Kao ključne prednosti Gogole+ navode se “krugovi”, a iz kruga Fejsbuk  fanova stižu odgovori da na Fejsbuku postoje liste i tako u krug sa svakom od opcija. I svi raspravljaju o tehničkim aspektima ove dve platforme, pokušavajući da dokuče potencijale istih. Da li se mogu iskoristiti za biznis ili ne?

Ono šta većini analitičara promiče je da posmatraju dva stabla iz prevelike blizine i da treba da se udalje stotinak koraka unazad i da pogledaju celu šumu. Koje je boje ta šuma? Plave, fejsbuk boje ili belo-šarene Google boje?

Ta šuma ima 2.050.000.000 (više od 2 milijarde) korisnika.

Jedna trećina te šume je pretežno plava – Fejsbuk posed – 750.000.000 (750 miliona).

Tu negde u sred šume niču velikom brzinom kao bambusi bele mladice Google+ stabala – u prvih desetak dana oko 10.000.000 (10 miliona).  Skromno nasuprot ogromne plave Fejsbuk šume. Ali, ove mladice niču na obodu Orkut šume koja ima 120.000.000 (120 miliona) korisnika.

Da li vidite tlo u toj šumi? Ne? Svaki peti korisnik fejsbuka pristupa mu iz Google Chrome browsera. Google Chrome ima oko 350.000.000 (350 miliona) korisnika. Od onih koji pristupaju fejsbuku preko mobilnog, njih 250.000.000 (250 miliona) čak 40% (100 miliona) to rade sa telefona koji rade na Google Android operativnom sistemu. Takvih telefona danas ima skoro 500.000.000 (500 miliona).

Da li slika postaje jasnija? Dodajte sada toj slici i Google App Web store, Android market (230.000 aplikacija), statistike korišćenja ovih aplikacija (3.000.000.000 – 3 milijarde preuzetih aplikacija),  strukturu tih aplikacija,  strukturu aplikaicja na Fejsbuku (mahom igre), uporedite sa demografskom strukturom korisnika Fejsbuka. Da li nazirete šta Vam želim reći?

Google ima potencijal da u svoje platforme, gde spada i  novi operativni sistem Google Chrome OS, u svoj browser Chrome, u svoje telefone, ugradi jednostavnu, na jedan klik, uvek pred očima dostupnu socijalnu mrežu po želji. Da li treba sumnjati da će korisnicima u interfejsu Google OS, browsera, mobilnih telefona biti prezentovana obaveštenja (notifikacije) upravo sa Google socijalne mreže a ne sa Fejsbuka ili neke druge? Google očigledno ima mnogo veći prostor i mogućnosti za osvajanje korisnika, za njihovo prelivanje iz postojećih socijalnih mreža uključujući i Fejsbuk.

Google Chrome browser i Google Android OS su ključne konkurentne prednosti za dominaciju koju Google može ostvariti   na tržištu socijalnih mreža.

Da li to znači da Google želi da uništi Fejsbuk? Ne bih rekao. Pre verujem da Google želi da potčini svakog drugog igrača na tržištu, pružajući mu mogućnost da živi, raste, razvija se i zarađuje, ali na Google platformi. Internet kolonizacija, slično kako je Microsoft izvršio kolonizaciju PC-a. U konačnom ishodu, čak i kad se posmatraju socijalne mreže, Google će vrlo verovatno imati najveći potencijal i neće biti moguće razmatrati bilo kakvu primenu socijalnih mreža u poslu, a da one ne uključuju Google.

Treba imati na umu i da su dve ključne Google mašine za pravljenje novca – Google pretraga i Google mail. Dok god su te dve usluge na vrhu, sa najviše korisnika, Google ima primat. Fejsbuk je izazvao Google dostignuvši njihov saobraćaj na mreži. Rat je počeo, a u tom ratu, Google ima bolju logistiku. Fejsbuk sa druge strane ima srčaniju ekipu.

Da li će svoju prednost Google iskoristiti? O, da, naravno!

Da li je dobro da Google pobedi? Ne, nikako! Svetu je potrebna kreativnost i inovacija. Kad jedna kompanija postane velika i etablirana – tu više kreativnosti nema. To se desilo svakoj inovativnoj kompaniji. Desilo se Guglu, dešava se i Fejsbuku. Na sva zvona najavljivana novina Fejsbuka prošle srede svela se na bledu prezentaciju video chata u saradnji sa Skype.

U ovom trenutku borba ova dva rivala dovešće do balansa kojim će oni biti zadovoljni. Vreme je da se uskoro pojavi neka sasvim drugačija vrsta usluge, koja će uključivati i elemente socijalne mreže. Tek to će biti korak unapred, na radost korisnika. Ovo šta sada gledamo su dva lica jedne te iste priče, koja ništa revoluciorno više ne donosi nama, običnim korisicima.

Do tada, i Fejsbuk i Google nude i hleba marketing, PR, IT stručnjacima i programerima a igara svim ostalima.

Slični tekstovi:

• Zovite me facebug – kome facebook prodaje rog za sveću?
• Zero inbox
• Muke po talasima ili Google Cunami
• Neko drugo vreme
• Prvi put

No, kakve to veze ima sa biznisom, o čemu pišem na ovom blogu? Ima, a u ovom slučaju, sa softverom. Možda i sa vaspitanjem. Imao sam sreću, ili je tako zapisano, da rastem uz roditelje koji su me učili vrednostima u koje su verovali. Neki to nazivaju “prave vrednosti”. One nisu mnogo isplative u današnjem društvu, naročito srpskom društvu, koje je preguralo devedesete godine,  i salto mortale morala. S kim si takav si, a  dodao bih, i biraš slične sebi, pa sam se i ja okruživao sebi sličnima. Iz tih krugova sličnih ljudi rađale su se neke ideje koje su često ostale samo ideje ili mali izdanci velikih ideja koje bi na nekom plodnijem tlu do ovog balkanskog možda i uspele. Uz dosta zalivanja zelembaćima. To đubrivo neverovatno pospešuje rast ideja koje su tek nikle.

Pre nekih 5 godina, 2006. godine, radio sam za jednog prilično nervoznog naručioca iz dijaspore jedan sajt za upoznavanje.  Želeo je kopiju najposećenijeg tadašnjeg srpskog sajta za upoznavanje, od čega sam uspeo da ga odvratim. Kopija je uvek samo kopija, budi originalan pa makar i manji, govorio sam mu. Složio se. I krenuli smo. Taj najveći sajt vodio je čovek koji je bio prilično ubeđen da smo mu kopirali koncept, pa je svašta radio, pretio, čak i izvršio hakerski napad na naš sajt u začetku. Valjda ti ljudi, koji su u nekim drugačijim krugovima odrasli, misle da tako treba.  Nije mi bilo do rata ali smo se ozbiljno “ispozdravljali” na par foruma, a na videlo je izašlo da su moderatori i administratori na njegovom sajtu čitali poštu korisnika i da su izbacivali sa sajta one koji su u privatnoj pošti drugim korisnicima njegovog sajta pominjali ovaj novi sajt. To je već, po meni, ozbiljno prekoračenje načela biznis etike i etike uopšte. Kada je biznis etika u pitanju, ja je smatram bazičnim za pravi biznis, odnosno smatram da je biznis bez etike običan lopovluk, u čemu se neće složiti mnogi današnji biznismeni, IT, PR i marketing profesionalci, ili će u najboljem slučaju reći da je to “vrlo rastegljiv pojam”.  Srećom, tada je u blizini bio jedan moj drug (Ilija) i kako smo slično mislili, smislili smo da nekako izrazimo svoje nezadovoljstvo takvom ucenjivačkom i neetičkom politikom drugih sajtova. Smislili smo, po uzoru na američku Deklaarciju nezavisnosti, našu deklaraciju nezavisnosti koja je glasila ovako:

 

~ § ~

Deklaracija nezavisnosti

~ § ~

Mi, prvi medju jednakima ovde, smatramo da su sledece istine univerzalne i neosporne:

Svi su ljudi rođeni jednaki pod ovim nebom i na ovoj planeti.
Svi su ljudi rođeni slobodni.
Svima zivot daje slobodu da sebe izraze.

Da razgovaraju.
Da pišu.
Da se druže.
Da biraju prijatelje. Da vole i budu voljeni.

Imajući to u vidu, stvorili smo {nije-bitno-ime-sajta} virtuelnu zajednicu koja garantuje nesmetanu mogućnost za realizaciju ovih prava.

Ukoliko ova online zajednica postane suprotnost proklamovanim ciljevima, i ne ispunjava svoje osnovne zadatke, pravo je njenih članova da se priključe nekoj drugoj online zajednici ili se udruže i otvore svoju online zajednicu koja će bolje sprovesti iznete postulate. Istorija nas uči da ljudi radije pate, nego da menjaju postojeće stanje. Ali kada zloupotrebe i gaženje prava ljudi dođu do granice despotizma, svako ima pravo i dužnost da se pobuni protiv takvog stanja i okrenu se online zajednici koja im pruža slobodu izbora i jednakost.

~ § ~

Zaključak

~ § ~

Zato mi, osnivači i saradnici online zajednice {nije-bitno-ime-sajta}, obraćajući se zdravom razumu ljudi, svedocima naše dobre volje, u ime svih onih koji internet koriste kao javno dobro, poštujući prava ostalih kao i svoja, izjavljujemo da je {nije-bitno-ime-sajta}  slobodna i nezavisna od samovolje moderatora, webmastera, i svih koji guše pomenuta prava, i da imamo pravo i dužnost da svojim članovima omogućimo nesmetano uživanje u blagodetima proklamovanih prava pod jednakim uslovima.

17. jun 2006

Ilija, ja i Duska u Zovime.com, još jedna kreativna firma, gde smo ušli svim srcem

I, danas, prateći dešavanja na Google+, čitam članak o Google+ koji je napisao moj bivši kolega, posle 7 godine pauze u pisanju,  i na kraju teksta pominje Data Liberation Front: “Rezultat njihovog rada je mogućnost korisnika da arhiviraju i downloaduju “statuse”, slike i ostale aktivnosti na Google servisima na svoj kompjuter.”

Priznajem, prvi put sam tada čuo za Data Liberation Front, ali dovoljno je da vidim reč “Liberation” i ja već pretražujem Internet. Preko Gugla, naravno

Tako nađoh i ovu rečenicu:

How do you be big without being evil? We don’t trap end users.
So if you don’t like Google, if for whatever reason we do a bad
job for you, we make it easy for you to move to our competitor.

Google CEO, Eric Schmidt

 

Da li prija kad vidite da ste imali ideju godinu dana pre Googla? Naravno ))

Data Liberation aktivisti - baš su kul, zar ne?

Istini za volju,  mi smo mislili na pravo korisnika da ne budu kontrolisani i a Google na pravo korisnika da presele svoje podatke.

Ali u oba slučaja je reč o pravu na izbor.

Čovek je biće koje ima mogućnost izbora, govorio je Zaratustra.

Možda su naša sudbina i put već unapred predoređeni nama nepojmljivim kosmičkim zakonima, još do Velikog praska, ali, bez, makar i iluzije, da imamo mogućnost izbora, teško da možemo biti slobodni.

Od tada prošlo je pola decenije, a od mog prvog pokušaja da principe slobodnog deljenja znanja i infromacija plasiram prošlo je 15 godina (tada smo takođe Ilija i ja formulisali tekst u zaglavlju našeg proizvoda, a suština onoga šta smo tada napisali je da smo dozvolili slobodno umnožavanje i distribuiranje našeg proizvoda – izveštaja sa poslovnim informacijama, koji smo inače naplaćivali, u nekomercijalne svrhe, pod uslovom da se to čini u celosti i bez izmena. Porast klijenata kojis u plaćali za uslugu je bio neverovatan! ))

Sada, toliko vremena posle tih koraka, pripremam nešto novo, nešto što će se zvati Adbuka, i šta će ponovo promovisati slobodu širenja informacija od vitalnog značaja za poslovanje. Držite nam fige. Nema besplatnog ručka, ali obećavam Vam da će biti vrlo dobrih besplatnih “sendviča” i ostalih đakonija. Ponešto, ono najvrednije će se i plaćati, neka vrsta home delivery.  Idemo još jednom svim srcem i sa idejom da kvalitet obezebđuje kvantitet. U svakom pogledu.

Adbuka, drugačiji pogled na poslovne informacije omogućava drugačije odluke

 Slični tekstovi:

• Čitaj mi!
• E, sad imam
• Google prati pandemiju gripa
• Anatomija biznisa 2. – podeli da bi uvećao
• Google+ vs. Facebook: hleba i igara

A onda – razočarenje. Kompanija koja vredi (navodno) 70 milijardi dolara i čija se vrednost neprekidno napumpava ima ogroman propust u ovom sistemu, propust koji sebi ne sme dozvoliti ni sajt sa mnogo manje korisnika nego što oni (navodno) imaju.
Slika govori više od reči – svako od vas može ovo probati ako pristupi fejsbuku iz drugog browsera nego što uobičajeno pristupa ili sa drugog kompjutera.

Najpre da se podsetimo kako se to podešava :

Nalog -> Podešavanje naloga -> Sigurnost naloga i štiklirajte sve označene opcije:

Kliknete na “Set up now” i upišete u sledeće polje kod koji dobijete.

Bićete obavešteni da je sve sada ok!

A sada, otvorite drugi browser, ako ste ovo radili iz Firefox-a recimo, otvorite Internet Explorer, Operu, Chrome, svejedno i sledite korake:

Idite na www.facebook.com i logujte se kao i obično:

Fejsbuk će prepoznati da je ovo drugi browser i tražiće da upišete kod koji Vam je upravo poslao SMS-om:

Budite nevaljali! Nemojte upisati  kod (ili ga niste dobili kao što se meni desilo). Kliknite na “I can’t get my code”:

Kliknite na “Skip this and stop asking me to enter code”. Zvuči kao “Ne smaraj!”:

Veliko plavo dugme “Turn off security codes” prosto moli da kliknete na njega. Učinite to:

I – logovani ste! Bez SMS koda!

Jedno znam zasigurno – ovakav sigurnosni bug nisam video ni na Yahoo, ni kod Microsofta (MSN, Live) ni na Google.

Ovo je neverovatan propust za kompaniju koja tvrdi da vredi više od bruto nacionalnog dohotka mnogih država u svetu (i od Srbije. ukupno 120 država ima manji GDP od procenjene naduvane vrednosti fejsbuka).

P.S. Možda ovim tekstom rizikujem da mi obrišu fejsbuk nalog Nema veze.Slični tekstovi:

• Google+ vs. Facebook: hleba i igara
• Online reputacija
• Stop jajarenju
• Muke po talasima ili Google Cunami
• Kockiceeeee

Naravno da proizvodi uopšte nisu ručno pravljeni ali, eto, njoj je to zvučalo nekako “etno”. Etno ti ga sad… Odustala je posle dosta vremena potrošenog u objašnjavanju da kupcima širom sveta kojima to probudi u glavi sliku bakice koja meša melem u tufnastom loncu svakako neće poverovati da je to i garancija ujednačenog i kontrolisanog kvaliteta. Konačno se dosetila da je ustvari poenta u “tradicionalnoj recepturi”. E to je nešto drugo.

Tretiranje kupaca kao idiota nije baš preporučljivo. Kupci imaju mozak i vrlo često ga koriste. Ne računajte da im možete podvaliti slatkom frazom. To se može vratiti kao bumerang i obiti vam se o glavu.

Budite oprezni kada birate fraze koje koristite u kreiranju reklamnih poruka. Da ne bude glupih i nejasnih poruka poput “hand-made”, “tu sam čovek”, “da poteče reka mleka”… Kreativna rešenja nisu obično ona prva koja Vam padnu na pamet.

Što je brzo može biti i kuso a svakako i pogrešno shvaćeno pa i neki naizgled kreativni “handmade” pokušaj može završiti u glavama kupaca kao “handjob”.

Zato, upoznajte dobro svoje kupce, komunicirajte sa njima, razumite njihove potrebe i budite pre svega pošteni.Slični tekstovi:

• Anatomija biznisa – Hiring & Firing u XXI veku
• Велкам ту Сербиа
• Žišku? (Kužiš?)
• Osnovni principi veštine prodaje
• I jare i pare…

Ali nije. Okruženi smo kobajagi biznismenima, koji se od mafijaša razlikuju samo po manje manira i odsustvu oružja. Ustvari, ponekad pomislim i da su gori od njih. Bilo bi divno kada bi država brinula o zdravlju svoje privrede i stanovništva i zahtevala da svaki pretendenti na vlasničku titulu u nekoj firmi, bilo da je osnivaju ili kupuju moraju osim novca da polože bar nekoliko laganih ispita: poslovnu komunikaciju, etiku, i bar elementarne stvari iz oblasti HR i menadžmenta. I naravno, da prođu psiho test. Ipak, treba da odlučuju o sudbinama ljudi. Kako bi to divan svet bio: lišen psihopata, mobera, zlostavljača, lopova, bitangi i prostaka. Svih onih koji bi bez to malo ili mnogo novca koje imaju i sa kojim se šepure, bili obične nule. Ustvari bili bi ono šta i jesu, kad se novac izuzme. Novac zbog kojeg ih drugi poštuju, slušaju, “vole”.

Taj svet bi bio efikasniji, pošteniji, zaposleni bi bili zadovoljniji, srećniji. Njihove porodice bi bile skladnije, a oni sami produktivniji.

Zaista, licence za biznis bi bile prava stvar. Ipak, ljudima se daje moćno oružje kada im se daje dozvola da rade. Oružje kojim mogu uticati na živote nekoliko puta više ljudi nego što zapošljavaju.

Naravno, znam, svestan sam da država nikad to neće uraditi. Mada bi to bilo mudro i divno. Znam da će prvi argument biti “liberalno tržište”. To je glup argument. Znam da je državi jedini interes: više novca u kasi. I prosta matematika: više firmi jednako više novca. Ali, oni koji svoje partnere varaju, svoje zaposlene iskorišćavaju i državi će nerado davati. Od njih niko nema koristi. Kad bi samo država imala snage i hrabrosti da pravo na biznis da samo onima koji imaju veće šanse da pošteno i efikasno posluju, koliko bi manje sudskih sporova bilo, manje ubistava, manje silovanja, manje zlostavljanja, manje malverzacija, manje suza, manje razorenih porodica, manje jada, manje infarkta… I više poreza. Jer takve firme, mogu stvarati profit, poštenije i efikasnije od onih drugih, koje vode kontraverzni ili kobajagi biznismeni. Ako ništa drugo, onda zato što bi zaposleni bili srećniji i produktivniji.

Bio bi to divan svet. Da državu vode pametni ljudi. Da nije sve suvi interes i gledanje kroz prste. Bio bi to sjajan svet. Ali nije.

Ima li leka? I potrebe da sve bude tako idealno? Možda bi, ipak, onda dijamanti manje vredeli, oni dijamanti koji krase najbolje biznise.

Slični tekstovi:

• Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…
• Kako proceniti vrednost IKT rešenja (i uopšte poslovnog rešenja)?
• Zašto vaš biznis ne donosi rezultate?
• Društvena odgovornost, ali prava
• Godišnjica mog bloga

Aleksandar Bijelić

Više sam umoran od stalnog kukanja ljudi sa kojima se srećem, kako ne mogu da urade to i to, jer NEKO nije uradio svoj deo posla.

Na pitanje KO nije uradio, odgovor je uvek, ma nema veze, neću da se zameram..

E pa dragi moji, ili PRESTANITE DA KUKATE na neimenovane osobe (barem meni) ili preduzmite stvar u svoje ruke i ZAMERITE SE.

Zamerite se svakom ko ne radi svoj posao profesionalno, i ko VAS onemogućava da i Vi budete profesionalac.

Ja HOĆU DA SE ZAMERAM svakom ko mi ne da da budem maksimalno profesionalan i efikasan, i očekujem da mi SVAKO skrene PAŽNJU kada ja ne radim svoj posao profesionalno, i kada zbog toga trpi nečiji drugi posao, ili nečija druga leđa. I naravno DA MI SE ZAMERI…

Oni koji ne žele da se zamere ne rade to iz kulturnih pobuda, već iz straha da će ih neko lično sutra prozvati da i oni ne rade…

Pa šta… dobiješ savet ili kritiku, popraviš se da budeš još bolji i život ide dalje… Najgore od svega je sedeti kao žaba u loncu koji se polako kuva, a ti čekaš dok se ne skuvaš, da se jel ne bi zamerio onom što ti je upalio ringlu….

PS. za one koji nisu razumeli pristojno ukazati nekom da nije uradio svoj deo posla ili ga zamoliti da uradi, da ne bi sopstveni posao trpeo nije zameranje, to je deo normalne poslovne kulture i komunikacije o kojoj mi u Srbiji moramo puno da učimo (konstruktivni feedback).

(Preuzeto od mog prijatelja Aleksandra Bijelića, jednog od onih koji neguju kulturu modernog poslovanja i promovišu kreativnost i znanje ispred nepotizma, korupcije, burazer ekonomije, i za koga, kao i njemu slične, verujem da uprkos skepsi sadašnjeg biznis sveta Srbije predstavljaju sliku budućeg poslovnog sveta Srbije, onakve kakvu ćemo i mi voleti, a i svet)

Aleksandar Bijelić:
Facebook
LinkedIn
Xing
Twitter Slični tekstovi:

• Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…
• Astal šaren
• Na početku…
• Pados
• Šta sanjate krajem godine?

Sledeće godine, preselili smo se u veliki stan u starinskoj kući sa visokim plafonom i ja i brat delili smo ogromnu sobu. Kako je mene astronomija interesovala i kako sam ja vizuelni tip, poželeo sam da sebi vizuelno predstavim dimenzije Sunčevog sistema. Sunce je bila mala tačka na zidu u jednom uglu sobe mala, manja od jednog milimetra. Zemlja se nalazila na 25 cm dalje od te tačke, a pluton skroz u drugom kraju zida sobe skoro 6 metara dalje od male jedva vidljive tačke. Crtež je dugo stajao na zidu, na moju radost i na nešto manju radost mojih roditelja. Ono sta ne mogu vizuelno da dočaram sebi, ja teško pamtim. I tako je ostalo do danas.

Po ceo dan sam crtao i nešto smišljao. Crtao sam avione, letelice, futurističke automobile, Smislio sistem kočnica za motocikle koje prečavaju prevrtanje pri kočenju, lebdeći voz (čitao sam o tome pa sam smisljao kako to može funkcionisati, taj elektromagnetni linearni pogon mi je već tada bio jasan), radarski sistem za vozila sa infrastrukturom baznih stanica pored puteva, razne sprave itd. Priznajem gutao sam naučnu literaturu, časopise Galaksija, Čovek i svemir, i mnoge su inspiracije otud dolazile. I uvek sam bio lenj da išta pokušam da patentiram.

Svoj prvi skok improvizovanim padobranom sa nekih 3 metara visine platio sam pregriženim jezikom i brzim odlaskom u hitnu pomoć. Pravio sam rakete sa motorima od metalne minice za hemijsku olovku napunjene barutom ili sastruganim fosforom sa paridrvaca. Onda sam se dočepao pravih malih raketnih motora na čvrsto gorivo koje je proizvodio Krušik pa sam istrošene punio svojim smesama baruta u koji sam dodavao hipermangana jer sam primetio da burnije gori. Eh pravio sam i petarde i frizirao postojeće a jednom smo uzaludno poku[avali da raznesemo neku staru peć bačenu u nekoj njivi…

Osnovnu školu sam završio sa nadimkom “filozof”, iz matematike sam sečam se imao zaključenu trojku, a bio sam najbolji matematičar u celoj školi, najdalje otišao na takmičenju, i to je bio moj prvi bunt kada sam nastavniku matematike Ćeli, kako smo ga zvali, rekao da je ništarija i da treba da se srami. Njegova žena je umrla te godine od raka i on je mrzeo zdravstvene radnike, a moja majka je kao stomatološka sestra radila u mojoj školi. Kola te netrpeljivosti su se slomila na meni uprkos odličnim ocenama i uspehu na takmičenju.

U to vreme sposobnost da uočim ono šta drugi ne uočavaju me je izdvajala. I tvrdoglava svojeglavost. Bio sam svoj i ništa me nije moglo pokolebati. Odoleo sam svakoj provokaciji da propušim, probam drogu, a kad sam počeo da se bavim padobranstvom, to je bio šok za sve. Jer ja sam bio mirno, povučeno, “dobro”  dete.

Sećam se da sam vodio duge filosofske rasprave sa profesorima hemije i fizike, imao sam mnogo znanja i svoj pogled na stvari koji je išao par godina ispred programa. Jednom sam nastavniku fizike dokazivao da teorija relativiteta ne zabranjuje brzine veće od brzine svetlosti. Pogledoa je moje računice i rekao: “aha ali vidiš šta se dešava onda imaš imaginarnu masu tog tela koje bi se kretalo brže od svetlosti, tako nešto ne postoji”. Odgovorio sam mu da imaginarni brojevi opisuju neke vrlo merljive i “vidljive” fizičke osobine poput impedanse – induktivnog otpora. Zatim se dosetio da mi prigovori da bi telo koje treba da dostigne veću brzinu od brzine svetlosti moralo kad ubrzava da prođe barijeru brzine svetlosti za šta mu treba beskonačna energija i imalo bi beskonačnu masu. Odgovorio sam da verujem da je tu greška u teoriji, kao što je i klasična mehanika imala grešku pri velikim brzinama a koju je teorija relativiteta ispravila. I da u prirodi nisu nepoznati skokovi sa jednog stanja na drugo bez prolaza kroz međustanja – kvantni skokovi. Možda to tako može funkcionisati, rekao sam na kraju. Da, bio sam jako naporno i maštovito dete

Mašta mi je stalno pomagala. Na jedan pisani zadatak iz matematike zakasnio sam skoro pola sata jer sam bio na aerodromu i skakao padobranom i da nadomestim izgubljeno vreme ja sam opisao šta treba uraditi i kakav rezultat očekujem. Dobio sam čistu peticu Primena sličnog rezona mi na fakultetu nije pomogla – elektrotehniku sam pao jer sam proporcijama rešio zadatak umesto korišćenjem određenih integrala, ali nisam ja kriv što sam shvatio da napon u ravnom kondezatoru opada linearno a u sfernom po osnovi prirodnog logaritma e i da je proporcija dovoljna za tačno rešenje. Ali ne i da zadovolji profesora. Slično sam prošao i na ispitu iz fizike jer nisam napamet znao neku formulu iz atomske fizike ali sam je izveo korak po korak ispisujući 4 pune table u učionici, i verujem da je moj profesor fizike tada prvi put video izvođenje te formule, jer u svojoj knjizi joj je posveti 3 reda a nigde nisam našao kompletan postupak. Ali šta ću kad volim da razumem zašto se nešto baš tako dešava.  Pa semestralni rad o poluprovodničkim laserima… u to doba tema samo površno objašnjena u literaturi.

Moj prvi susret sa Kijevskom Politehnikom bio je fascinantan doživljaj. Na mestu gde je stasao Koroljev, Mendeljejev video sam robote, fantastične optoelektronske uređaje (jedan takav se koristio za stabilizaciju rakete Saturn V kojom je čovek odleteo na Mesec, ana politehnici su to isto studenti napravili kao običan rad, iste godine kad i NASA). Poželeo sam i počeo da planiram da fakultet nastavim tu na Kijevskoj Politehnici ili možda na Lomonosovu. Život naravno vuče drugačije poteze koji ne mare za naše planove, počeo je rat na Balkanu i tu je snovima bio kraj.

Ali, ostavljajući za sobom tehniku ušao sam u fantastične sfere marketinga učeći od doajena marketinga i najboljih, i žeđ za istraživanjem i konstruisanjem u tehnici zamenili su kompjuteri i svet marketinga i biznisa. Potpuno novi svet koji se neprekidno menja. Stvoriti nešto novo, ići suprotnim smerom od uobičajenog, što bi rkeli “pišati uz vetar” uvek mi je bilo uzbudljivo.  Tako sam sredinom devedesetih stvorio jednu od najjačih baza poslovnih podataka, i zahvaljujući mojim nadahnutim treninzima prodavaca na kojima su Zen principi i istočnjačke mudrosti bile sastavni deo, zaradio nadimak “Musaši” po čuvenom srednjevekovnom japanskom mačevaocu i piscu “Knjige pet prstenova”.

U nastavku, okušao sam se u web poslu, ostavivši iza sebe preko 200 web sajtova od najprostijih do aukcionih, shopova i vrlo složenih portala. I opet nisam mogao da radim na uobičajen način. Napraviti elegantnije, bolje, efikasnije, sa idejom da čovek ne treba da radi ono šta mašina može brže i bolje, kreirao sam sva rešenja na ovim sajtovima.

Konstruktor aviona nisam nikad postao, mada ljubav prema avionima me nikad nije napustila. Kao ni potreba da budem drugačiji, ili je to jednostavno moja crta. kad se osvrnem unazad, i pogledam ovaj deo svog života, svakako da nisam bio običan. Za 21 godinu i ne računajući srednjoškolske honorarne poslove, ako sam dobro izbrojao, ovo danas u Hermes creative mi je 18. posao. Neki će reći mnogo sam poslova promenio, drugi da sam nestalan, treći da ne poštujem autoritet. Ali činjenica jeste da me je svaki posao obogatio – istovarivao šlepere, pomagao ocu kad je išao na teren (on je bio geometar), prodavao sam knjige (potpuno neuspešno), pejdžere, kompjutere, programe, motorna ulja, pelene, uloške, TV reklame, poslovne informacije, CRM rešenja, bio tele-sales team-shearing tima, dizajner, copywriter, tim lider softverskog tima, projekt menadžer, marketing direktor, predavač… pokušao sam čak da gajim bonsai. Ne, definitivno sebe ne smatram običnim. Onde gde drugi stanu i potonu, ja tu tek počinjem. I da, volim da menjam svet… Živ nisam dok ne učinim nešto da svet bude bolji. Prošle godine sam na eTrgovini pokazao da banke ne vode računa o potrebama svojih klijenata. Ništa se, verujte mi, nije promenilo za godinu dana. Banke i dalje veruju da vi postojite zbog njih. Ove godine ćemo moj ortak i ja kao Hermes creative na eTrgovini pričati o nečemu toliko očiglendom da to svi zanemaruju, a posle se pitaju zašto im online biznis ide loše.

I da vam šapnem nešto: tek sam počeo. Spremam neke sasvim nove, inovativne stvari. Očekujte iznenađenja. Par dobrih ljudi je oko mene, sa njima će to biti lakše. A svako ko voli da menja stvari i sanjari da promeni nešto  je dobrodošao.

Slični tekstovi:

• David Albahari – Brzina
• Fat2Fit
• Prijatelj ga kaže više ne poznaje – Rade Šerbedžija
• Eh, taj Holivud
• Autoportret

Kratka istorija budućnosti

“Današnji kompjuteri su i dalje manje složeni od mozga jedne kišne gliste, vrste koja nije poznata po svojim intelektualnim sposobnostima. Ali, kompjuterska brzina i složenost udvostručuju se svakih 18 meseci, i taj trend će se verovatno nastaviti sve dok se ne dostigne složenost slična ljudskom mozgu.”

Možda najveći, i svakako najpoznatiji mislilac u nauci posle Ajnštajna sedeo je u svojim motorizovanim invalidskim kolicima i pokazivao rukom prema vratima, uputivši mi širok osmeh. “Pogledaj iza vrata”, kaže profesor Stephen Hawking svojim kompjuterskim glasom. Bacio sam pogled. Na zidu pored vrata je stajala uramljena crno-bela fotografija na kojoj je profesor u prvom planu, a Merilin Monro, naslonjena na “kadilak”, pozira iz pozadine. Nasmejao sam se. Možda je profesor ovih dana uradio fotografiju i sad je svima pokazuje; pretpostavljao sam da nije želeo komentar, već da je to bio njegov način pozdravljanja i probijanja leda.

Svi razgovori sa Hokingom dugo traju, čak i oni kratki. Profesor diže obrvu kada hoće da kaže “da”, namiguje levim okom za “ne”, i uglavnom komunicira pomoću uređaja za sintezu glasa brzinom od 15 do 20 reči u minuti. Profesor Hoking pati od bolesti motornih nervnih ćelija, veoma retkog oboljenja koje degeneriše centralni nervni sistem i dovodi do denervacije mišića. Bolest motornih nervih ćelija ne utiče na druge funkcije mozga, kao ni na čula, i prvi put je utvrđena kada je Hoking imao 21 godinu. Lekari su mu tada saopštili da može da živi još najduže dve ili tri godine; profesor Hoking danas ima 57 godina.

Pobedio je smrt, ali je njegovo telo ostalo paralizovano – jedini pokreti koje može da načini jesu mali pokreti prstima. Nije u stanju normalno da upotrebljava tastaturu za kucanje već koristi ‘ručne miševe’ pomoću kojih bira slova, reči i izraze iz indeksa na kompjuterskom monitoru. Proces pisanja je užasno spor, a u trenutku kada profesor Hoking konstruiše celu rečenicu ili pasus na monitoru, aktivira se glas robota. Čovek sa čudovišnim, briljantnim i kreativnim mozgom osuđen je da zauvek izražava svoje misli brzinom imbecila! Stoga nismo imali vremena za kratke razgovore. Na prekretnici milenijuma, u Odsek za primenjenu matematiku i teoretsku fiziku Univerziteta u Kembridžu, gde je Hoking zaposlen na mestu profesora (nekada je Isak Njutn radio na tom mestu), došao sam sa pitanjem šta čovečanstvo čeka u budućnosti. “Ako svetsko stanovništvo nastavi da se uvećava kao do sada – udvostručuje se svakih 40 godina – do 2600. godine neće biti dovoljno mesta za sve stanovnike planete Zemlje.” Da li ćemo, upitao sam, biti u stanju da se proširimo na druge planete? Njegove ruke su počele da se kreću. Jedini zvuci koji smo mogli čuti u prostoriji bili su kliktanje ‘ručnog miša’ i zujanje kompjutera. Elektronski glas se začuo pet minuta kasnije: “Vrlo je verovatno da će u toku sledećeg veka biti izveden let na Mars sa ljudskom posadom”, kaže Hoking. “Međutim, planeta Zemlja je ubedljivo najpovoljnija planeta za život u Sunčevom sistemu. Mars je mali, hladan i bez mnogo atmosfere, kao i ostale planete koje su potpuno neodgovarajuće za ljudska bića. Moraćemo da naučimo da živimo u svemirskim stanicama ili da putujemo do sledeće zvezde, a to nećemo izvesti u sledećem veku.”

Upitao sam Hokinga kojom ćemo brzinom putovati do sledeće zvezde. Pauza, a potom odgovor: “Plašim se da, bez obzira na to koliko ćemo možda postati pametni, nikada nećemo moći putovati brže od svetlosti. Da je moguća brzina veća od svetlosne, bilo bi moguće i putovanje kroz vreme, a do sada nismo videli posetioce iz budućnosti. To znači da će putovanje do zvezda biti spor i mukotrpan posao, putovaće se raketama pre nego letelicama koje postižu svetlosnu brzinu. Kružno putovanje do centra galaksije trajaće 100.000 godina. Do tog vremena ljudska rasa biće izmenjena do neprepoznatljivosti, ako ne i dovedena do samouništenja.”

Prozori u Hokingovoj sobi su bili otvoreni iako je napolju bilo zaleđeno, i duvao je oštar vetar; njegov asistent Kris objašnjava da profesor bolje misli u hladnoj prostoriji. Pokušao sam da sprečim cvokotanje zuba dok sam pitao da li će ljudska vrsta nastaviti da se menja, ili će možda dostići svoj konačan nivo razvitka i znanja. Začulo se ‘klik, klik, klik’: “U narednih 100 godina, ili čak u sledećih 20 godina, moguće je da ćemo otkriti kompletnu Teoriju o osnovnim zakonima univerzuma (takozvanu Teoriju svega u kojoj je Kvantna teorija sjedinjena sa Ajnštajnovom Teorijom relativiteta), ali neće postojati granica složenosti bioloških ili elektronskih sistema koje možemo da izgradimo pod ovim zakonima.” Upravo sam se spremao da postavim dodatno pitanje kada su se njegove ruke ponovo pokrenule. Za nekoliko minuta nastavio je izlaganje: “Ljudska tela su daleko od najsloženijih sistema, a u proteklih 10.000 godina u ljudskom DNK nije bilo značajnih promena. Ali uskoro ćemo biti u stanju da povećamo složenost našeg sopstvenog zapisa, našeg DNK, i nećemo morati da čekamo spori proces biološke evolucije. Verovatno ćemo biti u mogućnosti da redizajniramo naš genetički kod u narednih 1000 godina tako što ćemo, na primer, povećati veličinu mozga. Naravno, mnogi smatraju da će genetički inženjering na ljudima biti zabranjen, ali ja mislim da je njegov razvoj nemoguće sprečiti. Primena genetičkog inženjeringa na biljkama i životinjama biće opravdana iz ekonomskih razloga, a neko će zagristi i pomeriti granice. Ukoliko ne budemo imali totalitaran svetski poredak, naći će se neko ko će pokušati da usavrši ljudsku vrstu.”

Profesorova predviđanja, naročito njegove ideje o usavršavanju ljudske vrste, zvuče još ubedljivije dok ih on lično saopštava. Vreme je još relativniji pojam kada ste u njegovom društvu; tokom dugih pauza između pitanja i odgovora čini mi se da vreme protiče sporije nego inače. Intervju je trajao četiri sata sa pauzama, kada je medicinska sestra ulazila i tražila od mene da napustim sobu. Profesor je imao operaciju na jednjaku početkom prošle godine kojom je sprečen ulazak hrane u pluća, ali još uvek mu je neophodna svakodnevna sukcija. Nisam, međutim, morao da napustim sobu kada je sestra došla sa gomilom lekova. Dok je sestra radila svoj posao, profesor je strpljivo nastavljao sa sastavljanjem rečenica i pasusa na monitoru kompjutera. Upitao sam ga da li će sa razvitkom i usavršavanjem ljudi nastati veliki socijalni i politički problemi u odnosu na ‘nepoboljšane’ pojedince. “Ja ne zagovaram humani genetički inženjering” , stiže Hokingov metalni odgovor. “Samo kažem da je vrlo verovatno da će se to dogoditi, i da moramo da naučimo kako da se nosimo sa tim. Na neki način, ljudskoj vrsti je potrebno usavršavanje njenih mentalnih i fizičkih kvaliteta da bi se suočila sa nadolazećim kompleksnim problemima i izazovima, kao što je putovanje u svemir.”

“Da bi biološki sistemi bili u prednosti nad elektronskim, potrebno je dodatno usavršavanje ljudske vrste. Kompjuteri trenutno imaju prednost u brzini, ali ne pokazuju nikakve znake inteligencije. To ne iznenađuje pošto su današnji kompjuteri i dalje manje složeni od mozga jedne kišne gliste, vrste koja nije poznata po svojim intelektualnim sposobnostima. Ali, kompjuterska brzina i složenost udvostručuju se svakih 18 meseci, i taj trend će se verovatno nastaviti sve dok se ne dostigne složenost slična ljudskom mozgu.” Ali, ako se to desi, da li će kompjuteri zaista imati pravu inteligenciju? “Ako vrlo komplikovani hemijski molekuli utiču na to da ljudi postanu inteligentni, onda podjednako komplikovana elektronska kola mogu takođe da učine da se kompjuteri ponašaju inteligentno. A ako su oni (kompjuteri) inteligentni, verovatno će moći da stvore kompjutere koji su još inteligentniji i složeniji od njih.”

Nijedan od uobičajenih zakona društvene interakcije nije moguće primeniti u razgovoru sa profesorom Hokingom, i već posle pet minuta duge pauze u razgovoru prestaju da budu neprijatnost. Široki, razoružavajući osmeh i izražajne oči koje zrače ponekad govore jasnije nego monotoni kompjuterski glas. Kada sam ga upitao da li će se trend porasta biološke i elektronske složenosti nastaviti u nedogled ili će doći do određene prirodne granice, oči su mu zasijale, a ruke se frenetično bacile na posao. Deset minuta nakon toga uređaj se oglasio monotonim tonom: “Posmatrano sa biološke strane, do danas su granice ljudske inteligencije bile uslovljene veličinom ljudskog mozga koji prolazi kroz kanal za rođenje”, kaže profesor Hoking. “Posmatrajući rođenje moje troje dece, shvatio sam kako je teško izvaditi glavu deteta prilikom rođenja. Ali, očekujem da ćemo u narednih sto godina naučiti kako da pravimo bebe izvan ljudskog tela, i granica će biti otklonjena. Konačno, sa uvećanjem volumena ljudskog mozga putem genetičkog inženjeringa suočićemo se problemom hemijskih poruka u mozgu koje su zadužene za mentalnu aktivnost, ali se relativno sporo kreću – stoga dalje usavršavanje složenosti mozga odvijaće se na uštrb brzine. Bićemo ili brzi na pameti ili inteligentni, ali ne i jedno i drugo.” Profesor nastavlja da objašnjava da elektronska kola imaju isti problem kao i ljudski mozak – složenost-nasuprot-brzini, i da je već danas jedino brzina svetlosti praktična granica brzine kompjutera. “Jedan od načina da se usavrši sistem je pravljenje manjih elektronskih kola unutar kompjutera. Najzad, postojaće granice određene samom atomskom prirodom materije. Drugi način na koji elektronska kola mogu da povećaju svoju složenost u brzini je ‘kopiranje’ ljudskog mozga. Ljudski mozak nema jedinstveni procesor, poput kompjutera koji obrađuje pojedinačne komande u nizu, već milion procesora koji istovremeno rade. Takav grupni paralelni proces biće takođe budućnost ‘veštačke’ inteligencije.”

Vreme je da postavimo veliko pitanje: “Da li ćemo ostvariti kontakt sa vanzemaljcima u sledećem milenijumu?” Hoking se smeje dok prstima artikuliše svoje misli. Odgovor dolazi sedam minuta kasnije: “Ljudska vrsta ima sadašnji oblik samo poslednjih dva miliona godina, što je samo jedan delić vremena od 15 milijardi godina posle Velikog praska. Čak i da se život razvio u drugim zvezdanim sistemima, šansa da se susretnemo sa nama prepoznatljivim oblikom života je veoma mala. Živa bića sa druge planete biće ili mnogo primitivnija, ili pak mnogo naprednija od nas samih. A ako su mnogi napredniji od nas, zašto se već dosad nisu raširili po celoj galaksiji i posetili planetu Zemlju? Moguće je da postoji napredna rasa tamo negde koja je svesna našeg postojanja, ali nas ostavlja da se kuvamo u sopstvenom primitivnom sosu. Međutim, sumnjam da bi bili tako obzirni prema nižoj formi života. Postoji jedna uvrnuta priča o tome zašto nas nisu kontaktirali vanzemaljci. U toj priči se kaže da će civilizacija, kada dostigne ovaj današnji stupanj razvitka, postati nestabilna i sklona samouništenju. Ali ja sam optimista, i mislim da imamo dobre šanse da izbegnemo nuklearni rat i Armagedon.”

Hoking je poznat po svom smislu za humor – voli da pravi šale na račun američkog akcenta koji proizvodi uređaj za sintetizovanje glasa, kao i na račun njegovog pojavljivanja u dve popularne američke serije, “Zvezdanim stazama” i “Simpsonovima”. Priča se da profesor prelazi točkovima svojih invalidskih kolica preko stopala osoba koje mu dosađuju i, upitan za istinitost te storije, kaže: “To su zaista zlobne glasine. Pregaziću kolicima svakog ko se usudi da ponovi taj trač.” Razgledao sam malo po njegovoj sobi u pauzama: karaoke mašina na podu, kalendar sa Merilin Monro pored vrata, sat sa Homerom Simpsonom na zidu, ruske “babuške” na policama… Na policama stoji razglednica sa likom Simpsona koji kaže “svaki put kad naučim nešto novo, izleti nešto staro iz mozga”, a na vratima stoji zalepljena još jedan poruka – “molim vas, tišina, gazda spava”. Pored toga stoje fotografije Hokingove dece i unuka, i kaže da mu je jako žao što nije mogao da se igra sa svojom decom kada su bili mali zbog svoje bolesti.

Na policama su se takođe mogle videti stručne knjige, kao što su “Leva ruka kreacije”, “Kvantna gravitacija”, “Crna rupa” i “Dve dimenzije kosmologije”. Međutim, nisam primetio primerak knjige “Kratka istorija vremena”, koju je Hoking napisao 1988. godine u nastojanju da objasni svojim čitaocima kako je nastao svemir. Knjiga je bila prevedena na 65 jezika i, iako je verovatno samo nekolicina uspela da prati radnju dalje od prvog poglavlja, postala je jedna od najprodavanijih knjiga iz te oblasti. Hoking je nesumnjivo bogat čovek – njegovi honorari za održana javna predavanja u Americi i Bliskom istoku iznose 50.000 funti, a za pojavljivanje u televizijskim reklamama za firmu “Specsavers” čak 100.000 funti. Smatra se da su njegova ukupna primanja preko milion funti godišnje. Upitao sam ga šta mu znače bogatsvo i uspeh. “Možda sam uspešan u svom poslu”, kaže pomoću mašine, “ali u poređenju sa poslovnim ljudima, moje bogatstvo nije ništa. Meni je potrebno mnogo medicinske nege da bih živeo normalan život, a za to sigurno neću dobiti novac od socijalnog. Bez kompjutera i medicinske pomoći bio bih zarobljen u kući, i verovatno ne bih dugo živeo. Veoma je važno da zaradim dovoljno da bih mogao da podmirim troškove medicinske pomoći i u budućnosti.”

Stiven Hoking se oženio 1995. godine medicinskom sestrom Ilejn, bivšom ženom izumitelja uređaja za sintetizovanje glasa. Te iste godine razveo se od bivše žene Džejn sa kojom ima troje dece. Hoking je upoznao svoju prvu ženu tokom novogodišnje proslave 1962. godine, kada je bolest već uzimala maha, i oženio se tri godine nakon toga. Stiven Hoking je rođen 8. januara 1942. godine, trista godina nakon smrti njegovog idola Galileja. Odrastao je u Sent Albaniju u normalnog, nespretnog dečaka, koji je pravio vatromete i prespajao žice televizora i radija u pokušaju da izmisli kompjuter. Nasledio je od svog oca, ekscentričnog medicinskog istraživača, rukopis koji nije mogao da se čita. Dok je bio student fizike u Oksfordu, nikada nije pohađao predavanja, jer je ubrzo shvatio da je intelektualno superiorniji od svojih predavača, i zato što mu je bilo dosadno. Hoking možda nikada ne bi postigao toliko u nauci da zbog prirode bolesti nije bio prinuđen da problem rešava isključivo u glavi geometrijskim putem – u 11. dimenziji, kako sam kaže.

Čist um zarobljen u beskorisnom telu. Hoking je, poput Miltona s njegovim slepilom; Betovena s njegovom nesposobnošću da čuje muziku koju stvara, tragičan i romantičan lik istovremeno. Ali, on ne želi da misli o sebi na taj način: “Nikada ne doživljavam sebe kao savršen duh u nesavršenom telu. Mogu da budem ponosan na pamet koju imam, ali isto tako prihvatam i nepokretnost svog tela kao deo sebe”.

(The Daily Telegraph)

preuzeto iz www.vreme.comSlični tekstovi:

• Kockiceeeee
• Gmail sapun i papirići
• David Albahari – Brzina
• Šta sanjate krajem godine?
• Ordinary won’t change the world…

Reč je o prelepoj jahti-vili neverovatnog oblika – pdoseća pomalo na ribu list, ili ražu, ili najpreciznije (ali lišeno simbolike) na ploveći trouglasti hotel.

No da ne pričam previše, pogledajte ova dva filma. I uživajte, ovo je zaista prelepo. Izuzetna kombinacija arhitekture, pomorskog inženjeringa i savršena igra prostora, svetlosti i senke.

Više informacija možete naći na zvaničnom web sajtu: Wally Hermès Yacht

Slični tekstovi:

• Provaljen algoritam Blogostaj-a?
• Prvi put
• Protestna pesma
• Mobilna kancelarija
• Tips and tricks – Time management

Slični tekstovi:

• Prvi put
• MMX dizajn
• Anatomija biznisa 2. – podeli da bi uvećao
• Anatomija (ne)uspeha – moram mnogo da radim…
• Šta sanjate krajem godine?