u obor, i srednji brat se založio za njega i garantovao da je njegov najmlađi brat izuzetno vredan i da će gazda biti veoma zadovoljan ako ga primi. Gazda koji je uvek tražio dobre i vredne prasce, primi najmlađeg brata u svoj obor.

Ali evo vukova za njim. Oni počeše osiono udarati o vrata obora u nameri da uplaše prasce i gazdu i viknu prascima koji su unutra drhtali od straha. Nije dugo potrajalo i vukovi upadoše i u ovaj obor, koji, jeste bio čvršći i noviji od prethodnog, ali ipak prepun uplašenih prasaca a i osrednje sposobnog gazde. Srednji i najmlađi brat nekako izvukoše živu glavu i odjuriše, koliko ih sve četiri noge nose do najstarijeg brata – vlasnika modernog novog obora.

Zli vukovi dođoše i do obora najstarijeg brata. Zapretiše mu da ako ne preda obor da će silom ući onda teško njima. Međutim najstariji brat im mirno reče da mogu da “duvaju” ali on ne predaje obor.

To je strašno razljutilo vukove. Pobesneše i obrazi im se zacrveneše od gneva. Jurili su besni oko obora navaljivali, pokušavali da uplaše prasce u oboru da otvore vrata i beže, taktika koja im je uspela kod prethodna dva obora. Uzalud. Prasci u ovom oboru bili su pažljivo izabrani od strane najstarijeg brata. Naime on je birao slične sebi, često i bolje od sebe, da kada dođu teški dani, a znao je da će jednom doći, mogu i da ga posavetuju ako treba. I sada je veliki problem koji se nad njima nadvio mogao da rešava sa pametnim i mudrim prascima u koje je nesebično uložio i vreme i novac da ih dodatno obrazuje. Dani su prolazili, nedelje, pa i meseci i vukovi su bivali sve manje i manje zainteresovani za ovaj najčvršći obor, mada je u njemu bilo najslasnijih prasaca.

Dođe i taj dan, kada pokunjeni, savijenih ušiju i repa odoše dalje i ostaviše obor najstarijeg brata na miru.

U samom oboru nastade opšte veselje pošto su vukovima videli leđa. Od tada su oba mlađa prasca slušala svog starijeg brata i samopregorno radila na sebi da postanu bolji, pametniji i mudriji kako bi mogli jednom da sami izgrade svoj obor, ili barem da budu dostojni boravka u nekom od preostalih, kvalitetnih i čvrstih obora koje su držale pametne gazde poput njihovog brata. Opasne dogodovštine sa zlim vukom sećali su se samo ponekad, u šali…Slični tekstovi:

• Dabogda umro u buretu piva -Berić Miladin
• Tri minuta za filosofiranje
• Anatomija (ne)uspeha – Oskudica izobilja i izobilje oskudice
• Prijatelji
• Reci prijatelja…

Preduzetnik sam tim se dičim, to ne može biti svak…

Ovako otprilike bi,  s pravom, zvučala himna preduzetnika. Svejedno bili oni kvarni ili dobri, pošteni ili nepošteni.

Svaki čovek radi upravo ono šta treba da radi i za šta je sposoban.  Sve ostalo, sva opravdanja, jadikovke, sve šta treba da objasni da neko ima više potencijala nego što pokazuje je obično zamazivanje očiju i ništa više.

Ali, ne nasedajte odmah na prethodne dve rečenice. Ne govorim o tome da su neki rođeni sposobni a drugi hendikepirani, da su jedni predodređeni da se bave privatnim poslom, a  drugi ne. Govorim o tome da su neki ljudi sposobni da veruju u sebe, da sebe usmere, neprekidno motivišu i održe svoju želju dovoljno jakom i jasnom da neizostavno uprkos svim preprekama idu ka cilju, a drugi su sposobni da za svaku poteškoću nađu dobro opravdanje i odustanu. Razlika između jednih i drugih, nije u novcu, nije ni u idejama, već u veri, fokusu, samomotivaciji, istrajnosti.

Da pojednostavim, ili možeš da odradiš posao ili ne možeš. Nekad odradiš posao koristeći pomagala. Zavisno od posla i tipa ljudi to je vijagra, levitra, drugi ljudi, lova, veze, ali završiš posao, ali kod onih koji ne završavaju posao preovlađuje laž, gluma, pretvaranje, foliranje, opravdanje. Nije problem da li se koristiš pomagalom, već da li si završio posao. Broji se krajnji rezultat. Ili si uspeo ili nisi. Neuspešni su vešti u mržnji prema uspešnima, ogovaranjima istih i njihovom omalovažavanju i blaćenju. Uspešni jednostavno nemaju vremena da se natežu sa neuspešnima ko pijan s gaćama. Oni rade. I završavaju posao. I to je tako. Neko obavi posao a neko ima opravdanja.

E,  sad da se vratimo na poslovno okruženje: ko želi – naći će način, ko ne želi – naći će opravdanje. Uvek imate izbor. Ipak najbednije šta možete uraditi je da za svoje nezadovoljstvo poslom kojim se bavite, optužujete državu, one koji imaju više, one koji vas zapošljavaju, konkurenciju, a ne sebe.

Znam, neko će reći: “u Srbiji niko ne može postići ništa na pošten način” i kako Srbija nije pogodna za ljude koji imaju ideje, koji žele pošteno da rade itd. Znam mnogo ljudi koji su otišli u inostranstvo, želeći da odu iz ove “jadne zemlje” u kojoj “nema perspektive”. Nijedan od njih koji ovde nikad nije ni pokušao da nešto uradi samostalno, i n-i-j-e-d-a-n od njih tamo “preko grane” nije pokrenuo svoj biznis, već radi kao radnik, kao zaposlen kod nekog drugog. I to je činjenica – ako si preduzetničkog duha, ako možeš, nećeš čekati da se okolnosti promene, već ćeš učiniti sve da iskoristiš postojeće okolnosti i da u njima uradiš ono šta ti je u prirodi – da stvoriš nešto svoje, i svoje ideje sprovedeš u delo. Ako nisi preduzetničkog duha, sama promena sredine ništa ti neće pomoći.

Ili možeš ili ne možeš… I ne vadi se sad na to da neki koji mogu koriste pomagala. Računa se rezultat. A izbor je, kao i obično, uvek – tvoj!

Na kraju, ipak, računa se rezultat. A pred ljudima i Bogom i način. Ali gde ćeš biti, šta ćeš postići, zavisi samo od – Tebe!

 Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – Opravdanja
• Šta sanjate krajem godine?
• Moja vizija posla
• Zašto vaš biznis ne donosi rezultate?
• Kako možeš uspeti ako si ispod proseka?

Biznis bez oglašavanja je kao i namigivanje lepoj devojci u mraku – vi znate šta radite ali ona o tome nema pojma.

Zašto ljudi jedu kokošja a ne guščja ili pačja jaja? Zato što kokoška oglašava svoj proizvod.

Koliko para toliko i muzike.

I tako dalje, mogao bih da ređam pametne i duhovite izreke o oglašavanju, koje teško da neko može da ospori, i svi će se složiti ali jedna stvar će ostati nejasna: koliko je oglašavanje zaista efikasno?

Situacija 1.

Pre neku godinu imao sam problem: da procenim efekte neke buduće TV reklame. Dobio sam od TV kuće demografske podatke, koliki je šer pojedinih emisija, demografsku strukturu publike u tom terminu, podatke sa piplmetra, itd. I sve je to bilo krasno, ali, problem je bio sledeći (cifre će biti okrugle zbog lakše računice): jednim emitovanjem pokrivamo publiku od 100.000 ljudi koji u tom trenutku prema piplmetru gledaju taj program, i logična je pretpostavka da neće svi obratiti pažnju na našu reklamu, ima i boljih, dužih, efektnijih, ne znamo kakve su druge u reklamnom bloku. Takođe na raspolaganju nam je više termina u toku dana. Postavlja se pitanje, koliko puta emitovati dnevno da bi dobili optimalan efekat, i koliko dugo emitovati. Sigurno nije isto emitovati je 5 puta dnevno ili 10 puta. Nije isto ako emitujemo jedan mesec ili tri meseca. Ali koji je odnos tih efekata? Emitovati 10 puta dnevno košta duplo više nego 5 puta dnevno, a dali je i efekat dva puta veći, ili nešto manji ili nešto veći od dva puta? Emitovati tri meseca umesto jedan mesec je tri puta skuplje ali da li će efekti biti zaista tri puta veći? I najzad, da li je bolje emitovati tri meseca 5 puta dnevno ili mesec i po dana 10 puta dnevno?

Od znalaca iz oblasti oglašavanja očekivao sam odgovor. Dobio sam sleganje ramenima, priče o rejtingu, o šeru, o tome da su naj naj naj itd. I da, “e možeš ti i kod te i te TV ali tamo te to košta đavo i po”. Nisam dobio odgovor.

Da li je TV oglašavanje od juče, pa da se ovo ne zna? Zar nikog od medija ili agencija nije interesovalo kakvi su efekti? Kako uopšte preporučuju klijentima koliko da se oglašavaju? Možda odokativnom metodom: koliko možemo da im ćapimo love?

Situacija 2.

Internet je konačno doneo mogućnost da ne gledamo u pasulj nego da možemo i bez varljivih piplmetara znati koliko je ljudi zaista reagovalo na naš oglas. Plaćanje po kliku je takođe divna stvar – koliko klika toliko poseta, tačno znaš i koliko ćeš utrošiti. Ali… Uvek ima neko ali, naravno. Ali, koliko vremena treba da se tih projektovanih 10.000 klikova potroši? E, tu odgovor koji sam dobijao od onih kojima treba platiti je sličan sleganju ramenima iz slučaja 1. Pa zavisi, pa od – do, pa ako pogodiš dobre ključne reči a da nisu preskupe, pa ako ima sliku biće efikasniji. Koliko efikasniji? Mnogo efikasniji Itd.

Komentar koji bih ovde stavio je kopija komentara iz slučaja 1.

Situacija 3.

Diskusija o veličini. Da li je veličina bitna ili ne. Mislim na brojnost fanova. Počelo je komentarom na jedan moj status na Fejsbuku gde sam pohvalio jednu grupu (ne navodeći joj ime), jer vlasnica FB strane ima 14.093 članova, 2.571 koji su o njoj “pričali” , postoji godinu dana, iza te strane ne stoji nikakav vrlo posećen sajt, a vlasnica uopšte nije nikakav online marketing guru… Dobio sam komentar “vidi ovu stranicu” i link do stranice  ”ja ti gledam u profil, jebote profil”. Pogledah, i ne videh šta je tema. Sve i svašta ima. Diskusija koja se dalje razvila išla je u smeru da me ubede kako toliki broj fanova svakako nije nikakva zajebancija i da postoji strogo kontrolisani SPAM. Na moje pitanje kakve efekte mogu očekivati, dobih odgovor da “u advertajzingu niko ne može ništa garantovati”. Citiram: “Mozes da predvidis malo sutra, to mozes da pricas onima koji nisu videli o od oglašavanja, meni ne… jednostavno – danas se dogodi nesto sto jednostavno odvuce internet saobracaj koji ima svoj odredjeni potencijal i nije beskonacan… fukusima, bum, ili tako neka glupost – svi izgube vreme na tako necemu i jednostavno ne ostane im vremena da budu na mestu gde je kampanja u toku, ne zato sto to nisu zeleli, vec zato jer jednostavno nisu stigli tog dana… da, istina je da se moze odrediti priblizno efekat… ali ne mozes ga garantovati nikako…”

Sve se može meriti. Događaji se ne mogu predvideti ali se može predvideti njihova verovatnoća. Postoji nešto što se zove procena rizika pa klijentu kažeš da u toku godine postoji prosečno 1 katastrofalni događaj, 5 lokalizovanih katastrofa i 2 političko socijalna potresa koji zajedno mogu dovesti do prosečno 20 dana skretanja pažnje javnosti. To je u procentima 5,4% gubljenja fokusa javnosti, a verovatnoća da će se sve to desiti u toku trajanja tromesečne kampanje je recimo 1%.

Situacija 4.

Svi mi nalazimo tonu flajera i kataloga koje ne tražimo u svojim poštanskim sandučićima. Mnogo njih završi u kantama ili na podu zgrade. U pametnijim zemljama, poput Austrije postoji pult u hodniku svake zgrade na kome je ostavljen reklamni materijal pa ti uzmeš ako želiš. Pitah jednog od ditributera kakvi su efekti, koliko mogu pokriti, imaju li reone. reče mi da mogu sve što poželi, koliko platim doliko će štampati i distribuirati.

Postoji zavod za statistiku. U njemu ima demografskih podataka po opštinama.  Flajere možete uzeti nazad ako su neiskorišćeni. Isto možete uraditi sa flajerima ostavljenim u apotekama naprimer. Merite.

Ukratko, treba meriti. Merite broj poziva u odosu na svaku kampanju. Ne mešate oglasne kampanje. Merite promene u potražnji i prodaji nakon kampanje. Budete zainteresovani pa pitate klijenta za efekte.

Postoji način. Matematika. Ako hoćemo da budemo pošteni.

Ako nećemo onda kažemo: dajte nam pare mi ćemo to napraviti a ako puknete e jebiga nije to moja briga i šta da vam radim…

Prvo je posao.

Drugo je prodaja magle.

Džaba vam titule, fascinantan CV, džaba vam lova na kontu – ako prodajete oglašavanje bez iole odgovornosti prema klijentu, bez pokušaja da procenite efekte i pomognete im da oni budu što veći, onda ste običan prodavac magle. Makar i uspešan, magla je magla a ne proizvod. Jednom će se magla dići a vi ćete ostati razgolićeni.

P.S. Znam da se  sad neki smeju i kažu “neće se to u Srbiji desiti”. Ma, važi… Slični tekstovi:

• Butterfly effect
• Kraj besplatnog digitalnog sertifikata
• Just a Web Site is Not Enough
• Ne pravi se pametan – testiraj!
• M-agični štapić

Spremili smo vam super foru!
1. Kopiraj tekst: Ti si moje @+[47802059961:0]
2. Obriši +
3. I podeli na zidu voljene osobe  

Otkucate to i dobije vaša voljena osoba lepu poruku na svom zidu: ti si moje Medeno srce.

Medeno srce je inace jedan čokoladni brend a poruka je linkovana na njihovu FB stranu.

Po mom mišljenu ovo je vrlo blisko SPAM-u ili jednoj posebnoj vrsti SPAM-a: lančanom pismu. Naravno može se tvrditi da ovo nije email te onda nije SPAM, ali sam SPAM je odavno izašao iz okvira neželjenog email-a pa čak i elektronske pošte. Propisi danas zabranjuju čak i slanje direktne pošte na poštansku adresu primaoca ako ona nije tražena, kao i telefonski poziv.

Takođe, može se tumačiti da ako prijatelj prijatelju ovakvu poruku ostavi na njegov FB zid, to nije spam, jer to ne radi ni Activa ni Pionir proizvođač Medenog srca.

Što kažu, nije govno nego se pas posr’o.

Svet se kreće u smeru poštovanja dva pravila: dozvola i zabrana – ne smeš mi reklamirati ništa komercijalno ako ja nisam tražio da tu reklamu primim, i moraš prestati ako ja to zatražim. Granice realizacije postoje, pa tako nešto nije moguće u “broadcasting” i štampanim medijima izvesti, ali se u online medijima i telefonskoj/poštanskoj sferi sve više primenjuje.

Ja lično, kao neko iz sveta marketinga, obožavam iznenađenje i kad reklama nosi iznenađenje, ali takođe kao neko ko je u tome skoro 20 godina, kod nekih reklama imam osećaj gađenja. Ustvari kod sve većeg broja reklama i PR nastupa.

Primeri su Erste banka “jel i ti imaš svoj stan” i korišćenje dece i emocija dece na jedan neetičan način, pa ustupanje medijskog prostora projektima društvene odgovornosti od strane Komercijalne banke, koje samo po sebi je ok, ali ne ako se reklamira, po mišljenju većine blogera. Iako je bilo par blogera koje su branile banku one su ostale u manjini.

Tu je i FB strana “zaposlenost” koja se pojavila prošlog meseca na Fejsbuku. Kliknete i aplikacija pokaže koliko imate zaposlenih prijatelja. Sjajno! Divno! KORISNO! Oduševilo me je. A onda – razočarenje! Aplikacija kreira album u mom profilu i postavlja dve identične  slike na kojima taguje moje prijatelje i mene, o tome me ne obaveštava, ne traži dozvolu, ne obaveštava me koga će potpisati na slici- jednu stranku,  čime mi podmeće navodn o političko opredeljenja za tu stranku, i tek tada se vidi ko je vlasnik aplikacije: Srpska napredna stranka. Naravno, kad ste kliknuli na dugme da saznate koliko zaposlenih prijatelja imate niste znali da je iza te aplikacije SNS samo ste mogli da vidite ko je autor aplikacije. To ja zovem muljanje.

Iako nekoliko puta ispravljana aplikacija je “popila” toliko prijava fejsbuku da je blokirana od strane FB.

Otkud tolika potreba da se nešto prećuti?

Znate, postoji jedna omiljena poslovna veština u Srba. Zove se prejebotina. Ko će koga prejebati, ko će ispasti veći dasa, ma prosto živi nisu da ne urade “prejeb”. Jedna priča o srpskom gazdi koji je trgovao sa Engleskom, i dan danas se uči na britanskim poslovnim fakultetima kao primer nekorektnog ponašanja i mentalnog sklopa prosečnog srpskog “biznismena”: tokom XIX veka Englezi su kupovali od Srba šljive i srpske šljive odličnog kvaliteta naravno nalazile su na dobar prijem u Engleskoj. A onda je neki promućurni sprski gazda, rešio da uzme “preko ‘leba pogaču”. Posle dosta vagona šljiva isporučio je nekoliko sa šljivama odozgo a kamenjem na dnu. Koliko je Engleska posle toga kupovala šljiva od Srba? Nula kilograma.

Zbog toga ne volim ove reklame koje od celokupnog prostora koji stoji na raspolaganju koriste kao ivicu žileta tanku granicu između etičkog i neetičkog, između moralnog i nemoralnog i sve u uverenju “ma nije to protivno pravilima fejsbuka, ovoga ili onoga”. Vešti smo da ubedimo sebe da smo apsolutno najpametniji i da smo u pravu. Autor pomenute aplikacije zaposlenost tvrdio je da nisam u pravu,  da je aplikacija potpuno u skladu sa FB pravilima, ali je ipak ubrzano menjao pokusavajuci da je prilagodi FB pravilima. Kako vidimo ta aplikacija koja je “sasvim u skladu sa FB pravilima” je zabranjena upravo od strane FB. I ko je sad u pravu? Nadobudni i prepametni autor? Naravno, on je tada zvučao vrlo pametno.

I da se vratimo na Medeno srce. Zašto je ovo loša akcija, zašto je zovem običnom podvalom ili srpski “prejebotinom”? Zato što ti možda ne želiš da reklamiraš “medeno srce”. E tu je ta caka: ne može niko da te koristi da reklamiraš njegov proizvod ako te ne plaća ili ako ti sam to ne želiš besplatno.

Sve u svemu, sve te fore kao i podvaljivanje kamenja umesto šljiva kratkog su daha. Nema kvalitetne stvari koja je urađena preko noći pa tako i marketinški trikovi vrede koliko i druge prejebotine. Naravno, uvek će biti onih koji će moralnom ekvilibristikom opravdati svaki PR ili marketinški potez, ne kažu ljudi džabe – ako imaš trojicu stručnjaka imaćeš bar 4 različita mišljenja.

Ono što je žalosno je kreativni kolaps u kome se nalazi srpska kreativna siva masa. Atrofira jer teži laganim jeftinim rešenjima, kopiranju i podvalama.

Onda tome dodamo najavu 6 milijardi od Interneta u cilju promovisanja Intereneta. Dakle lažemo svesno da bi promovisali Internet. VAU! Pa hvalisanje da je spin o ulasku PayPalla doveo do promene propisa. Kako da ne – što je babi milo to joj se i snilo – te promene su bile u agendi Vlade 3 meseca pre početka spina o PayPallu – to se dragi moji zove “kićenje tuđim perjem”, ako želite da budete uljudni a ako vas to ne muči, onda se zove – laž.

Ma toliko toga se dešava u poslednjih godinu dana i toliko akcija sa lošim ukusom i mirisom ima da sam zaista ozbiljno zabrinut za kreativne potencijale u Srbiji. I toliko ima onih koji ismevaju bilo kakvo insistiranje na biznis etici ističući da etika i biznis nisu spojivi  (možda u njihovom etosu), i toliko onih koji svaku PRiliku koriste da PRomovišu kompaniju na najbolji način čak i ako to PRomovisanje znači PRovidno zaobilaženje istine ili PRivremeno obmanjivanje javnosti, a sve zarad PRofita.

Nedostatak biznis iskustva i biznis obrazovanja čiji je osnovni deo biznis etika i razumevanje kako biznis funkcioniše – ili mikro i makroekonomija, dovodi do toga da oglasnim i PR kampanjama upravljaju ljudi vični jeziku i da se prema njima odnose kao prema pisanju govora a ne kao prema biznisu. Onda je veoma lako zameniti teze i doći do zaključka da je sve dozvoljeno radi ostvarenja cilja – profita, kako oni vide cilj. Toliko poistovećuju biznis i profit,  banalizujuci ga do mere koju sami ne bi nikad trpeli da to neko drugi njima uradi. Uostalom neretko vidim da u istom danu kritikuju i opravdavaju gotovo iste stvari. Naravno, ne potpuno iste, jednom je recimo politika drugi put firme, ali, nije govno nego se pas usr’o.

A, pitam ja vas, koliko je kilograma salate, krompira, nafte, ma bilo čega, eksera, svojim rukama prodao ijedan od tih današnjih menadžera? Koliko su novca držali u rukama, zarađenih svojim rukama a ne u ime tuđe velike firme. I koliko su firmi imali? Da li su ikad bankrotirali i ponovo počeli od nule? Strongman u svom tekstu piše o 80-godišnjem milioneru koji je 5 puta bankrotirao pre nego što je uspeo. I Edison je bankrotirao 5 puta, Rokfeler par puta, Donald Tramp takođe. Ali taman posla da se to desi nekom našem menadžeru. Oni su uvek najpametniji, uvek znaju kako da izvrdaju zakon, pravila i kako da naprave “prejebotinu” a onda da je opravdaju biranim rečima.

I da vas ubede da to što se vama čini da smrdi, ustvari ne smrdi. To samo vi mislite da smrdi.

Nije govno nego se pas posr’o.

Gospodo marketari, advertajzeri i pr-ovci, ako vam je profit jedini cilj, uskliknite s ljubavlju “hajl Gebels”. Živeli!

 Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – Oskudica izobilja i izobilje oskudice
• Poziv
• Kako proceniti vrednost IKT rešenja (i uopšte poslovnog rešenja)?
• Neko drugo vreme
• Google+ vs. Facebook: hleba i igara

Prelepe bele ptice koje plene svojom elegancijom, dugim savitljivim vratom, velikih krila, koje podjednako dobro lete kao što plivaju, i koje uvek idu u paru, mužjak i ženka, i krase parkove, i obale velikih reka poput Dunava. Labudovi.

Da li ste ikada videli crni primerak ovih divnih ptica? Verovatno nikad.

Hiljadama godina labudovi su bili beli, a onda je otkrivena Australija i prastara istina se srušila, pojavom jedne “ružne” crne ptice, koja menja sve istine o njima koje su do tada bile poznate.

Crni labud je tako postao metafora za neočekivane događaje, koji imaju dramatične ili snažne posledice i čija pojava nije mogla biti predviđena, ali posle nekog vremena za nju se nađe razumno objašnjenje koje upravo pokazuje da je tako nešto moglo i biti očekivano.

Ostavimo sada po strani “Crne labudove” koji su doneli dramatične negativne posledice – ratove, rušenje kula bliznakinja, svetsku ekonomsku krizu, i obratimo pažnju na one pozitivne “Crne labudove”.

Na svetskom nivou to je bio Google, pa i Twitter, Macintosh… Njihovu pojavu bilo je nemoguće predvideti. Macintosh je doneo kvantni skok u poimanju šta treba da predstavlja i kako da izgleda lični kompjuter, do pojave Google-a ko je još mogao i pomisliti da će se pojaviti neki bolji pretraživač, uz to prilično jednostavno dizajniran, ružan. Kada je Twitter stupio na scenu, MySpace, Orkut i Facebook su vodili bitku za prvu društvenu mrežu – i nikome ni na kraj pameti nije bilo da će neko pomisliti da poveže kratku formu SMS-a i Internet, da oblikuje mrežu na kojoj je moguće pisati poruke od max 140 znaka. Govorilo se pre toga o mikroformatima, ali samo to – govorilo se.

Primera Crnih labudova ima i više nego što na prvi pogled to izgleda: to su sve one situacije gde nas stvarnost uveri da su naša očekivanja i predviđanja nedorasla maštovitosti Tvorca i tvoraca novih Stvari, jer jednostavno nismo naučili računati i na nezamislivo, ili barem imati svest o našoj mizernoj moći predviđanja.

Autor ove teorije, Nassim Taleb godinama je proučavao kako se zavaravamo misleći da znamo više nego što zapravo znamo, verujemo da razumemo svet koji smo stvorili a ustvari je suprotno – ne razumemo ga. Svet više nije spor i predvidljiv, više ne stanujemo u Mediokristanu, sa neočekivanim pojavama u Eks-tremistanu (kako naziva današnji svet) stvari su takve da ih ne možemo precizno matematički objasniti, da stare teorije i paradigme više ne važe, bankari i statističari su najmanje u pravu, pobednik uzima sve, a iznenadne promene dramatično utiču na živote ogromnog broja ljudi. I to su Crni labudovi. Nije ih lako predvideti, ali nije niti sasvim nemoguće.

Kakve su posledice ovde teorije na naše bitisanje i aktivnosti? Na nivou onoga šta možemo učiniti u svom životu? Osim što treba da odbacimo neprikosnovenost autoriteta i slepo verovanje njima, jer su i autoriteti danas nestabilni i promenljivi?

Npr, možda je upravo neko do vas, imao nesvakidašnju ideju, i što je više o njoj razmišljao i upoređivao je sa postojećom stvarnošću, sve je manje izgledala realna, i ne baš toliko nesvakidašnja, a onda su došle konsultacije sa pametnim ljudima kojima verujete (autoritetima), koje su dodatno poduprle to uverenje da je to pogrešan put. Da li je baš tako?

Šta ako je taj Neko, jednostavno nije prepoznao mladunče crnog labuda i mislio da je to samo još jedan običan, već viđeni, beli labud?

Naime, kada bi imali priliku da vidite mladuče crnog i mladunče belog labuda zajedno, teško da bi ste ih razlikovali: oba su siva sa crnim kljunom. Tek kad odrastu dobijaju boju perja svojih roditelja odnosno vrste – crnu ili belu.

Kada sledeći put odbacite neku ideju, svoju ili tuđu, samo zato što je to nemoguće, jer to niko nije uspeo da uradi, ili se to “tako ne radi”,  ili liči na nešto šta već postoji, kada samouvereno donosite ovakve zaključke i predviđanja, na osnovu svog znanja i iskustva, setite se da ne postoji način da na prvi pogled razlikujete da li će od sivog pileta izrasti običan, beli labud, ili Crni labud.

Crni labudovi su oko nas, često i kad se rode, ne znamo da li su bolji, ali svakako – jesu drugačiji. Obično ih nećete primetiti, a kad vas njihova pojava iznenadi, čak i kad još uvek niste uvereni da li je to crni labud ili ste samo pogrešili u proceni, pomno ih pratite – još nešto neočekivano će se već desiti.

 Slični tekstovi:

• Kad starci umisle da su posisali svu mudrost…
• Google+ vs. Facebook: hleba i igara
• Razgovor pravoslavaca u katoličkoj porti…
• Cuki no kokoro
• Predah

Neke stvari jednostavno dobiješ rođenjem. I tu ne možeš ništa. Ne možeš postati mnogo inteligentniji nego što ti geni kažu, ne možeš biti visok dva metra ako ti geni kažu “metar i po”, ne možeš uložiti u biznis ako nemaš, ne možeš poslovati nečim šta je svuda legalno ako tu gde živiš nije, ne možeš se tući sa troduplo većim od sebe i pobediti ga, ne možeš motkom na pušku, “ne može šut sa rogatim” – kaže narod, ne možeš jednostavno protiv svoje prirode, okruženja, porodičnih prilika, rase, državnog uređenja, ne možeš.

I to je tačno.

Ako želiš tako da posmatraš stvari. Ako se miriš sa onim šta si rođenjem, vaspitanjem i odrastanjem dobio. Ako se miriš – puko si.

Jesi li čuo za Holandiju? Uglavnom je ispod nivoa mora. A nemaju poplave.

Jesi li čuo za Vijetnam? Amerikanci su bili mnogo moćniji od njih. Nisu ih uspeli pokoriti.

Jesi li čuo za Deni de Vita? Visok je metar i po a holivudska zvezda je.

Jesi li čuo za Napoleona? Bio je visok kao Deni de Vito a osvojio je pola sveta.

Jesi li čuo za Mihaila Pupina? Odrastao je kao čobanin, a postao svetski naučnik.

Jesi li čuo za Stivena Hokinga? Boluje od vrlo progresivne neuromotoričke bolesti, ne može da se kreće ni da govori. A stvorio je teorije koje objašnjavaju postanak svemira i crne rupe.

Jesi li čuo da su mnogi klinci koji su bolovali do astme a osvajali su olimpijske medalje. Andrija Prlainović nam je doneo olimpijske medalje u vaterpolu.

Jesi li čuo da astmu ima Dejvid Bekam, Paul Skols igrač Mančester Junajteda, da su je imali i  Kristofer Riv (Supermen), Betoven, Če Gevara, Liza Mineli, Elizabet Tejlor, američki predsednici: Teodor Ruzvelt, Vudrou Vilson, Džon F. Kenedi, itd itd…

Jesi li čuo da je Betoven, dok je pisao 5. simfoniju “Kad sudbina zakuca” ili “Sudbinska simfonija”, dugovao toliko mnogo za stanarinu da mu je stanodavac pretio da će ga izbaciti… završio je, naravno. Imao je i bipolarni poremećaj i gubio sluh dok ga nije potpuno izgubio. I obogatio se komponujući.

Jesi li čuo za ljude koji uspešno rade, a imaju dijabetes, ne rade im bubrezi, idu na dijalizu, nemaju nogu a plešu, nemaju obe noge a trče na Olimpijadi…

Da li si čuo za Hari Potera? A znaš li da je autorka Hari Potera J.K. Rowling bila gotovo bez novca posle razvoda, živela od socijalne pomoći a u školi je bila vrlo loša. Danas saga o Hariju Poteru vredi 10.000.000.000 US dolara!

Znaš li koliko puta je bankrotirao Edison, Rokfeler, koliko puta su odbijeni Stiv Džobs, Mark Tven, Čarli Čaplin…

Šta je onda tvoje opravdanje da ne pokušavaš i dalje?

Život je put sa mnogo izbora. Svakog dana ih činiš. Jedan od izbora je i odustajanje. Neke život uskrati za dobar start, a oni ipak stignu na cilj. Neki stignu prvi na cilj. Neki stižu uvek prvi na cilj. Uprkos lošem startu.

Kad sudbina zakuca, možda je vreme da joj ne otvoriš vrata i teraš inat. Šta ti misliš?

U ovom tekstu nema linkova, ako te interesuje naći ćeš informacije o ovim ljudima.

Slični tekstovi:

• Tri minuta za filosofiranje
• Eh, taj Holivud
• Kad starci umisle da su posisali svu mudrost…
• Idealan (licencirani) svet
• Fat2Fit

Pre tridesetak godina na ulazu u Niš pisalo je “dobro došli u grad elektronike”. U to vreme Elektronska industrija je držala korak sa svetom, Honeywall je otovrio fabriku u Nišu, vojska se snabdevala vojnom optikom i elektronikom iz Ei Sova, a Elektronski fakultet u Nišu stvarao je možda najbolje kadrove u oblasti elektronike. Ujedno to je bio jedini Elektronski fakultet u tadašnjoj SFRJ, ustanova koja sada slavi 50 godina postojanja. Razlika nije bila samo u imenu već i u težištu u edukaciji. Meni je tada sve bilo novo i fantastično ali se nekih stvari ipak sećam, a one su išle u korak sa vremenom.

Druga svetla tačka bio je institut “Mihajlo Pupin” gde je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina zahvaljujući dr Miomiru Vukobratoviću  napravljen je prvi egzoskelet i osmišljen teorijski koncept zahvaljujući kome danas postoje humanoidni roboti koji umeju da hodaju, trče  ili se kreću uz stepenice. Naime, tada, u okviru takozvane Beogradske škole robotike, 1969. godine dr Miomir Vukobratović je objavio tezu koja je postala svetski poznata kao “Tačka nula momenta”. Tačka nula momenta je teorijski model kretanja humanoidnog robota koji mu omogućava da ostane u ravnoteži prilikom kretanja, iako na njega deluju brojne sile koje ga teraju da padne, i na ovom modelu se i danas zasniva kretanje svih vrsta humanoidnih robota. U to vreme nigde u svet u nije postojao robot koji je mogao da hoda. Posle su usledili “Star Wars” i androidi su kroz filmsku industriju ušli u našu svest, a zahvaljujući Guglu jedan operativni sistem nazvan android danas pokreće najveći broj smartfona.

Kako se sve to završilo, sada svi dobro znamo, i ma koliko bilo sada opravdano kritikovati tadašnje pokušaje proizvodnje domaćih računara, jedno je nesporno: postojao je entuzijazam da se stvori domaći proizvod a ne da se sklopi od uvezenih i tada na lošem glasu “žutih” komponenti. Raspad države, ratovi, hiperinflacija, doveli su do odlaska iz zemlje ogromnog broja mladih i pametnih ljudi. Oni koji su ostali, ili su prekasno rođeni, ili nisu mogli otići ili su verovali da će ovde biti bolje ili su jednostavno želeli da baš ovde nešto dobro urade.

Entuzijazam se iz velikih državnih, ustvari “društvenih” fabrika preselio u male oaze koje čine po nekoliko pojedinaca sa idejama i energijom. U to ne ubrajam one koji se bave presipanjem iz šupljeg u prazno od konferencije do konferencije, teoretisanjem na srpskom o onome šta su čitali na engleskom, niti pojedince i firme čiji poslovi, ili Internet poslovi donose korist samo njima lično. Osim njih postoji manji broj onih koji su i dalje u Srbiji i stvaraju nešto šta se kupuje i u svetu, bilo da je to softver ili čak roboti, kakve pravi jedna fabrika u Platičevu.

 Da li će te oaze ostati samo ostrva života u pustinji osrednjosti ili će doći do koncentracije znanja? Gde će se ona desiti? Nakon što se sve šta vredi počelo seliti ka finansijskom centru Srbije, Beogradu, bilo je očekivano da se ta koncentracija znanja i inventivnosti pojavi u Beogradu. To se očigledno nije desilo. Beograd voli brz obrt novca.  Neko vreme mi se činilo da će to biti Novi Sad, gde sam video neverovatnu koncentraciju programera i za naše uslove ogromne firme sa nekoliko stotina programera.  Ni to se nije desilo. Ispostavilo se da su to uglavnom outsourcing firme. Novi Sad ne voli da rizikuje. U ovom trenutku teško je predvideti gde može doći do koncentracije znanja, kreativnosti i inovativnosti. Još je teže uočiti svetski vrednu ideju. Malodušnost i apatija zahvatile su i znanje, inovativnost i kreativnost, i ona propada u trci sa egzistencionalnim problemima. Neretko možete čuti kako neko ubeđuje druge da je inovacija ustvari samo malo bolje modifikovanje neke postojeće ideje. Možda za njih, ali ustvari to nije ništa drugo do običnog opravdavanja za nedostatak istinske inovativnosti.

Na državu se naravno ne valja oslanjati. Od silnih tehnoloških parkova koji su najavljivani ni traga ni glasa, nestali su i pre nego su nastali, i poslednja nada je privatna inicijativa. Od banaka i privatnih “lovatora” teško da će neko sa dobrom idejom dobiti podršku, za strance smo i dalje atraktivni i nekih investicija je već i bilo.

Ali, osnovno pitanje, gde će se i da li će se pojaviti u Srbiji nova “Silikonska dolina”, ostaje bez odgovora. Možda je trenutak da se ideje udružuju bez čekanja na državu da stvori pozitivno i stimulativno okruženje, bez čekanja na ljude sa novcem da prepoznaju šanse u inovacijama, i da ljudi sa idejama sami stvore novu Silikonsku dolinu, virtuelno povezanu, zašto da ne, Srbija je mala zemlja? Jer, ako mi  ovde prestanemo da smišljamo nove ideje, i postanemo samo imitatori već viđenog, što smo sada, samo ćemo postati još veća rupa sa amputiranom kreativnošću.

Ako imate ideje, verujete da su bolje nego išta šta postoji, strast da ih ostvarite ili jednsoatvno želite da učestvujete u timovima koji će ovakve ideje realizovati – javite se.  Ostavite komentar. To je dovoljno za kontakt.

 Slični tekstovi:

• Astal šaren
• Nema džabe ni kod babe…
• Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…
• Kako prodati svoju državu?
• HOĆU DA SE ZAMERAM!!! (Aleksandar Bijelić)

Ispričaću vam svoje iskustvo. Sličan odgovor sam mnogima i ja dao: “otvori blog” i uglavnom je sledeće pitanje bilo “kako da naplatim”. Odgovor je – nikako. Pisanje bloga je ulaganje u sebe. Način da se izdvojite iz mase i da vas prepoznaju.

Ali da li je vredno, da li ima leba od Veba? Ja lično znam desetine ljudi koji žive od tog Interneta šta god on bio. Svi su, manje više počeli na isti način: ništa nisu znali, bili su duduci za Internet posao, učili na greškama, razmenjivali znanje, štošta odradili “za slavu” jedva ponešto naplatili, sigurno ih je kao i sve poneko i prevario i ostavio bez honorara, neki su se svetili i obarali ili kvarili sajt ili kampanju koji su radili, sve dok na kraju nisu počeli da cene sebe.

Ceni sebe i drugi će te ceniti. Tačno! Ako radiš za malo novca ne možeš napredovati. Ako radiš za slavu, nećeš moći dugo da izdržiš.

Kako sam ja počeo i da li je vredelo?

Počeo sam Veb poslovima da se bavim od 1996. godine. Nisam ništa znao o tome, imao sam urađene dve tri html vrlo ružne strane na svom kompjuteru, i dobio ponudu da uradim sajt za drugog niškog provajdera BankerInter.net. Prihvatio sam i kako je to bio prvi posao prihvatio i plaćanje u internet satima! Dakle, radio sam, a onda promovisao Internet i prodavao Internet sate BankerInter.Net-a. Sve u svemu napravio sam HTML sajt sa par CGI skripti od ukupno 380 strana i skoro 1000 slika, pratio evropsko prvenstvo u košarci po celu noć unoseći rezultate u te strane i odmah ih postavljajući na server. Nisam loše prošao. Te godine 4000 DEM pa i u Internet satima je bila dobra cifra. Posle toga sam uradio sajt za trećeg niškog provajdera Pogled.net, za slavu.

Par godina kasnije već sam imao 30-ak sajtova, sve HTML, a onda je došao rat 1999. i kako nisam bio mobilisan vreme između bombardovanja sam provodio popunjavajući antiratni sajt rat.pogled.net. Opet nekih 300 strana sa savetima za sve i svašta šta u tom ratnom haosu može koristiti ali i sa savetima kako komunicirati sa inostranim novinarima, sa imenicima političara i novinara koje je samo trebalo preuzeti sa sajta i odmah koristiti – to su bili adresari u formatu u kome ih email program odmah prepoznaje kao adresar.

Nakon toga sam dobio posao u Activemedia i sam nekako naučio ASP, mada ništa ja tu nisam razumeo kako to funkcioniše, ali mnogo probe i grešaka i retka literatura su, uz upornost, urodile plodom. Sećam se kad smo ubrzo potom dobili poziv direktora iz Austrije: “jel znate možda taj neki pehape i majeskuel? Traže nam da napravimo oglasni sajt u tome!”. Znamo! Nismo znali ali smo obećali da ćemo za 20 dana završiti sajt. I završili smo. Za dve godine izašao sam i Activemedia sa još 70 Veb sajtova u referentnoj listi.

I tako dalje.  Za ovih 15 godina savladao sam mnogo tehnologija i gotovo da nema stvari koju nisam programirao. Iz inata sam za tri dana napisao šop sistem koji je doneo firmi dosta novaca. Svoj cms, forum itd. Zajedno sa ortakom dobio sam od zadovoljnih amera ugovor na 150.000 USD.  Itd, itd… Stasao sam do tog nivoa da me ljudi pitaju za savet, da me plaćaju za savete kako da rade, ne samo na Internetu.

Stalno sam se suočavao sa dilemom koliko naplatiti. I nekako sam uspevao da dobro naplatim. Naplaćivao sam sajtove od 50 DEM do 10.000 EUR, bez posebnog pravila. Po osećaju. Muku sam mučio sa našima iz dijaspore. Uglavnom su bili gori od stranaca i želeli da nas iscede, a kad tražiš da te normalno plate čudili se, jer zaboga oni “znaju kolike su plate u Srbiji, treba da budeš srećan sa onim šta ti nude, ej pa to je pola plate u Srbiji”. Treba to izdržati i držati do sebe.

I svih tih 15 godina samo sam 3 godine radio u drugim firmama a samo 2 godine sam se bavio drugim poslovima a ne Vebom. Od tog novca živeo sam ja, moja porodica, pa najpre jedno posle dvoje dece. Sve vreme sam plaćao i stan. I niko živ mi nije pomagao, uglavnom su se grebali. bavljenje Vebom i neprekidno učenje mi je donelo iskustva i dobro plaćene poslove: poslednjih 5 godina radio sam kao projektni menadžer, direktor marketinga, direktor razvoja poslovanja i konsultant. Sada imam svoju firmu Adbuka. Moglo je i brže. Ali nisam uvek znao šta tačno želim, a i bilo je dosta onih koji su išli đonom na mene a ja nisam hteo da pravim faule.

Ukratko, moguće je.

Ali šta treba znati?

1. Morate početi. Veb nije nešto šta se uči iz knjiga. Dok pročitate knjigu već posedujete zastarelo znanje. Veb je dinamičan i najviše ćete naučiti radeći i razmenjujući znanje sa drugima.

2. Da, pišite blog. O bilo čemu. Postoji nešto šta vas interesuje, o tome pišite. Nemojte odmah ići na to da budete broj 1 na Veb nebu. Ako vredite postaćete, ako ne postanete ipak ćete vredeti.

3. Ako imate firmu i imate sajt firme koji predstavlja ono šta firma radi a baš niste zadovoljni – obrišite ga. Briga nekog za to šta vi radite. Napravite sajt iznova i sada neka se bavi oblašću u kojoj posluje ta firma. Ako pišete ono šta interesuje celu branšu, vaš sajt će čitati i konkurencija. Pa ima li šta srcu draže od toga?

4. Otvorite naloge na XING, LinkedIn, Twitteru, Facebook i koristite ih. Nađite ljude koji misle slično kao i vi.

5. Cenite svoj rad. Naplatite ga dovoljno da možete živeti od toga. Nek vas ne plaši što kod Indijaca ima sve vrlo jeftino. U Solunu dinar somun al do Soluna – (put) sto somuna.

6. Budite uporni i istrajni.

7. Koštaće. Ništa ne možete dobiti za džabe. Sve šta vredi u životu ima cenu. Ovde je cena učenje.

8. Razlika između neuspešnih i uspešnih ljudi je u rečenici “nisam imao vremena”. Nađite vreme  za sebe i svoj posao.

9. Da li će se isplatiti trud? Sigurno, više od blejanja na Internetu.

10. Budite nerazumni. Ne obazirite se na one koji sumnjaju i koji ne razumeju to vaše “kuckanje”.

Važno: Suočićete se baveći se Veb poslovanjem sa prihodima koji su neujednačeni, talasasti, ali ne predajte se. Šta god da ste počeli bez novca, išlo bi tako.

Veb je jedna od oblasti gde možete zarađivati pa čak i napraviti svoj biznis bukvalno od nule. Ali da ga razvijete do nivoa biznisa zahtevaće i znanje i lovu. A uvek možete otvoriti pekaru. Za to treba samo lova.

 Slični tekstovi:

• Kako ubediti klijenta da od Interneta ima koristi?
• Neko drugo vreme
• Najbrži gol na svetu, najbrže uklanjanje sa YouTube
• Fat2Fit
• Slika govori više od 1000 reči – PEXIM “rešenje”

Koriste se floskule da društvena odgovornost nije dobročinstvo pa stoga može i da se reklamira. Da je društvena odgovornost PR alat (postaje mi muka od tog prisvajanja svega kao alata PR-a). Da ako te tržište na nešto ne prisiljava ne moraš to da radiš.

Uglavnom u svom tom žagoru, često sam čuo reč: “profit”.

Ali opšti utisak je da smo kao društvo jadno hendikepirani i neobrazovani ako tako pojednostavljeno posmatramo posao. I ako je novac merilo svih stvari.

Više puta sam tokom prethodnih dvadesetak godina govorio da ako je cilj tvog posla zaradjivanje, profit, novac, to nije pravi cilj i negde usput ćeš ga možda i ostvariti ali ćeš izgubiti dušu.

Ali, izgleda da kako ljudi stare, tako postaju sve tvrđeg srca, grublji i bezosećajniji. Misle da su postali zreliji. I da sad sve jasno vide ako stave znak jednakosti između poslovanja i profita. To ne čudi, jer za drugačije i ne znaju. Najlakše je ići prečicom. Niko nije rekao da je ispravan put najlakši. Mnogi ga zato izbegavaju. Idu lakšim putem. A onda postane mnogo lakše uraditi ono šta pre neku godinu dok ste bili mlađi i “naivniji” ne bi ste uradili. Kreće se od malih stvari. Prvo se zatvore oči pred očiglednim lošim postupcima drugih. Zatim se takvi postupci opravdavaju, pogađate – profitom kao jedinim ciljem i razlogom postojanja svake firme. A onda, sledi oponašanje. Kada se naviknete da oponašate neće vam biti teško da krenete korak dalje: u korupciju, nameštene tendere, polikratsko poslovanje, dugovanje, isplatu plata iz dva dela – “na crno” i “na belo”, što već jeste prevara, pa sve do pravih prevara i obmana.

I taj put je kapitalizam odavno prošao, i shvatio da na duge staze besomučna i sebična trka za profitom i ličnim bogaćenjem ne obezbeđuje kompaniji dugoročnu konkurentnu prednost. Ljudi nisu ovce, i oni biraju. Biraju i od koga će kupovati i kod koga će raditi. Ljudi su ujedno i kupci, a kada imate više ponuđača, oni će kupovati radije kod onog kome više veruju, kod koga se osećaju prijatnije. Čak i ako plate malo više.

I drugo, ono šta se kod nas takođe ne shvata: ono šta je dobro za društvo, dobro je i za kompaniju koja u tom društvu posluje, bogato društvo stvara bogate kapitaliste. Ako imate kompaniju i ne trudite se da pomognete svojoj društvenoj zajednici, vaš profit dugoročno nema neku vrednost. Doći će dan kad ćete ga zbog svoje sebičnosti početi gubiti. Upravo je model kreiranja zajedničke vrednosti novi korak u razvoju kapitalizma, a ne besomučno i po svaku cenu zarađivanje profita.

***

***

Uopšte, već duže vremena duboko sam razočaran saznanjem da je kod mnogih nestala ljudskost.

Ljudskost treba da bude osnova društvene odgovornosti. Ideja društvene odgovornosti počiva na ljudskosti, na etici (oh, omražene li reči među onima koji sve podređuju profitu, ne vole je kao što đavo ne voli krst).

Društvena odgovornost treba da izvire iz ljudi, iz osećanja humanosti, iz osećanja odgovornosti za posledice poslovanja, iz brige za okolinu, za ljude u okolini, iz saosećanja sa onima kojima sasvim malo treba da bi bili srećniji.

Društvena odgovornost treba da prožima kompaniju, da bude odraz njene vitalnosti i duhovnog i psihičkog zdravlja. Odbijam da prihvatim da društveno odgovorna kompanija može biti ona u kojoj su zaposleni izloženi mobingu ili su loše plaćeni ili su duboko nezadovoljni.

Društvena odgovornost je odraz inteligencije kompanije. Izvire iz njenog bića.

Neznanje ne opravdava, jer ono na čemu društvena odgovornost počiva izvire iz dubine duše čoveka. Ako je ima, ako je čista i ako je čovek.

***

Iako će neki znameniti poslenici i treneri PR-a reći baš to – društvena odgovornost nije nastala zbog PR-a, i nervira me kad se posmatra samo kao jedan alat.

Društvena odgovornost koja počinje sa kalkulacijom “da li će se isplatiti” nije nita drugo do lažnog sjaja i obična prodaja usluga zajednici uz obmanu a ponekad i okajavanje grehova.

Reći ću vam ono šta zaista mislim:  kada kažete da je društvena odgovornost samo alat i samo način da se poveća profit, ja spoznam s kim imam posla. S nekim koga se treba kloniti. Jer, kome je profit alfa i omega poslovanja, ne mogu mu verovati kad dođu teška vremena, a doći će. Ne mogu mu verovati da me neće prevariti, izdati čim mu se ukaže bolja prilika. Jer profit je ono na šta mu oči zasijaju, profit je gumica koja briše sve grehove, novac u rukama je razlog postojanja.

***

Da li su sledeće kompanije društveno odgovorne?

1. Kompanija zna da njene otpadne vode mogu zagaditi okolinu. Zakon od nje ne zahteva da postavi filtere. Ipak, kompanija postavlja filtere iako su veoma skupi.
2. Kompanija menja svoju opremu, uvodeći štedljivije uređaje. To je košta ali i donosi uštede. Svoj primer koristi da edukuje stanovništvo počev od svojih zaposlenih kojima pomaže da uvedu u svoja domaćinstav štedljive uređaje.
3. Kompanija umesto godišnjeg prijema novac koji bi za to bio potrošen upotrebi  da zaposli nekoliko ljudi iz najugroženijih porodica.
4. itd itd

“Cilj kompanije mora biti redefinisan na stvaranje zajedničke vrednosti, ne samo profita za sebe.”

A da se nisam nalupao i da nisam samo običan sanjar i idealista, tj da kako Lenon kaže “ I’m a dreamer – but I’m not the only one” izvolite, pročitajte recimo ovde (Harward Business Review).

O stvaranju zajedničke vrednosti:
Creating Shared Value: Redefining Capitalism and the Role of the Corporation in Society (Professor Michael E. Porter, Harvard Business School, FSG CSV Leadership Summit, June 9, 2011) PDF

Institute for Strategy and Competititiveness

Prijatno vam bilo čitanje.

Neki će ovo pročitati i promeniti svoj stav, neki će samo ovde naći nove PR ili kakve god već alate.

Ali ako je bilo potrebno da pročitate da bi odustali od teza da je profit sve i svja biznisa, zapitajte se kada ste to skrenuli sa puta ljduskosti i postali tako bezosećajni, i čuvajte se sličnih zabluda ubuduće i pokušajte slušati svoje srce. Novac nije sve na ovom svetu, u grob ga nećete odneti.

Ja sam sa izvođenjem dokaza zašto profit nije najbitniji – završio. Sve i da nema ovih korisnih materijala, ovde bi bio kraj dokazu da društvena odgovornost izvire iz ličnog osećaja humanosti, ljudskosti i ako ćemo iskreno – kućnog vaspitanja.

 Slični tekstovi:

• Anatomija biznisa 3. – poslovna etika
• Anatomija biznisa – Hiring & Firing u XXI veku
• Bezgrešno začeti lideri
• Idealan (licencirani) svet
• Anatomija biznisa – primer prvi

U prethodnom tekstu zaboravio sam jedan ključni savet:

KADA MISLITE DA JE SVE BESMISLENO, KADA VAM JE NAJTEŽE I ŽELITE DA ODUSTANETE – NIPOŠTO NE ODUSTAJTE, MAKAR BILI GLADNI I BOSI.

Ako tada odustanete, sve je gotovo. Obično je uspeh tik iza najveće prepreke.

Znam da to boli. Znam da je teško. Ali zar ovu zebru ne boli? A ima manje mozga od bilo koga od nas.

Reći će neki od vas – ma to je drugo, to je borba na život i smrt.

Priznajem, u pravu ste.

Ali ovo nije borba na život i smrt:

Ili možda primer Oscara Pistoriusa?

Ako oni mogu da se ne predaju, koje je vaše opravdanje?

 Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – Opravdanja
• Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…
• Nikad ne govori NE?
• Trenutak
• Anatomija (ne)uspeha – nikad ne odustajte