Saša Jovanović » Koncepti

Zli vukovi i tri praseta

Saša Jovanović — Sun, 22 Jan 2012 21:21:08 +0000

Nekada davno na obodu jasenove šume rasla su tri praseta. Rođeni od iste krmače bejahu braća odrasla u istom oboru. Kada stasaše nastupio je čas da se osamostale i zasnuju svoj dom. Kako su bili prilično vezani jedan za drugoga odlučiše da nađu poslove u istoj šumi. Na taj način bi se uvek mogli naći u nevolji jedni drugima.

Makar bejahu braća među sobom su se razlikovali. Najstariji prasac beše marljiv i znatiželjan. Neprestano je u džepu svog radničkog mantila nosio neku knjigu. Vasceli dan je nešto čitao i stalno ga interesovalo kako stvari rade i može li to još bolje biti, kad niko od njega to nije ni tražio.

Njegova mlađa braća ni izbliza ne bejahu tako radoznala. Jedan je voleo društvo i dobru zabavu više od svega a drugi je stajao čvrsto sa sve četiri noge na zemlji i znao, da sve šta treba je samo da mirno dogura do diplome sposobne svinje, da ne mora da više nikad radi. Dok je njihov radoznali brat učio i kad je završio školu, oni su sanjarili o tome da će doći dan kada će dobijati penziju i moći da po čitav dan leškare na plastu sena ili da pecaju u potoku, vezujući kanap s udicom za papke. Učili su i oni ponekad i radili su jedino kad bi bili prinuđeni na to i kad je njihovo učešće u kakvoj raboti bilo neophodno ili bi ako ne nauče nešto novo šta se od njih traži, njihov san o mirnoj penziji bio ugrožen. Ovakva razlika u njihovim naravima opredelilo je i izbor posla kojim će se baviti dok ne dočekaju penziju.

Najstariji, budući vešt u raznim stvarima i naoružan golemim znanjem, marljivo je radio kod mnogih gazda dajući i više nego što se od njega očekivalo. Vremenom je shvatio da on to može i bolje od onih za koje je radio. I otpočeo je samostalno da radi. Radio je i izgradio svoj obor, moderan, čvrst i privukao ostale pametne prasce da mu pomognu u toj nameri i rade sa njim. I za njega ali i sa njim.

Srednji brat je učio marljivo, diplomirao, i uspeo da fasicnira svojim groktanjem i lepim izgledom jednog gazdu i dobio fin brlog u kome je mogao mirno da leškari dok drugi rade. A najmlađi nije hteo da se zamara učenjem već je prihvatao šta god ima da se radi, samo da ima dovoljno hrane i da ga na naposletku dana ostave na miru da mirno spava.

Najstariji prasac upozorio je braću da nisu svi gazde isti, da postoje u svetu i zli vukovi koji mogu pojesti ove sadašnje gazde i da je bolje da na vreme počnu nešto da menjaju kako bi bili spremni ako nekad možda zli vukovi dođu i u njihove krajeve. Ako ništa drugo, da mogu da izaberu nekog boljeg gazdu i bolji čvršći obor u kome će biti sigurniji. Ali, avaj, oni se nisu obazirali na njegove savete. Išli su zajedno na pecanje i podsmešljivo ga posmatrali kako stalno nešto čita i piše.

Jasenova šuma u kojoj su prasci živeli spadala je u najkrasnije predele na svetu. Beše puna najraznovrsnijeg rastinja i šarenolikog cveća, ali je imala i svojih opasnosti. Oko šume je prebivalo mnoštvo krvoločnih zveri. Jedna od njih bio je i zli vuk. Njegovo najomiljenije jelo bili su prasići i jagnjad. Jednog dana on naiđe do jasenove šume i odmah, odmah mu se dopala. Ovde ću naći mnogo ukusne hrane, pomisli zli vuk. Zli vukovi nisu samotnjaci, idu u čoporima i sa njim je došlo još vukova. Gazde su brže bolje prodale svoje obore vukovima a oni koji nisu hteli, uspevali su nekako da se njima odupru, jedva ali su uspevali.

I tako jednog dana zli vukovi dođoše do obora u kome je sa drugim prascima živeo najmlađi brat. Kako su od dugog puta bili veoma gladni udružili su se i brzo zauzeli obor i isterali gazdu, koji, ruku na srce, baš i nije vešto taj obor ni sazdao – nasledio ga je od svojih predaka i verovao da su oni to već dobro uradili kad tako dugo traje. Prevario se. Zli vukovi su zauzeli obor i počeli da love jadne prasce. Najmlađi brat je nekako uspeo sa mnogim prascima iz obora da se izvuče i da otrči kod srednjeg brata. Molio je molio njegovog gazdu da ga prime u obor, i srednji brat se založio za njega i garantovao da je njegov najmlađi brat izuzetno vredan i da će gazda biti veoma zadovoljan ako ga primi. Gazda koji je uvek tražio dobre i vredne prasce, primi najmlađeg brata u svoj obor.

Ali evo vukova za njim. Oni počeše osiono udarati o vrata obora u nameri da uplaše prasce i gazdu i viknu prascima koji su unutra drhtali od straha. Nije dugo potrajalo i vukovi upadoše i u ovaj obor, koji, jeste bio čvršći i noviji od prethodnog, ali ipak prepun uplašenih prasaca a i osrednje sposobnog gazde. Srednji i najmlađi brat nekako izvukoše živu glavu i odjuriše, koliko ih sve četiri noge nose do najstarijeg brata – vlasnika modernog novog obora.

Zli vukovi dođoše i do obora najstarijeg brata. Zapretiše mu da ako ne preda obor da će silom ući onda teško njima. Međutim najstariji brat im mirno reče da mogu da “duvaju” ali on ne predaje obor.

To je strašno razljutilo vukove. Pobesneše i obrazi im se zacrveneše od gneva. Jurili su besni oko obora navaljivali, pokušavali da uplaše prasce u oboru da otvore vrata i beže, taktika koja im je uspela kod prethodna dva obora. Uzalud. Prasci u ovom oboru bili su pažljivo izabrani od strane najstarijeg brata. Naime on je birao slične sebi, često i bolje od sebe, da kada dođu teški dani, a znao je da će jednom doći, mogu i da ga posavetuju ako treba. I sada je veliki problem koji se nad njima nadvio mogao da rešava sa pametnim i mudrim prascima u koje je nesebično uložio i vreme i novac da ih dodatno obrazuje. Dani su prolazili, nedelje, pa i meseci i vukovi su bivali sve manje i manje zainteresovani za ovaj najčvršći obor, mada je u njemu bilo najslasnijih prasaca.

Dođe i taj dan, kada pokunjeni, savijenih ušiju i repa odoše dalje i ostaviše obor najstarijeg brata na miru.

U samom oboru nastade opšte veselje pošto su vukovima videli leđa. Od tada su oba mlađa prasca slušala svog starijeg brata i samopregorno radila na sebi da postanu bolji, pametniji i mudriji kako bi mogli jednom da sami izgrade svoj obor, ili barem da budu dostojni boravka u nekom od preostalih, kvalitetnih i čvrstih obora koje su držale pametne gazde poput njihovog brata. Opasne dogodovštine sa zlim vukom sećali su se samo ponekad, u šali…Slični tekstovi:

Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…

Saša Jovanović — Mon, 09 Jan 2012 19:53:53 +0000

Preduzetnik sam tim se dičim, to ne može biti svak…

Ovako otprilike bi, s pravom, zvučala himna preduzetnika. Svejedno bili oni kvarni ili dobri, pošteni ili nepošteni.

Svaki čovek radi upravo ono šta treba da radi i za šta je sposoban. Sve ostalo, sva opravdanja, jadikovke, sve šta treba da objasni da neko ima više potencijala nego što pokazuje je obično zamazivanje očiju i ništa više.

Ali, ne nasedajte odmah na prethodne dve rečenice. Ne govorim o tome da su neki rođeni sposobni a drugi hendikepirani, da su jedni predodređeni da se bave privatnim poslom, a drugi ne. Govorim o tome da su neki ljudi sposobni da veruju u sebe, da sebe usmere, neprekidno motivišu i održe svoju želju dovoljno jakom i jasnom da neizostavno uprkos svim preprekama idu ka cilju, a drugi su sposobni da za svaku poteškoću nađu dobro opravdanje i odustanu. Razlika između jednih i drugih, nije u novcu, nije ni u idejama, već u veri, fokusu, samomotivaciji, istrajnosti.

Da pojednostavim, ili možeš da odradiš posao ili ne možeš. Nekad odradiš posao koristeći pomagala. Zavisno od posla i tipa ljudi to je vijagra, levitra, drugi ljudi, lova, veze, ali završiš posao, ali kod onih koji ne završavaju posao preovlađuje laž, gluma, pretvaranje, foliranje, opravdanje. Nije problem da li se koristiš pomagalom, već da li si završio posao. Broji se krajnji rezultat. Ili si uspeo ili nisi. Neuspešni su vešti u mržnji prema uspešnima, ogovaranjima istih i njihovom omalovažavanju i blaćenju. Uspešni jednostavno nemaju vremena da se natežu sa neuspešnima ko pijan s gaćama. Oni rade. I završavaju posao. I to je tako. Neko obavi posao a neko ima opravdanja.

E, sad da se vratimo na poslovno okruženje: ko želi – naći će način, ko ne želi – naći će opravdanje. Uvek imate izbor. Ipak najbednije šta možete uraditi je da za svoje nezadovoljstvo poslom kojim se bavite, optužujete državu, one koji imaju više, one koji vas zapošljavaju, konkurenciju, a ne sebe.

Znam, neko će reći: “u Srbiji niko ne može postići ništa na pošten način” i kako Srbija nije pogodna za ljude koji imaju ideje, koji žele pošteno da rade itd. Znam mnogo ljudi koji su otišli u inostranstvo, želeći da odu iz ove “jadne zemlje” u kojoj “nema perspektive”. Nijedan od njih koji ovde nikad nije ni pokušao da nešto uradi samostalno, i n-i-j-e-d-a-n od njih tamo “preko grane” nije pokrenuo svoj biznis, već radi kao radnik, kao zaposlen kod nekog drugog. I to je činjenica – ako si preduzetničkog duha, ako možeš, nećeš čekati da se okolnosti promene, već ćeš učiniti sve da iskoristiš postojeće okolnosti i da u njima uradiš ono šta ti je u prirodi – da stvoriš nešto svoje, i svoje ideje sprovedeš u delo. Ako nisi preduzetničkog duha, sama promena sredine ništa ti neće pomoći.

Ili možeš ili ne možeš… I ne vadi se sad na to da neki koji mogu koriste pomagala. Računa se rezultat. A izbor je, kao i obično, uvek – tvoj!

Na kraju, ipak, računa se rezultat. A pred ljudima i Bogom i način. Ali gde ćeš biti, šta ćeš postići, zavisi samo od – Tebe!

Slični tekstovi:

Da se razumemo…

Saša Jovanović — Thu, 22 Dec 2011 19:47:58 +0000

Dosta je bilo sranja.

Dosta je bilo zajebavanja.

Dosta je bilo praštanja.

Dosta je bilo tolerancije.

Uvek se nađe neka gnjida koja sve to iskoristi da slaže, ukrade, prevari, iskoristi…

Neki ljudi već prelaze na drugu stranu ulice kad me sretnu, jer znaju kakva su govna i ne smeju me sresti oči u oči… A svi ostali, od sad pa nadalje, nemoj da računaju na moju milost ako me pokušaju izraditi. Iskijaće svaki pokušaj prevare i naplatiću im sve do poslednje pare.

Pa dosta je bilo. Gurnuo sam u stranu, još pre 20 godina, onog ludaka, padobranca, kome se niko nije smeo zameriti… more, bolje da vam nisam u koži, vama koji poželite mene da zeznete.

Obraćete zelen bostan…

Malo su mi se oznojile ruke od komunikacije u rukavicama.

Znam, ovo nije hrišćanski, ni civilizovano. Ali biće efikasno.Slični tekstovi:

O(ma)glašavanje

Saša Jovanović — Thu, 08 Dec 2011 21:41:16 +0000

Biznis bez oglašavanja je kao i namigivanje lepoj devojci u mraku – vi znate šta radite ali ona o tome nema pojma.

Zašto ljudi jedu kokošja a ne guščja ili pačja jaja? Zato što kokoška oglašava svoj proizvod.

Koliko para toliko i muzike.

I tako dalje, mogao bih da ređam pametne i duhovite izreke o oglašavanju, koje teško da neko može da ospori, i svi će se složiti ali jedna stvar će ostati nejasna: koliko je oglašavanje zaista efikasno?

Situacija 1.

Pre neku godinu imao sam problem: da procenim efekte neke buduće TV reklame. Dobio sam od TV kuće demografske podatke, koliki je šer pojedinih emisija, demografsku strukturu publike u tom terminu, podatke sa piplmetra, itd. I sve je to bilo krasno, ali, problem je bio sledeći (cifre će biti okrugle zbog lakše računice): jednim emitovanjem pokrivamo publiku od 100.000 ljudi koji u tom trenutku prema piplmetru gledaju taj program, i logična je pretpostavka da neće svi obratiti pažnju na našu reklamu, ima i boljih, dužih, efektnijih, ne znamo kakve su druge u reklamnom bloku. Takođe na raspolaganju nam je više termina u toku dana. Postavlja se pitanje, koliko puta emitovati dnevno da bi dobili optimalan efekat, i koliko dugo emitovati. Sigurno nije isto emitovati je 5 puta dnevno ili 10 puta. Nije isto ako emitujemo jedan mesec ili tri meseca. Ali koji je odnos tih efekata? Emitovati 10 puta dnevno košta duplo više nego 5 puta dnevno, a dali je i efekat dva puta veći, ili nešto manji ili nešto veći od dva puta? Emitovati tri meseca umesto jedan mesec je tri puta skuplje ali da li će efekti biti zaista tri puta veći? I najzad, da li je bolje emitovati tri meseca 5 puta dnevno ili mesec i po dana 10 puta dnevno?

Od znalaca iz oblasti oglašavanja očekivao sam odgovor. Dobio sam sleganje ramenima, priče o rejtingu, o šeru, o tome da su naj naj naj itd. I da, “e možeš ti i kod te i te TV ali tamo te to košta đavo i po”. Nisam dobio odgovor.

Da li je TV oglašavanje od juče, pa da se ovo ne zna? Zar nikog od medija ili agencija nije interesovalo kakvi su efekti? Kako uopšte preporučuju klijentima koliko da se oglašavaju? Možda odokativnom metodom: koliko možemo da im ćapimo love?

Situacija 2.

Internet je konačno doneo mogućnost da ne gledamo u pasulj nego da možemo i bez varljivih piplmetara znati koliko je ljudi zaista reagovalo na naš oglas. Plaćanje po kliku je takođe divna stvar – koliko klika toliko poseta, tačno znaš i koliko ćeš utrošiti. Ali… Uvek ima neko ali, naravno. Ali, koliko vremena treba da se tih projektovanih 10.000 klikova potroši? E, tu odgovor koji sam dobijao od onih kojima treba platiti je sličan sleganju ramenima iz slučaja 1. Pa zavisi, pa od – do, pa ako pogodiš dobre ključne reči a da nisu preskupe, pa ako ima sliku biće efikasniji. Koliko efikasniji? Mnogo efikasniji Itd.

Komentar koji bih ovde stavio je kopija komentara iz slučaja 1.

Situacija 3.

Diskusija o veličini. Da li je veličina bitna ili ne. Mislim na brojnost fanova. Počelo je komentarom na jedan moj status na Fejsbuku gde sam pohvalio jednu grupu (ne navodeći joj ime), jer vlasnica FB strane ima 14.093 članova, 2.571 koji su o njoj “pričali” , postoji godinu dana, iza te strane ne stoji nikakav vrlo posećen sajt, a vlasnica uopšte nije nikakav online marketing guru… Dobio sam komentar “vidi ovu stranicu” i link do stranice ”ja ti gledam u profil, jebote profil”. Pogledah, i ne videh šta je tema. Sve i svašta ima. Diskusija koja se dalje razvila išla je u smeru da me ubede kako toliki broj fanova svakako nije nikakva zajebancija i da postoji strogo kontrolisani SPAM. Na moje pitanje kakve efekte mogu očekivati, dobih odgovor da “u advertajzingu niko ne može ništa garantovati”. Citiram: “Mozes da predvidis malo sutra, to mozes da pricas onima koji nisu videli o od oglašavanja, meni ne… jednostavno – danas se dogodi nesto sto jednostavno odvuce internet saobracaj koji ima svoj odredjeni potencijal i nije beskonacan… fukusima, bum, ili tako neka glupost – svi izgube vreme na tako necemu i jednostavno ne ostane im vremena da budu na mestu gde je kampanja u toku, ne zato sto to nisu zeleli, vec zato jer jednostavno nisu stigli tog dana… da, istina je da se moze odrediti priblizno efekat… ali ne mozes ga garantovati nikako…”

Sve se može meriti. Događaji se ne mogu predvideti ali se može predvideti njihova verovatnoća. Postoji nešto što se zove procena rizika pa klijentu kažeš da u toku godine postoji prosečno 1 katastrofalni događaj, 5 lokalizovanih katastrofa i 2 političko socijalna potresa koji zajedno mogu dovesti do prosečno 20 dana skretanja pažnje javnosti. To je u procentima 5,4% gubljenja fokusa javnosti, a verovatnoća da će se sve to desiti u toku trajanja tromesečne kampanje je recimo 1%.

Situacija 4.

Svi mi nalazimo tonu flajera i kataloga koje ne tražimo u svojim poštanskim sandučićima. Mnogo njih završi u kantama ili na podu zgrade. U pametnijim zemljama, poput Austrije postoji pult u hodniku svake zgrade na kome je ostavljen reklamni materijal pa ti uzmeš ako želiš. Pitah jednog od ditributera kakvi su efekti, koliko mogu pokriti, imaju li reone. reče mi da mogu sve što poželi, koliko platim doliko će štampati i distribuirati.

Postoji zavod za statistiku. U njemu ima demografskih podataka po opštinama. Flajere možete uzeti nazad ako su neiskorišćeni. Isto možete uraditi sa flajerima ostavljenim u apotekama naprimer. Merite.

Ukratko, treba meriti. Merite broj poziva u odosu na svaku kampanju. Ne mešate oglasne kampanje. Merite promene u potražnji i prodaji nakon kampanje. Budete zainteresovani pa pitate klijenta za efekte.

Postoji način. Matematika. Ako hoćemo da budemo pošteni.

Ako nećemo onda kažemo: dajte nam pare mi ćemo to napraviti a ako puknete e jebiga nije to moja briga i šta da vam radim…

Prvo je posao.

Drugo je prodaja magle.

Džaba vam titule, fascinantan CV, džaba vam lova na kontu – ako prodajete oglašavanje bez iole odgovornosti prema klijentu, bez pokušaja da procenite efekte i pomognete im da oni budu što veći, onda ste običan prodavac magle. Makar i uspešan, magla je magla a ne proizvod. Jednom će se magla dići a vi ćete ostati razgolićeni.

P.S. Znam da se sad neki smeju i kažu “neće se to u Srbiji desiti”. Ma, važi… Slični tekstovi:

Hopa-cupa po živcima

Saša Jovanović — Sun, 27 Nov 2011 21:21:08 +0000

Teško da mogu sebe okarakterisati kao osobu preosetljivu na stres. Obično najbolje radim pod stresom. Uz to moja istorija ludiranja poslednjih tridesetak godina je bila sve, samo ne lišena stresa. A ipak pre par dana me je stres klepio kao nikad do sada, tako dobro da je morala hitna da priskoči u pomoć. EKG dobar, srce dobro, ni traga infarktu ali me je pritisak razvalio muški, toliko da sam skoro dva dana proveo spavajući.

Oduvek sam davao maksimum od sebe, neretko sam znao provesti dane i noći radeći, neprekidno i bez spavanja – ranije i po tri dana i noći zaredom, sada retko ali se desi i 24-36 sati bez sna.

Možemo sad raspredati da li je to vredno ili nije. Ono šta sam do sada zaključio i razlog zašto, ako već ne mogu da se izolujem od stresa, radije biram da uzrok stresa budem ja sam i moje aktivnosti je činjenica da kad god sam radio za nekog drugog i kidao živce, trpeo stres, sve to nije bilo nimalo vredno – nervirao sam se za tuđu firmu, tuđi profit, nailazio na zidove nerazumevanja, zavidnosti, otpora i mnoštvo podmetanja i spletki a da zaista nisam mogao ništa ni promeniti. Jer, nisam ja bio neki super stručnjak pa da vidim ono šta oku i razumu smrtnika promiče: uočavao sam stvari koje su gotovo školski primeri loše i nelogične organizacije ili poimanja posla. Dugo mi je trebalo da shvatim da to nisu uzroci već simptomi lošeg upravljanja. A bilo je loše jer jednostavno ili nisu znali, za šta mogu i imati razumevanja, ili, što je mnogo gore, nisu ni marili za to da nauče i znaju, jer su smatrali (i smatraju) da svi ostali u firmi postoje zbog njih. Iz toga je sledio ropski i izrabljivački tretman zaposlenih i naravno stil upravljanja, koji je daleko ispod nivoa normalnog. Ali, ima Boga, izgleda, jer upravo ovih dana jedna od takvih firmi se raspada – izgubila je sve klijente, otpušta ljude, i dobro je da je tako. Slično se još nekima iz moje prošlosti desilo.

Moja greška, koju da nisam činio, današnje stresove bih lakše podneo, bila je što sam prihvatao samonametnutu ulogu Don Kihota.

I ako neki savet treba da vam dam, onda je to: ako već morate kidati živce, ako već morate doživljavati stresove, biti zabrinuti, pa možda ako već treba da vas drmne i infarkt, neka to bude zbog vašeg posla i dobrobiti vaše porodice a ne zbog tuđeg posla. To nije vredno.

Ovo vam kažem zato što čuvenu mudrost Dalaj Lame da se “ne treba ni zbog čega nervirati – ako možete da rešite problem rešite ga i nemojte se nervirati jer je rešiv a ako ne možete, nepotrebno se nervirate” , kao i veliki broj mudrosti teško je u realnom životu sprovesti. Nerviraćete se, trpećete razne pritiske i stresove, to će uticati na vas i vaše zdravlje, ali ipak, par stvari vam mogu reći, kada nisam imao problema sa stresom:

- nikad nisam imao problema sa stresom sa kojim se ne mogu izboriti kada sam aktivno i svakodnevno fizički vežbao,

- nikad nisam imao problema sa stresom sa kojim se ne mogu izboriti kada sam se umereno i zdravo hranio,

Uz sve to, lakše ćete stres podneti ako:

- postoji još neko osim vas ko će od onoga šta radite imati koristi (deca, porodica),

- imate kraj sebe nekoga ko vas podržava i voli,

- ako znate da radite ispravnu i korisnu stvar.

Sve ostalo kao i izbor je na vama.

Stres je deo života i nije pitanje da li će ga biti, već kako ćete se sa njim nositi. Ako vas ponekad i nadmudri i savlada, pomoći će vam postojanje ova tri faktora koji olakšavaju borbu sa stresom, a kad opet stanete na noge, promenite nešto u svom životu, pre svega ove dve ključne stvari koje su preventiva stresa: fizičko vežbanje i zdrava ishrana.Slični tekstovi:

Marketing širom zatvorenih očiju…

Saša Jovanović — Mon, 21 Nov 2011 21:16:31 +0000

Pojavi se danas, a to nije prvi put, “strašna fora”:

Spremili smo vam super foru!
1. Kopiraj tekst: Ti si moje @+[47802059961:0]
2. Obriši +
3. I podeli na zidu voljene osobe

Otkucate to i dobije vaša voljena osoba lepu poruku na svom zidu: ti si moje Medeno srce.

Medeno srce je inace jedan čokoladni brend a poruka je linkovana na njihovu FB stranu.

Po mom mišljenu ovo je vrlo blisko SPAM-u ili jednoj posebnoj vrsti SPAM-a: lančanom pismu. Naravno može se tvrditi da ovo nije email te onda nije SPAM, ali sam SPAM je odavno izašao iz okvira neželjenog email-a pa čak i elektronske pošte. Propisi danas zabranjuju čak i slanje direktne pošte na poštansku adresu primaoca ako ona nije tražena, kao i telefonski poziv.

Takođe, može se tumačiti da ako prijatelj prijatelju ovakvu poruku ostavi na njegov FB zid, to nije spam, jer to ne radi ni Activa ni Pionir proizvođač Medenog srca.

Što kažu, nije govno nego se pas posr’o.

Svet se kreće u smeru poštovanja dva pravila: dozvola i zabrana – ne smeš mi reklamirati ništa komercijalno ako ja nisam tražio da tu reklamu primim, i moraš prestati ako ja to zatražim. Granice realizacije postoje, pa tako nešto nije moguće u “broadcasting” i štampanim medijima izvesti, ali se u online medijima i telefonskoj/poštanskoj sferi sve više primenjuje.

Ja lično, kao neko iz sveta marketinga, obožavam iznenađenje i kad reklama nosi iznenađenje, ali takođe kao neko ko je u tome skoro 20 godina, kod nekih reklama imam osećaj gađenja. Ustvari kod sve većeg broja reklama i PR nastupa.

Primeri su Erste banka “jel i ti imaš svoj stan” i korišćenje dece i emocija dece na jedan neetičan način, pa ustupanje medijskog prostora projektima društvene odgovornosti od strane Komercijalne banke, koje samo po sebi je ok, ali ne ako se reklamira, po mišljenju većine blogera. Iako je bilo par blogera koje su branile banku one su ostale u manjini.

Tu je i FB strana “zaposlenost” koja se pojavila prošlog meseca na Fejsbuku. Kliknete i aplikacija pokaže koliko imate zaposlenih prijatelja. Sjajno! Divno! KORISNO! Oduševilo me je. A onda – razočarenje! Aplikacija kreira album u mom profilu i postavlja dve identične slike na kojima taguje moje prijatelje i mene, o tome me ne obaveštava, ne traži dozvolu, ne obaveštava me koga će potpisati na slici- jednu stranku, čime mi podmeće navodn o političko opredeljenja za tu stranku, i tek tada se vidi ko je vlasnik aplikacije: Srpska napredna stranka. Naravno, kad ste kliknuli na dugme da saznate koliko zaposlenih prijatelja imate niste znali da je iza te aplikacije SNS samo ste mogli da vidite ko je autor aplikacije. To ja zovem muljanje.

Iako nekoliko puta ispravljana aplikacija je “popila” toliko prijava fejsbuku da je blokirana od strane FB.

Otkud tolika potreba da se nešto prećuti?

Znate, postoji jedna omiljena poslovna veština u Srba. Zove se prejebotina. Ko će koga prejebati, ko će ispasti veći dasa, ma prosto živi nisu da ne urade “prejeb”. Jedna priča o srpskom gazdi koji je trgovao sa Engleskom, i dan danas se uči na britanskim poslovnim fakultetima kao primer nekorektnog ponašanja i mentalnog sklopa prosečnog srpskog “biznismena”: tokom XIX veka Englezi su kupovali od Srba šljive i srpske šljive odličnog kvaliteta naravno nalazile su na dobar prijem u Engleskoj. A onda je neki promućurni sprski gazda, rešio da uzme “preko ‘leba pogaču”. Posle dosta vagona šljiva isporučio je nekoliko sa šljivama odozgo a kamenjem na dnu. Koliko je Engleska posle toga kupovala šljiva od Srba? Nula kilograma.

Zbog toga ne volim ove reklame koje od celokupnog prostora koji stoji na raspolaganju koriste kao ivicu žileta tanku granicu između etičkog i neetičkog, između moralnog i nemoralnog i sve u uverenju “ma nije to protivno pravilima fejsbuka, ovoga ili onoga”. Vešti smo da ubedimo sebe da smo apsolutno najpametniji i da smo u pravu. Autor pomenute aplikacije zaposlenost tvrdio je da nisam u pravu, da je aplikacija potpuno u skladu sa FB pravilima, ali je ipak ubrzano menjao pokusavajuci da je prilagodi FB pravilima. Kako vidimo ta aplikacija koja je “sasvim u skladu sa FB pravilima” je zabranjena upravo od strane FB. I ko je sad u pravu? Nadobudni i prepametni autor? Naravno, on je tada zvučao vrlo pametno.

I da se vratimo na Medeno srce. Zašto je ovo loša akcija, zašto je zovem običnom podvalom ili srpski “prejebotinom”? Zato što ti možda ne želiš da reklamiraš “medeno srce”. E tu je ta caka: ne može niko da te koristi da reklamiraš njegov proizvod ako te ne plaća ili ako ti sam to ne želiš besplatno.

Sve u svemu, sve te fore kao i podvaljivanje kamenja umesto šljiva kratkog su daha. Nema kvalitetne stvari koja je urađena preko noći pa tako i marketinški trikovi vrede koliko i druge prejebotine. Naravno, uvek će biti onih koji će moralnom ekvilibristikom opravdati svaki PR ili marketinški potez, ne kažu ljudi džabe – ako imaš trojicu stručnjaka imaćeš bar 4 različita mišljenja.

Ono što je žalosno je kreativni kolaps u kome se nalazi srpska kreativna siva masa. Atrofira jer teži laganim jeftinim rešenjima, kopiranju i podvalama.

Onda tome dodamo najavu 6 milijardi od Interneta u cilju promovisanja Intereneta. Dakle lažemo svesno da bi promovisali Internet. VAU! Pa hvalisanje da je spin o ulasku PayPalla doveo do promene propisa. Kako da ne – što je babi milo to joj se i snilo – te promene su bile u agendi Vlade 3 meseca pre početka spina o PayPallu – to se dragi moji zove “kićenje tuđim perjem”, ako želite da budete uljudni a ako vas to ne muči, onda se zove – laž.

Ma toliko toga se dešava u poslednjih godinu dana i toliko akcija sa lošim ukusom i mirisom ima da sam zaista ozbiljno zabrinut za kreativne potencijale u Srbiji. I toliko ima onih koji ismevaju bilo kakvo insistiranje na biznis etici ističući da etika i biznis nisu spojivi (možda u njihovom etosu), i toliko onih koji svaku PRiliku koriste da PRomovišu kompaniju na najbolji način čak i ako to PRomovisanje znači PRovidno zaobilaženje istine ili PRivremeno obmanjivanje javnosti, a sve zarad PRofita.

Nedostatak biznis iskustva i biznis obrazovanja čiji je osnovni deo biznis etika i razumevanje kako biznis funkcioniše – ili mikro i makroekonomija, dovodi do toga da oglasnim i PR kampanjama upravljaju ljudi vični jeziku i da se prema njima odnose kao prema pisanju govora a ne kao prema biznisu. Onda je veoma lako zameniti teze i doći do zaključka da je sve dozvoljeno radi ostvarenja cilja – profita, kako oni vide cilj. Toliko poistovećuju biznis i profit, banalizujuci ga do mere koju sami ne bi nikad trpeli da to neko drugi njima uradi. Uostalom neretko vidim da u istom danu kritikuju i opravdavaju gotovo iste stvari. Naravno, ne potpuno iste, jednom je recimo politika drugi put firme, ali, nije govno nego se pas usr’o.

A, pitam ja vas, koliko je kilograma salate, krompira, nafte, ma bilo čega, eksera, svojim rukama prodao ijedan od tih današnjih menadžera? Koliko su novca držali u rukama, zarađenih svojim rukama a ne u ime tuđe velike firme. I koliko su firmi imali? Da li su ikad bankrotirali i ponovo počeli od nule? Strongman u svom tekstu piše o 80-godišnjem milioneru koji je 5 puta bankrotirao pre nego što je uspeo. I Edison je bankrotirao 5 puta, Rokfeler par puta, Donald Tramp takođe. Ali taman posla da se to desi nekom našem menadžeru. Oni su uvek najpametniji, uvek znaju kako da izvrdaju zakon, pravila i kako da naprave “prejebotinu” a onda da je opravdaju biranim rečima.

I da vas ubede da to što se vama čini da smrdi, ustvari ne smrdi. To samo vi mislite da smrdi.

Nije govno nego se pas posr’o.

Gospodo marketari, advertajzeri i pr-ovci, ako vam je profit jedini cilj, uskliknite s ljubavlju “hajl Gebels”. Živeli!

Slični tekstovi:

… sramota je ne ustati – Strongman

Saša Jovanović — Sat, 19 Nov 2011 18:33:19 +0000

To je bilo, čini mi se, početkom ili sredinom 2000-ih. Krupan momak koji je u park Sv. Save dolazio svojim Harlijem uredno mi se i učtivo javljao u prolazu: “Zdravo Sale”. Uvek bih mu odgovorio, jer, zaista neučtivo je ne odgovoriti nekome ko je za glavu viši i duplo teži. Ne da sam se plašio, “lud” sam po prirodi, ali respect, brate… )) Znao sam za njega, tek sam kasnije čuo da ga zovu Strongman, i da je VIP bloger na B92 (Za B92 sam znao ali šta su to blogeri, hmmm? ), ali sam više puta gledao na TV-u kako vuče kamione, autobuse, ma da to je on, Milan “Životinja”, jedino sam ga pod tim nadimkom znao.

Ja sam bio miran momak, nisam ulazio u frke, kad bi se i desile obično bi druga strana odustala pre fizičkog obračuna, što zbog mog ludog hladnog stava, što zbog jezika koji pokazuje da njegov vlasnik nije baš uplašen, ali ipak znam da sam nekim balavcima podelio par aplauza, a on je tako lepo odgovarao tom uzrastu… Đavo će ga znati, nisam valjda njega “vaspitavao”? Pitam mog pok. brata, Cvrleta, ko je bre taj momak, odakle on mene zna?

Kaže mi brat: “Pa Milanče bre, Životinja, kako ga ne znaš?”.

- “Ne znam, Cvrle, ne jebi me, reci mi ko je”, i ispričam mu za moju sumnju (jer jedan od tih nekadašnjih malih koje sam vaspitavao kao da je u zemlju propao)

Smeje se Cvrle, kaže: “ma nije, nije on ovde stanovao, on je tamo kod Učitelj Tasine škole stanovao, kako ga ne znaš, igrao je košarku… kako ne znaš?”

I tako, saznao sam najvažnije – da on nije onaj koga sam vaspitavao i koji je nestao bez traga Uglavnom, Milan je sjajan lik, čije tekstove sa zadovoljstvom čitam, nedavno je objavio izuzetan tekst “Twitter osvaja Srbiju“, koji preporučujem svakome da pročita, a ovaj tekst koji sledi, napisao je posle neuspeha na svetskom prvenstvu u Irskoj, pre neki dan. Tekst odiše optimizmom i kroz ličnu dramu i brobu sa svojim demonima i sumnjama otkriva nam tajnu svakog uspeha: “nikad se ne predati”.

A meni posebno drag detalj iz njegove biografije je da je bio body guard jednom od mojih omiljenih glumaca – Mikiju Rurkiju.

—————

Kao što sam najavio otišao sam u Irsku na svetsko prvenstvo u pauerliftingu. I kako je bilo? Pa bulja. Loše. Pošto sebe ne doživljavam kao sportistu sa motom “važno je učestvovati” već smatram da je pobeda jedino i suština bavljenja sportim ne mogu da budem srećan samo zato što sam uspeo da viziram pasoš, odem u Irsku, uzmem sobu i nađem gde se uključuje grejanje. Ono jeste da imam običaj da kažem da je “poraz samo međustanica na putu do pobede” ali mi ne pije vodu. Jebeš takmičenje bez pobede ili barem medalje. A ja ostao bez plasmana. Povredio sam se na prvom pokušaju čučnja RAW ili ti na srpskpom bez opreme, na težini koju mogu barem 5-6 puta da podignem. Lagano sam uzeo sa stalka tih 310 kg, skoro sasvim ležerno, ili barem bez opterećenja sam se spustio u čučanj, ali kako mi se čini dok gledam snimak, malo sam bio uvrnut u desnu stranu sa sve tegom. Pokazalo se da telo intuitivno brani deo koji je pred otkazom. Lagano sam se dobacio do dubine u čučnju koja garantuje bele zastavice od sve trojice sudija i u ustajanju je zabolelo. Pri tom sam jasno čuo zvuk “pap!”. Oštar bol u zadnjoj loži buta malo prema unutra i čudan zvuk “ispod haube” su me naterali da momentalno zbacim teg sa sebe, pri tom povredivši jednog od petorice momaka koji se brinu za moju bezbednoct. Jebi ga žao mi je momka ali jednostavno sam odreagovao instiktivno. Pucalo je i ranije pa znam, podmukla zajebana povreda koja će me udaljiti barem 6 nedelja iz teretane a vežbe koje natežu taj deo tela neću moći da radim dva meseca minimum.

Jebeš to. Bol i povreda mi nisu neki problem o kome bih razmišljao i trošio energiju. Bol dođe i ode, a u mojim godinama je nepristojno nemati barem dve hronične povrede. Znam, kidanje kože na dlanu me košta 10 dana pauze, bol u leđima od 2 do 4 nedelje mirovanja pa lagani trening, istegnuće grudnog mišića 3 a bol u ramenu 4 nedelje pit stopa. Bol samo konstatujem i stvarno nemam problem s tim. Ali gubitak gotovo izvesnog prvog mesta… To me boli. Nije ovo košarka pa ako ove subote podbacim imam šansu iduće. Ja ću morati da čekam 52 nedelje do sledećeg svetskog. Da budem iskren, i pored mnogo prijatelja iz raznih delova sveta, srpsko-crnogorske četvorke na čelu sa Radetom Savićem ja sam naredna tri dana svog boravka u Limeriku proveo u sobi spuštenih roletni sa ledom na unutrašnjoj strani butine. Da budem iskren nisam sam se tuširao, pravo zube niti presvlačio. Čitao sam neke dve knjige i ždrao se. Jebem li ga ako to nije depresija. Ne radi se tu više o jednom takmičenju i godinu dana pauze. Palo mi je napamet da sam ostario. Vreme za groblje slonova. Ono što slonovi kad nanjuše svoju smrt sami odlaze na mesto gde umiru. Vreme da sazovem pres konferenciju i kažem “ljudi da se ne lažemo, meni je skoro 42 godine i ja…”

Čekaj bre! Nisam li ja onaj Strongman što kaže da je život raskrsnica gde nema levo i desno, već samo napred i nazad. Pa ako ne ideš napred ti ti deš nazad. Nisam li ja pričao da pobednik trenira a gubitnik nađe hiljade opravdanje? I šta ću ja koj moj da radim kao sportski penzioner?

Sedim ja tako u sobi, da prostite u iscepanim gaćama marke “treći dan” gledam se u ogledalu… Zavese spuštene a sa kompjutera … Ni neću da vam kažem koja depresivna muzika. Gleda me zadrigli neobrijani tip u ogledalu… I jasno mi je. ja ne želim da budem on. Jebote ja ne želim da budem arhiviran kao sportista. A povrede? Ma jebale me povrede. Što reče u filmu “Predator” onaj baja kad su ga obavestili da je ranjen: “Nemam vremena da krvarim i budem ranjen”.

Usledio je trostruku “š”. Šejv, šaur i šit, nova postavka gaće-majica-čarape sa sve farmericama i pravac u hol hotela. Ono kao kad kukavica ide noću kroz groblje pa peva glasno da otera strah. E sa tom odlučnošću ja dođem do sale u kojoj se odvija takmčenje baš u trenutku kada Julija radi čučanj. Znam da nikom ime Julija ništa ne znači a siguran sam da velikom delu publike ni naziv discipline “čučanj” ne pali mentalnu sličicu no pratite radnju. Priča ima smisla. Julija je jedna lepa žena od negde… Neka Češka, Finska, … Zaboravio sam. Izgleda malkice ali malkice čvršće od prosečne građe, kao neka dobro držeća četrdesetogodišnjakinja sa 4 kila viška. Završava Julija čučanj i dok ja brojim ploče na šipki sa kojom je ustala plavooka sportistkinja svetskog ranga od oficijelnog spikera saznajem da je upravo gospođa od 57 godina (da da pedeset sedam joj je godina) čučnula sa 225 kilograma. Mama dece koja imaju 30 godina se takmiči i diše za vratom devojkama i po 25 godina mlađim od nje.

A ja kukam. Nisu mi dali cuclu i neću da se igram. Sedim u sobi i pišem sportski testament.

Još jedne stvari sam se setio. Nakon Svetskog prvenstva u Finskoj gde sam za dlaku izgubio treće mesto, u povratku, na Vanta aerodrmu se zapričam sa jednim starijim gospodinom u majici sa, powerlifterima bilo gde na svetu, repoznatljivim simbolima. Na žalost nisam imao prilike da gledam nastup gospodina iz Kanade, jer je radio čučanj, benč pres i mrtvo dizanje dan pre ne go sam ja došao u Helsinki ali sam bio skroz impresioniran informaciom da je deda sada milioner i ako je imao tri bankrota u svom životu i da religiozno trenira sport sa tegovima.

“Prvi put sam bankrotirao 1940. godine sa osamnaest godina…”

Čekaj malo ako si imao pre milin godina osamnaest sada imaš… Tako je. Njegova ekselencija sportski duh, gospodin David Gelman i ako rođen 1922. godine u godini kada puni 80 takmičio se na svetskom prvenstvu u… U čemu? U jebenom powerliftingu. Haard kor dizanje tegova, da hard kor više od toga ne može biti.

A mene boli nogica i spremam se za penziju. Može ali kad umrem. Zvanično najavljujem povlačenje iz sporta ali samo posthumno. Pre toga nema šanse da odustanem. Držite me za reč. Evo gledam na netu već maja je Evropsko u Mariboru i do tada ubau pozdrau.Slični tekstovi:

Kako prepoznati Crnog labuda?

Saša Jovanović — Fri, 18 Nov 2011 14:18:37 +0000

Prelepe bele ptice koje plene svojom elegancijom, dugim savitljivim vratom, velikih krila, koje podjednako dobro lete kao što plivaju, i koje uvek idu u paru, mužjak i ženka, i krase parkove, i obale velikih reka poput Dunava. Labudovi.

Da li ste ikada videli crni primerak ovih divnih ptica? Verovatno nikad.

Hiljadama godina labudovi su bili beli, a onda je otkrivena Australija i prastara istina se srušila, pojavom jedne “ružne” crne ptice, koja menja sve istine o njima koje su do tada bile poznate.

Crni labud je tako postao metafora za neočekivane događaje, koji imaju dramatične ili snažne posledice i čija pojava nije mogla biti predviđena, ali posle nekog vremena za nju se nađe razumno objašnjenje koje upravo pokazuje da je tako nešto moglo i biti očekivano.

Ostavimo sada po strani “Crne labudove” koji su doneli dramatične negativne posledice – ratove, rušenje kula bliznakinja, svetsku ekonomsku krizu, i obratimo pažnju na one pozitivne “Crne labudove”.

Na svetskom nivou to je bio Google, pa i Twitter, Macintosh… Njihovu pojavu bilo je nemoguće predvideti. Macintosh je doneo kvantni skok u poimanju šta treba da predstavlja i kako da izgleda lični kompjuter, do pojave Google-a ko je još mogao i pomisliti da će se pojaviti neki bolji pretraživač, uz to prilično jednostavno dizajniran, ružan. Kada je Twitter stupio na scenu, MySpace, Orkut i Facebook su vodili bitku za prvu društvenu mrežu – i nikome ni na kraj pameti nije bilo da će neko pomisliti da poveže kratku formu SMS-a i Internet, da oblikuje mrežu na kojoj je moguće pisati poruke od max 140 znaka. Govorilo se pre toga o mikroformatima, ali samo to – govorilo se.

Primera Crnih labudova ima i više nego što na prvi pogled to izgleda: to su sve one situacije gde nas stvarnost uveri da su naša očekivanja i predviđanja nedorasla maštovitosti Tvorca i tvoraca novih Stvari, jer jednostavno nismo naučili računati i na nezamislivo, ili barem imati svest o našoj mizernoj moći predviđanja.

Autor ove teorije, Nassim Taleb godinama je proučavao kako se zavaravamo misleći da znamo više nego što zapravo znamo, verujemo da razumemo svet koji smo stvorili a ustvari je suprotno – ne razumemo ga. Svet više nije spor i predvidljiv, više ne stanujemo u Mediokristanu, sa neočekivanim pojavama u Eks-tremistanu (kako naziva današnji svet) stvari su takve da ih ne možemo precizno matematički objasniti, da stare teorije i paradigme više ne važe, bankari i statističari su najmanje u pravu, pobednik uzima sve, a iznenadne promene dramatično utiču na živote ogromnog broja ljudi. I to su Crni labudovi. Nije ih lako predvideti, ali nije niti sasvim nemoguće.

Kakve su posledice ovde teorije na naše bitisanje i aktivnosti? Na nivou onoga šta možemo učiniti u svom životu? Osim što treba da odbacimo neprikosnovenost autoriteta i slepo verovanje njima, jer su i autoriteti danas nestabilni i promenljivi?

Npr, možda je upravo neko do vas, imao nesvakidašnju ideju, i što je više o njoj razmišljao i upoređivao je sa postojećom stvarnošću, sve je manje izgledala realna, i ne baš toliko nesvakidašnja, a onda su došle konsultacije sa pametnim ljudima kojima verujete (autoritetima), koje su dodatno poduprle to uverenje da je to pogrešan put. Da li je baš tako?

Šta ako je taj Neko, jednostavno nije prepoznao mladunče crnog labuda i mislio da je to samo još jedan običan, već viđeni, beli labud?

Naime, kada bi imali priliku da vidite mladuče crnog i mladunče belog labuda zajedno, teško da bi ste ih razlikovali: oba su siva sa crnim kljunom. Tek kad odrastu dobijaju boju perja svojih roditelja odnosno vrste – crnu ili belu.

Kada sledeći put odbacite neku ideju, svoju ili tuđu, samo zato što je to nemoguće, jer to niko nije uspeo da uradi, ili se to “tako ne radi”, ili liči na nešto šta već postoji, kada samouvereno donosite ovakve zaključke i predviđanja, na osnovu svog znanja i iskustva, setite se da ne postoji način da na prvi pogled razlikujete da li će od sivog pileta izrasti običan, beli labud, ili Crni labud.

Crni labudovi su oko nas, često i kad se rode, ne znamo da li su bolji, ali svakako – jesu drugačiji. Obično ih nećete primetiti, a kad vas njihova pojava iznenadi, čak i kad još uvek niste uvereni da li je to crni labud ili ste samo pogrešili u proceni, pomno ih pratite – još nešto neočekivano će se već desiti.

Slični tekstovi:

Kako možeš uspeti ako si ispod proseka?

Saša Jovanović — Thu, 17 Nov 2011 16:22:12 +0000

Neke stvari jednostavno dobiješ rođenjem. I tu ne možeš ništa. Ne možeš postati mnogo inteligentniji nego što ti geni kažu, ne možeš biti visok dva metra ako ti geni kažu “metar i po”, ne možeš uložiti u biznis ako nemaš, ne možeš poslovati nečim šta je svuda legalno ako tu gde živiš nije, ne možeš se tući sa troduplo većim od sebe i pobediti ga, ne možeš motkom na pušku, “ne može šut sa rogatim” – kaže narod, ne možeš jednostavno protiv svoje prirode, okruženja, porodičnih prilika, rase, državnog uređenja, ne možeš.

I to je tačno.

Ako želiš tako da posmatraš stvari. Ako se miriš sa onim šta si rođenjem, vaspitanjem i odrastanjem dobio. Ako se miriš – puko si.

Jesi li čuo za Holandiju? Uglavnom je ispod nivoa mora. A nemaju poplave.

Jesi li čuo za Vijetnam? Amerikanci su bili mnogo moćniji od njih. Nisu ih uspeli pokoriti.

Jesi li čuo za Deni de Vita? Visok je metar i po a holivudska zvezda je.

Jesi li čuo za Napoleona? Bio je visok kao Deni de Vito a osvojio je pola sveta.

Jesi li čuo za Mihaila Pupina? Odrastao je kao čobanin, a postao svetski naučnik.

Jesi li čuo za Stivena Hokinga? Boluje od vrlo progresivne neuromotoričke bolesti, ne može da se kreće ni da govori. A stvorio je teorije koje objašnjavaju postanak svemira i crne rupe.

Jesi li čuo da su mnogi klinci koji su bolovali do astme a osvajali su olimpijske medalje. Andrija Prlainović nam je doneo olimpijske medalje u vaterpolu.

Jesi li čuo da astmu ima Dejvid Bekam, Paul Skols igrač Mančester Junajteda, da su je imali i Kristofer Riv (Supermen), Betoven, Če Gevara, Liza Mineli, Elizabet Tejlor, američki predsednici: Teodor Ruzvelt, Vudrou Vilson, Džon F. Kenedi, itd itd…

Jesi li čuo da je Betoven, dok je pisao 5. simfoniju “Kad sudbina zakuca” ili “Sudbinska simfonija”, dugovao toliko mnogo za stanarinu da mu je stanodavac pretio da će ga izbaciti… završio je, naravno. Imao je i bipolarni poremećaj i gubio sluh dok ga nije potpuno izgubio. I obogatio se komponujući.

Jesi li čuo za ljude koji uspešno rade, a imaju dijabetes, ne rade im bubrezi, idu na dijalizu, nemaju nogu a plešu, nemaju obe noge a trče na Olimpijadi…

Da li si čuo za Hari Potera? A znaš li da je autorka Hari Potera J.K. Rowling bila gotovo bez novca posle razvoda, živela od socijalne pomoći a u školi je bila vrlo loša. Danas saga o Hariju Poteru vredi 10.000.000.000 US dolara!

Znaš li koliko puta je bankrotirao Edison, Rokfeler, koliko puta su odbijeni Stiv Džobs, Mark Tven, Čarli Čaplin…

Šta je onda tvoje opravdanje da ne pokušavaš i dalje?

Život je put sa mnogo izbora. Svakog dana ih činiš. Jedan od izbora je i odustajanje. Neke život uskrati za dobar start, a oni ipak stignu na cilj. Neki stignu prvi na cilj. Neki stižu uvek prvi na cilj. Uprkos lošem startu.

Kad sudbina zakuca, možda je vreme da joj ne otvoriš vrata i teraš inat. Šta ti misliš?

U ovom tekstu nema linkova, ako te interesuje naći ćeš informacije o ovim ljudima.

Slični tekstovi:

Potraga za srpskom Silikonskom dolinom

Saša Jovanović — Wed, 16 Nov 2011 15:57:32 +0000

Pre tridesetak godina na ulazu u Niš pisalo je “dobro došli u grad elektronike”. U to vreme Elektronska industrija je držala korak sa svetom, Honeywall je otovrio fabriku u Nišu, vojska se snabdevala vojnom optikom i elektronikom iz Ei Sova, a Elektronski fakultet u Nišu stvarao je možda najbolje kadrove u oblasti elektronike. Ujedno to je bio jedini Elektronski fakultet u tadašnjoj SFRJ, ustanova koja sada slavi 50 godina postojanja. Razlika nije bila samo u imenu već i u težištu u edukaciji. Meni je tada sve bilo novo i fantastično ali se nekih stvari ipak sećam, a one su išle u korak sa vremenom.

Druga svetla tačka bio je institut “Mihajlo Pupin” gde je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina zahvaljujući dr Miomiru Vukobratoviću napravljen je prvi egzoskelet i osmišljen teorijski koncept zahvaljujući kome danas postoje humanoidni roboti koji umeju da hodaju, trče ili se kreću uz stepenice. Naime, tada, u okviru takozvane Beogradske škole robotike, 1969. godine dr Miomir Vukobratović je objavio tezu koja je postala svetski poznata kao “Tačka nula momenta”. Tačka nula momenta je teorijski model kretanja humanoidnog robota koji mu omogućava da ostane u ravnoteži prilikom kretanja, iako na njega deluju brojne sile koje ga teraju da padne, i na ovom modelu se i danas zasniva kretanje svih vrsta humanoidnih robota. U to vreme nigde u svet u nije postojao robot koji je mogao da hoda. Posle su usledili “Star Wars” i androidi su kroz filmsku industriju ušli u našu svest, a zahvaljujući Guglu jedan operativni sistem nazvan android danas pokreće najveći broj smartfona.

Kako se sve to završilo, sada svi dobro znamo, i ma koliko bilo sada opravdano kritikovati tadašnje pokušaje proizvodnje domaćih računara, jedno je nesporno: postojao je entuzijazam da se stvori domaći proizvod a ne da se sklopi od uvezenih i tada na lošem glasu “žutih” komponenti. Raspad države, ratovi, hiperinflacija, doveli su do odlaska iz zemlje ogromnog broja mladih i pametnih ljudi. Oni koji su ostali, ili su prekasno rođeni, ili nisu mogli otići ili su verovali da će ovde biti bolje ili su jednostavno želeli da baš ovde nešto dobro urade.

Entuzijazam se iz velikih državnih, ustvari “društvenih” fabrika preselio u male oaze koje čine po nekoliko pojedinaca sa idejama i energijom. U to ne ubrajam one koji se bave presipanjem iz šupljeg u prazno od konferencije do konferencije, teoretisanjem na srpskom o onome šta su čitali na engleskom, niti pojedince i firme čiji poslovi, ili Internet poslovi donose korist samo njima lično. Osim njih postoji manji broj onih koji su i dalje u Srbiji i stvaraju nešto šta se kupuje i u svetu, bilo da je to softver ili čak roboti, kakve pravi jedna fabrika u Platičevu.

Da li će te oaze ostati samo ostrva života u pustinji osrednjosti ili će doći do koncentracije znanja? Gde će se ona desiti? Nakon što se sve šta vredi počelo seliti ka finansijskom centru Srbije, Beogradu, bilo je očekivano da se ta koncentracija znanja i inventivnosti pojavi u Beogradu. To se očigledno nije desilo. Beograd voli brz obrt novca. Neko vreme mi se činilo da će to biti Novi Sad, gde sam video neverovatnu koncentraciju programera i za naše uslove ogromne firme sa nekoliko stotina programera. Ni to se nije desilo. Ispostavilo se da su to uglavnom outsourcing firme. Novi Sad ne voli da rizikuje. U ovom trenutku teško je predvideti gde može doći do koncentracije znanja, kreativnosti i inovativnosti. Još je teže uočiti svetski vrednu ideju. Malodušnost i apatija zahvatile su i znanje, inovativnost i kreativnost, i ona propada u trci sa egzistencionalnim problemima. Neretko možete čuti kako neko ubeđuje druge da je inovacija ustvari samo malo bolje modifikovanje neke postojeće ideje. Možda za njih, ali ustvari to nije ništa drugo do običnog opravdavanja za nedostatak istinske inovativnosti.

Na državu se naravno ne valja oslanjati. Od silnih tehnoloških parkova koji su najavljivani ni traga ni glasa, nestali su i pre nego su nastali, i poslednja nada je privatna inicijativa. Od banaka i privatnih “lovatora” teško da će neko sa dobrom idejom dobiti podršku, za strance smo i dalje atraktivni i nekih investicija je već i bilo.

Ali, osnovno pitanje, gde će se i da li će se pojaviti u Srbiji nova “Silikonska dolina”, ostaje bez odgovora. Možda je trenutak da se ideje udružuju bez čekanja na državu da stvori pozitivno i stimulativno okruženje, bez čekanja na ljude sa novcem da prepoznaju šanse u inovacijama, i da ljudi sa idejama sami stvore novu Silikonsku dolinu, virtuelno povezanu, zašto da ne, Srbija je mala zemlja? Jer, ako mi ovde prestanemo da smišljamo nove ideje, i postanemo samo imitatori već viđenog, što smo sada, samo ćemo postati još veća rupa sa amputiranom kreativnošću.

Ako imate ideje, verujete da su bolje nego išta šta postoji, strast da ih ostvarite ili jednsoatvno želite da učestvujete u timovima koji će ovakve ideje realizovati – javite se. Ostavite komentar. To je dovoljno za kontakt.

Slični tekstovi: