Da nije bilo Cigana, koje neke budale dekretom prekrstiše u Rome, moj život, a i životi onih koji to ne žele priznati, bi bio mnogo siromašniji i manje zabavan.

Ljudi ko ljudi, uvek mrze nepoznato, i od malih nogu sam od okoline slušao loše o Ciganima. U porodici, naprotiv, negovana je tolerancija prema svima.

U osnovnoj sam imao druga, Uskokovića, Ciga, dobar momak, najjači u razredu. Kad smo bili u 6,7,8. razredu. Tj možda najjači posle Gruje, gimnastičara. Možda, to nikad nije bilo jasno jer se nisu tukli da dokažu ko je jači, ali su obarali ruke. Gruja je tu bio najjači. Ja sam bio najslabiji, ili možda malo jači od najslabijeg, pok. Bobana “Selje”.  Jedan Đoka, stalno me je mlatio pa mi je dosadilo i počeo sam da treniram i trčim, da mogu da se oduprem. I konačno, finalno obaranje ruku u 8. razredu, sa mojim dobrim drugarima Grujom i Uskokovićem, posle duela koji je trajao sa svakim od njih dosta dugo, tada mi se činilo po desetak minuta, ali svakako do iznemoglosti,  pokazalo je da sam stigao do trećeg mesta u razredu, pruživši neverovatan otpor svakome od njih. Obe runde po desetak minuta nepomičnog pokušaja savladavanja protivnika… Usko se radovao kao i ja, uostalom on me je bodrio dok sam vežbao nije me ismevao kao drugi.

Srednja škola značila je svakodnevno muvanje po centru gde je neizostavan bio susret sa “Tomi Stilom”, koji je imao jedinstven stil sviranja na raštimovanoj gitari sa par žica. Njegovo karakteristično sviranje na gitari koje se sastojalo uglavnom od lupanja šakama u rezonantnu kutiju gitare i pokojeg zvuka proizvedenog na žici i pevanje “kad sveci marširaju” obeležili su skoro svaki prolazak kroz ulicu Pobede ili kraj Tvrđave.

Imao je on i malu ulogu u filmu “Cigani Lete U Nebo”, gde je zaradio za to vreme odličnu svotu novca i negde u okolini Niša sagradio  veliku kuću u kojoj je živeo. Ipak, provodio je vreme prosjačeći na ulicama uz veliku buku koju je pravio udaranjem u gitaru i pevanjem na svoj autentičan način koji je zvučao kao mešavina jazz ritama i ciganskog stila pevanja narodne muzike.

Ciganska muzika… U gradu gde sam odrastao, Nišu, spori ritam ne prolazi. Temperament tog grada i ljudi traže brz ritam, a toga nema bez ciganske muzike. Šaban Bajramović, Keba, samo su poznatiji od mnogih drugih koji su sa podjednako žara pevali i uveseljavali ljude. Sećam se devedesetih, devedesettreća godina, najveća inflacija u istoriji, i Cigani istovaruju neki kamion i u pauzi, u prikolici kamiona uz osmeh igraju u nekom svom zamišljenom ritmu. Takva scena ne može a da te ne “podigne”.

Da nije bilo Cigana, ne bi bilo ni mog prvog ozbiljnog poslodavca, Nina, čoveka koga je tetka sklonila od lošeg društva i odvela u Austriju a on tamo završio školovanje, i uz muziciranje sa nekim našim zvezdama, uspeo da postane i direktor jedne austrijske firme i otvorio drugu, austrijsko-srpsku, u kojoj sam dve godine radio. Iskustva iz te firme, Activemedia, bila su prva ozbiljna iskustva i saznanja o softverskom razvoju, koja sam stekao. O njegovom poštenju u poslu i toleranciji dovoljno je samo da kažem da ga smatram jednim od najboljih menadžera koje sam ikada upoznao.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni Arsen Dedić nikad napisao “Da su me ukrali cigani”.

Da nije bilo Cigana, ko zna šta bi Kusturica snimao i da li bi uživali u njegovim filmovima, a film “Ko to tamo peva” ne bi bio ni upola tako dobar, niti bi jasno pokazao koliko možemo biti nepravdeni.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni znali da smo pre sedamdesetak godina Nemcima, mi, Srbi i Cigani bili isti, mada smo mi njih smatrali manje vrednim od sebe.

Da nije bilo Cigana, ne bih imao odličnog školskog druga, ne bih dovoljno rano imao podsticaj i podršku u mojim treninzima, ne bih naučio jednostavne menadžerske “cake i fazone” i imao priliku da vodim softversku firmu na samom početku svoje ozbiljne softverske karijere, da nije bilo Cigana, ne bi ruske pesme bile tako lepe, i ne bi tamburaši imali upola tako dobrih stvari kao što sada imaju. ne bih iščekivao ponovni dolazak 100 Gypsy Violins Orchestra, ne bi bilo ni onih prosjaka i problematičnih koji poput savesti upozoravaju da ako se ne krećeš i ne trudiš da budeš bolji, lako možeš postati najgori.

Da nije bilo Cigana, možda bih ostao beskrajno tužan što sam imao tu “sreću” da se rodim baš u ovoj zemlji, da nije bilo njih, ne bih imao teme za rasrpave sa prijateljima i poznanicima, rasprave o ljudima, tolerantnosti, predrasudama. Ne bih izbrusio svoje misli do ovog nivoa gde za Cigane ne kažem “i oni su ljudi” već “svi smo isti”, ne bih naučio da se ljudi razlikuju ne po običajima, boji kože, veri, imovini, već po duhu i karakteru. I svakako mnogo kasnije bih, možda i prekasno, zakoračio u softverski svet.

A ko se ne slaže sa mnom… Široko mu polje…Slični tekstovi:

• Kutija je otvorena…
• Šta sanjate krajem godine?
• Violinista u metrou
• Anatomija biznisa 2. – podeli da bi uvećao
• Kad bi mi lopov pao šaka…

Dosta je bilo zajebavanja.

Dosta je bilo praštanja.

Dosta je bilo tolerancije.

Uvek se nađe neka gnjida koja sve to iskoristi da slaže, ukrade, prevari, iskoristi…

Neki ljudi već prelaze na drugu stranu ulice kad me sretnu, jer znaju kakva su govna i ne smeju me sresti oči u oči… A svi ostali, od sad pa nadalje, nemoj da računaju na moju milost ako me pokušaju izraditi. Iskijaće svaki pokušaj prevare i naplatiću im sve do poslednje pare.

Pa dosta je bilo. Gurnuo sam u stranu, još pre 20 godina, onog ludaka, padobranca, kome se niko nije smeo zameriti… more, bolje da vam nisam u koži, vama koji poželite mene da zeznete.

Obraćete zelen bostan…

Malo su mi se oznojile ruke od komunikacije u rukavicama.

Znam, ovo nije hrišćanski, ni civilizovano. Ali biće efikasno.Slični tekstovi:

• 63. padobranska
• 63. padobranska
• Anatomija biznisa – Dvojica bez duše-treći bez glave
• Ova noć traje duže
• Велкам ту Сербиа

Rođendan. Opet. Četrdesetšesti, slovima. Još malo pa će se približiti mom broju padobranskih skokova. Znači ili da pustim da ih pobedi ili da nakupim još koju desetinu skokova? Nekome je ovo mnogo, nekome malo. Loša civilizacijska navika da proslavljamo nešto na šta nismo mogli uticati. A onda počnemo sabirati uspehe i poraze. Sve i da ne želimo, tako dođe.

Zažmurih sinoć, posle ponoći, već je bio 21. decembar, i dok sam polako tonuo u san, čuh glas pokojnog brata: “srećan ti rođendan burazeru”. Glas koji samo još u snu mogu čuti. Odgovorih mu, u polusnu, tiho: “Hvala ti. Počivaj u miru burazeru.”

Kraj mene, već utonula u san, žena koja već više od godinu dana deli sa mnom i dobro i zlo. A ona zlo itekako dobro podnosi kad naiđe. Pomislih da više takvih i nema osim u pričama. Obično zbrišu, ali ona ne. Još se više trudi da sve olakša i unese smeh.

Dan pre toga pustismo Adbuku online. Načekasmo se ko gladni hrane. Moralo je tako, inače ne bi bila tako jednostavna kakva je sada. Zen-like društvena mreža. Preživesmo nekolicinu lažova, sitne matrapaze, jednog kvazi investitora povratnika iz Australije koji ne zna engleski, i ispeglasmo Adbuku do oblika svedenog na najminimalniju moguću formu za funkciju koju treba da obavi.

Lep osećaj. Start posle maratona dugog godinu dana.

Nekad sam imao mnogo drugara. Kao dete mislio sam da su mi svi drugari. Posle sam odrastao, sito se suzilo, postalo gusto, stislo se pa ne propušta tako lako ljude u taj krug drugara, pa ih je sada ostalo nekolicina, od kojih se samo jedan setio da mi je rođendan.  A on ne koristi ni Fejsbuk ni bilo koje od tih pomagala pa se to posebno vrednuje. Nekoliko me poruka na fejsu posebno uveselilo. Ovaj video naročito:

Hvala rođače. E jesi frik Ajde neću ovde pred ljudima da te blamiram, od one bebe koja je raširila miomirise u sobi kad sam doveo Slovakinju sa prakse kući, pa nam pokvario muvanje,  do filozofa, dobar si put prevalio Odličan si a i ono vino što si doneo. Mogao bi ponovo da navratiš

Ceo dan danas radih, malo se davih u palačinkama koje Violeta odlično sprema (kao i mnogo toga još) i dok sad traži neki film on demand na kablovskoj ja štrikam ovaj post, prisećajući se raznih i raznih rođendana. Iskren da budem, ovi koje mi i klinci čestitaju su mi čak najdraži. Čuj “klinci”, sin đene đene ima 8 godina ali ćerka ima punih 18 godina još od pre tri meseca.

Da, dosta vremena je prošlo od kako sam se ispilio, ponekad mi se čini kao da sam tri četiri života preživeo,  a još se nisam smirio i radim ko lud i još uvek mi ideje vrcaju svakog sekunda i imam još mnogo toga u planu da uradim.

Razmišljam o onom plemenu koje ne slavi rođendane. Slavi kad neko nešto uradi, postigne, jer za to su sami zaslužni. Pametni ljudi. Imaju više momenata za slavlje nego mi, “civilizovani” ljudi.

Nedostaju mi neki ljudi, ali srećom još ima mnogo onih za koje vredi živeti i raditi. I to mi je bitnije od bilo koje torte i svećica.

Živeli!

 Slični tekstovi:

• Nove godine
• 2007
• Ti si samo žena – Nenad Baranovski
• More
• More

Boing 727 nagnuo se u levo i krenuo u zaokret, pre sletanja.  Srce mi je bilo ko ludo i ustao sam da vidim ono šta  sam dugo čekao – grad iz 1001 noći. Mom razočarenju nije bilo kraja – nigde ničeg od onih prizora iz filmova i mašte ispirisane knjigama. Ispod mene pružao se Bagdad, običan grad, kao i svaki drugi.

Te godine, imao sam tek 13 godina i jedva čekao da sa majkom i bratom stignem u Bagdad, na odmor, kod oca koji je tamo radio. Tokom tog leta, iako klinac,  beznadežno sam se zaljubio u stjuardesu Iraqi Airways, ljupku i vitku brinetu, a tokom sledećih mesec dana provedenih u Bagdadu, zaljubio se u taj drevni grad. Ne bez razloga. Krenimo u šetnju gradom, koji poslednje tri decenije prate krvave vesti – možda samo zato što nam ga kao takvog žele predstaviti.

Bogovi su ovde umešali prste

Svako od nas, i ne znajući nosi duboko u sebi tragove kulture i tajni koje prekriva pesak koji okružuje Bagdad. Dolina Eufrata i Tigra, njihova delta mesto su legendarnog rajskog vrta, gde 70-ak km severno od Basre i danas postoji “Adamovo drvo” na mestu gde se po legendi nalazio rajski vrt. Ništa čudno ako se zna da je to bila najveća žitnica tadašnjeg sveta.  Drevni Sumeri su na ovom mestu izgradili moćnu sumersku civilizaciju, čuveni Vavilon (Babilon) čiji su današnji potomci kakve ironije (a možda i ne)  - Iračani.

Kao da je sam Bog izabrao ovo mesto da tu stvori ljudsku civilizaciju, kakvu danas poznajemo.

Otud, verovatno božje ime prožima ovaj kraj: na persijskom ime Babilon znači “Božja kapija” a Baghdad – “Božji dar”

Danas, na pomen Bagdada često se pomisli na rat, razaranje, terorizam, ali u 7000 godina dugoj istoriji ove zemlje, i 13 vekova starom gradu to je tek mali delić njegovog postjanja. On je mnogo više od te poslednje tri nesrećne decenije.

Sve je počelo pre nekih sedam milenijuma. To je mnogo vremena. Danas je 4. decembar 2011, kroz 7000 dana biće 2.februar 2031, pre 7000 dana bio je 4. oktobar 1992. Sedam milenijuma je 365 puta duži period.

Mesopotamija, drevni centar umetnosti i nauke, prednjačio je i u arhitekturi. Na istočnoj obali Eufrata usudiše se ljudi da se iz “Božje kapije” približe bogovima i počeše da grade ogromnu kulu, sa namerom da dopru do neba. Izgradnja je prekinuta zbog “jezičke pometnje” među radnicima koji su poticali iz raznih naroda, i kao da ta jezička pometnja i nerazumevanje i dan danas traje i uzima svoj danak u krvi.

Prvi pisani zakon – Hamurabijev zakonik, nastao je na istom mestu, uklesan u 12 kamenih ploča, od njega potiče “oko za oko, zub za zub”, a pravni princip “pretpostavka nevinosti” promovisan ovim zakonikom, važi u celom svetu i danas, kao civlizacijska tekovina.

Potom je sledilo skoro 3.000 godina uspešnog razvoja jedne kulture, tako moćne da je, Bagdad, naprimer u vreme Haruna al-Rašida dostigao svoj vrhunac i bio jedan od najvećih i najbogatijih gradova na svetu, univerzitetski centar, koji se po trgovini i kulturnom uticaju mogao meriti sa tadašnjim Konstantinopoljem.  Tokom 10 veka broj stanovnika dostigao je skoro 2 miliona!

Danas ovaj grad ima stanovnika koliko cela Srbija.

Šta se desilo posle i kako je Bagdad poslednjih trideset godina potonuo u ratove i krv, pitanje je za istoričare.

Kakav je to bio grad, kakav sam ja upoznao? Do dolaska u Bagdad imao sam predrasude o Arapima, o Islamu, o njihovoj kulturi, o svemu. Kući sam se vratio bez predrasuda, dovoljno je da to kažem.

Moderan grad

Očekivao sam muslimanski grad, šta god to značilo. Žene u feredžama, kamile, otkud znam. Očekivao sam neke drugačije ljude. A video nešto sasvim drugačije. Već posle II svetskog rata, tokom pedesetih godina to je postao moderan grad, nalik bilo kom evropskom. Žene i muškarci su se oblačili po evropskoj modi, a modne revije poput ove na slici na kojoj su na pisti koračale mlade iračanke iz uglednih porodica, bile su normalna stvar. Možete li zamisliti takav događaj danas u Iraku? I u vreme kad sam ja bio u Iraku, 1979, mlade žene su bile obučene u džins i evropsku odeću. Sve u to vreme od ljudi, hotela, ulica, ponašanja, odevanja izgledalo je kao u evropskim gradovima.

Kulturni ljudi, bolji od Evropljana

Ipak, bilo je stvari u kojima je Bagdad bio ispred svakog evropskog grada. Gradski saobraćaj bio je organizovan double-decker autobusima i ono šta je bilo fascinantno je da u autobusima niko nije stojao! Ustvari, u Bagdadu je bilo zabranjeno stajanje u autobusu. Ako nema mesta, pritisnete dugme koje aktivira zvono kod vozača i izađete i sačekate sledeći autobus, koji dolazi za 30-60 sekundi. tako se dečavalo da nas četvoro uđemo u autobus a ima samo dva mesta. Izašli bi i sačekali drugi, mada često bi nam neko ustupio svoje mesto i izašao. Uprkos pravilu da se u autobusu sme samo sedeti, nikad niste mogli videti da se iko gura na ulazu u autobus ili da se ljudi guraju da se što pre dočepaju sedišta. Ljudi su bili neverovatni mirni, nasmejani i ljubazni i strpljivo ulazili u autobus. A autobusi nikad nisu kasnili i za neki sitan iznos cene karte mogli ste se voziti s jednog kraja grada na drugi.

Crno-žuto zlato i poliglote

Mi, Jugosloveni, bili smo omiljeni tada u Iraku. Mnogo naših ljudi je radilo u Iraku i mnogi iračani su znali naš jezik. Jedna vrlo duga ulica, pa meni se čini kilometar duga, možda i duža, bila je ispunjena isključivo zlatarama, koje su se tiskale jedna do druge, krcate nakitom kakav nikad ranije nisam video, a na njihovim izlozima bile su nalepnice sa zastavama – koje jezike trgovac govori. Uz engleski koji je bio na svakoj zlatari, na većini se nalazila i jugoslovenska trobojka sa petokrakom. Sudeći po ovoj reportaži, ti bagdadski zlatari i dalje rade:

1001 noć

Bagdad bi za mene bio veliko razočarenje uprkos svim karakteristikama modernog grada da nije zadržao mnogo od svoje istorije i kulture. Brzo sam otkrio velelepne džamije i spomenike a meni najomiljeniji bio je spomenik – fontana posvećena Ali babi i 40 razbojnika.

Kliknite ovde za slika cele fontane >>>

Istorija, drevni Sumeri i glupi kauboji

Često smo odlazili do obale Tigra (Tigris), reke nešto manje od Dunava, jer je tamo bilo dobrih restorana, a šetnja duž obale Tigra bila je i prilika da se uči o istoriji Mesopotamije i samog Bagdada. Duže cele obale uz šetalište nalaze se spomenici od belog kamena koji opisuju  dugu istoriju ovih prostora. Naravno, kao na ovoj slici, danas ima debila u tom gradu koji i ne znaju šta je to istorija duža do 300 godina, pa sve to i ne razumeju i ovakvo pooziranje im deluje duhovito. Meni ne deluje.

Mašta je moćnija od sirove sile

Legenda kaže da je Kralj Šahrijar zgrožen neverstvom svoje supruge naredio da mu se svake noći dovede druga žena u krevet, koja bi ujutru bila pogubljena. Kada je došao red na Šeherezadu, ona je domišljato počela kralju pričati priče prekidajući ih ujturu na najzanimljivijem mestu. Zaintrigiran da čuje šta će dalje biti, iz noći u noć kralj joj je poštedeo život. Bagdad bez priče o Šeherezadi i 1001 noći nema svoj magični sjaj i ovaj spomenik već dugo krasi Abu Nuwas ulicu koja se proteže duž Tigra i nosi ime najvećeg arapskog pesnika koji se takođe pojavljuje u 1001 noći. Tokom poslednjih godina ovaj spomenik je pretrpeo znatna oštećenja, posledice eksplozija, čak je kralju Šahrijaru otpala ruka. Međutim irački narod drži mnogo do svoje tradicije i to su popravili.

Početak drugog dela mog  života

Ono po čemu ću Bagdad takođe pamtiti je da sam u nemu počeo da trčim. I nisam prestao 30 dugih godina. Moji pri treninzi počeli su na ulicama Bagdada, sa očevim kolegom smo brat i ja trčali noću ulicama Bagdada do jedne teretane a potom se vraćali nazad. Trčanje mi je donelo mnogo dobra i ko zna da li bih istim putem kroz život išao da tada nisam, kao klinja, počeo trenirati na ulicama Bagdada.

Šta sam naučio u Bagdadu?

Neke od najvrednijih lekcija.

Da je istina koja nam se servira varljiva. Stvari, ljude, druge kulture treba doživeti lično, otvorena srca, kao što sam ja to kao dete imao prilike. Kad se to desi, videćete da su oni bolji nego ste očekivali.

Da je mašta neverovatno moćna, sposobna da se odupre i najvećoj sili. Priča o Šeherezadi i narod koji tu priču čuva i sećanje na nju.

O tome da vas tuđa zainteresovanost može posramiti – sretao sam ljude, obične ljude, koji govore po 4-5 strana jezika, a ja jedva jedan.

Da smo svi braća. Da možeš poštovati i ono šta potpuno ne razumeš.

Da sila ne može uništiti lepotu. Lepotu duše, lepotu osmeha, dobrotu. Ali ipak, uništeno je dosta, poslednjih godina.

Šta je uništeno?

Osim ljudi, i drugih razaranja, samo tokom rata 2003, u američkoj invaziji veliki broj od 170.000 predmeta iz doba Mesopotamije, a koji su čuvani u Nacionalnom muzeju, ukraden je, oštećen ili uništen, a 14 aprila 2003 izgoreli su Nacionalna biblioteka i Nacionalni arhiv, odnoseći u plamenu nekoliko hiljada rukopisa starih i do 7.000 godina.

Bagdadski Zoo, najveći na srednjem istoku, pretrpeo je ogromna razaranja i od 700 životinja, kraj rata dočekalo je samo 35.

Tako je ono šta je preživelo i osvajanja Persije, Mongola, Saladina, Turaka, Britanaca, 7000 godina uništeno u kratkom ratu koji su vodili Amerikanci.  Što je najgore, jedna moderna zemlja unazađena je, probuđene su i aktivirane najgore sile u njoj i ugušen napredak, i to nije samo ta jedna zemlja, već sve gde je Amerika intervenisala do sada – preko 100 vojnih intervencija od kraja drugog svetskog rata. Amerika je imala priliku da postane uzor celom svetu.  Nije je iskoristila.

A ponekad se uništavaju dragocenosti iz uverenja i straha. U januaru 2001. egipatsko Ministarstvo kulture je naredilo spaljivanje oko 6.000 primeraka knjiga Abu Nuwasa, zbog navodne homoerotske tematike, ovakve:

Bila je lepa one večeri

Bila je lepa one večeri. U smeloj igri
dopustila da joj skinem veo s ramena.

Kada joj je noć ramena zaogrnula
svojim pokrivačem, zagrlih je smelije.

Al izvila mi se iz ruku i prošaptala: “Sutra!”
U svetlu dana bila je još lepša i setih je obećanja.

Rekla mi je, osmehnuvši se: “Ja sam dete Abdale,
kći čoveka što je jahao na crvenom konju.

Tamne reči koje se u tami govore,
gube izjutra svoj sjaj i ne vrede danju.”

Iz 1000 noći, (386. noć, priča o Harunu al-Rašidu i tri pesnika).

Uprkos svemu, ono šta niko nikad ne može uništiti je duh, kolektivno sećanje, tradiciju i ono šta se zbilo ili šta se propoveda da se zbilo.

Rajski vrt će za vjeki vjekova ostati u dolini Tigra i Eufrata, priča o 1001 noći će i dalje nadahnjivati i buditi maštu ljudi i u sledećim milenijumima, ljudi će i dalje nositi taj gen koji ih tera da streme ka nebu, kao drevni graditelji rajskih vaviloskih vrtova i vavilonske kule, a naš svet će i dalje počivati na nekim elementarnim principima začetim u drevnoj Mesopotamiji i kasnije, Bagdadu.

Možda je to neuništivo nasleđe koje ostaje taj “Božji dar”, koji nam je kroz “Božja vrata” ostavljen u nasleđe da ga koristimo i da ga se sećamo, spoznajući da uprokos jezičkom nerazumevanju, svi mi potičemo od istog naroda i funkcionišemo na, u osnovi, istim principima.

Svet, opšte uzevši,  mnogo je lepši ako o njemu ne razmišljamo uz TV, već sami istražujemo. Nekome je za dosezanje neba potrebna kula, nekome novac, a nekome – mašta, vera, čisto srce. Ali niko to ne može potpuno sam. Ljudi ne postoje kao pojedinci. Pojedinac je čovek.

 Slični tekstovi:

• Poziv
• Ostvaren san
• 2007
• Autoportret
• Istok

Najčitaniji tekst na ovom sajtu je “Osnovni principi vestine prodaje“, sa skoro 10.000 čitalaca. Za njim sledi tekst “63. padobranska“, a dalje tekstovi “Strategija prodaje 1“, “Strategija prodaje 2“, “Ima li leba od veba“, napisan nedavno, onda “Miris neba“-još jedan tekst o letenju, “Istočno do svih“, “Anatomija biznisa 3 – poslovna etika“, “Foul play“…

Ubedljivo dakle vode tekstovi o prodaji, letenju  i biznis etici. Očigledno ima dosta ljudi koji žele da nauče više o prodaji i koji ne smatraju da  biznis i etika ne mogu da idu pod ruku, ili da mogu ali dok je biznis mali, a kad poraste onda “odraste” pa shvati da mu etika samo smeta.  I to mi je drago.

Potrudiću se da ubuduće ovim temama koje vas, moje čitaoce najviše interesuju, pišem češće i da vam to bude od koristi.

Ponekad zahvaljujući tim tekstovima dobijem ponekog klijenta, a mnogo češće dobijem email u kome mi se čitaoci zahvaljuju.

Npr:

Počev od mog dobrog druga, Nece:

dobro me poznajes.radim neverovatno zajeban posao. nikakve slike ili price nemogu da docaraju tu ludnicu, na ivici zdrave pameti.
tako da mi tvoj blog bas fino dodje kao lepsi deo mene

Lijepi pozdrav Saša,

eto, pečem palačinke i čitam vašu stranicu, našla sam je nakon što sam uguglala riječi “kako postati uspješan komercijalista”

Nedavno sam dobila otkaz, nakon 23god.rada u banci i iskreno rečeno, laknulo mi je. Cijeli sam život radila posao koji me ne ispunjava. Naravno, puno sam tu i naučila i dobila, no to sad nije tako bitno. Voljela bi se posvetiti komercijali za naš obrt za proizvodnju kartonske ambalaže. Sve ok, više manje, dosta mi je toga jasno, ali, nesigurnost me “ubija”. Strah da ću nekome doći nuditi kartonsku ambalažu i da će me taj netko pitati nešto na što ja ne znam odgovoriti i da ću ispasti nesposobna, smiješna itd. Sve to ja bi “ukomponirala” i sa astrologijom kojom se bavim, dakle, multi aktivna
Moram priznati da sam upravo upisala ciljeve, kratkoročne i dugoročne i da ću se oko organizacije i planiranja svakodnevnice potruditi nakon što sam pročitala vaše savjete. Razveselila me vaša stranica, smatram da su savjeti korisni, praktični i zanimljivi.

Hvala i pozdrav iz Umaga,

Poštovani gospodine Jovanoviću (ili Saša; nekako osećam da mi ne biste zamerili i da Vam se tako obratim),
Javljam Vam se samo da bih Vam rekla da Vam se divim! Odgovor ne očekujem jer ste objasnili da ne odgovarate na poruke koje nisu u vezi sa poslom, ali sam, nakon čitanja Vašeg bloga, ipak poželela da Vam se obratim. Danas ljudi tako malo lepih reči upućuju jedni drugima!
Ja sam profesorica srpskog jezika, nažalost nezaposlena, i ne nameravam da se bavim prodajom, ali, čitajući Vaš tekst “Osnovni principi veštine prodaje” , setila sam se dana kada sam se njome bavila i pomislila da čitam svoj notes sa seminara na kojima sam bila dok sam radila kao prodavac kirbi aparata (rekorder meseca i najuspešniji prodavac na teritoriji jugoistočne Evrope), a, nakon samo mesec dana, i kao DPS menadžer u istoj firmi. Odustala sam od tog posla jer sam izgubila poverenje u nadređene, naročito u vezi sa isplatama provizija, koje su kasnile ili nisu ni bile isplaćene. Elem, htela sam da kažem da je za svakoga ko namerava da se bavi sličnim poslom zaista korisno da pročita Vaše tekstove i pohađa Vašu obuku jer sam se na sopstvenom primeru uverila da se prodaja zaista uči i da ko hoće da sluša iskusnije od sebe može zaista daleko da stigne. Sa druge strane, zadivila me je Vaša svestranost i široka lepeza interesovanja. Energija. Lepe reči. Misli. Pomislila sam: “O, dobro da ima i ovakvih ljudi! Pametnih, sposobnih, stabilnih, pozitivnih (mada ne volim tu reč, previše je moderna i eksploatisana).” Ne poznajem Vas, ali ste delovali na mene tako da ću odmah zapisati svoje ciljeve i već sutra krenuti u njihovo ostvarivanje. Podsetili ste me na to. Hvala.
Srdačan pozdrav

Postovani Sasa,
Bavim se tele-marketingom (home office varijanta) i naisla sam na Vas blog koji mi je dosta pomogao da shvatim prave principe prodaje. Bilo bi mi zadovoljstvo da postanem Vas prijatelj na Facebooku.

- Pomogao sam konkretnim savetima kako da poboljša svoj tele sales pitch. Nadam se da je bilo korisno

Vec neko vreme te imam na FB i pratim sve sto pises. Posebno je na mene ostavio utisak, tekst o tehnici prodaje a iz samog teksta najvise deo koji se tice organizacije vremena i planiranja. Interesuje me da li si to procitao u nekoj knjizi ili da li me mozes uputiti gde se moze procitati nesto vise o tome? Konkretno ja sam vlasnik softverske firme 7 godina i imam dosta iskustva u poslu ali vidim da i meni nedostaje bolja organizacija kako bih bio produktivniji, kako bih mogao da odvojim vise vremena za svoju porodicu i slobodno vreme. Siguran sam da i trenutno stanje mogu jos da popravim.
Svaka preporuka ce mi znaciti puno.

- Jedan od klijenta, pre nego je to postao.

Vau Tek sad vidim koji je Vaš blog. redovno ga pratim, odlične tekstove sam tamo pročitao.
Čast mi je.

- saznanje nakon fb upoznavanja

Nasla sam tvoj sajt kod drugarice pa sam citala i svidelo mi se sta pises, zato sam te pozvala za prijatelja…posebno mi se svidja sto si na par mesta citirao Adizesa, a o njemu sam mnogo slusala od profesora sa vise skole…
pazljivo citam sve sto napises….mada nisam jos sve procitala ali se nadam da hocu jer zaista mislim da ima sta da se nauci i da tera na razmisljanje……

Nedavno sam izgubio blog jer hosting provajder nije uspoe nakon pada servera da ga vrati iz backupa. pritekli su u pomoć moji čitaoci zahvaljujući kojima sam vratio kompletan sadržaj sajta:

Postovani,
Pratim Vas blog preko Google Readera, pa mi je tako dostupno dosta tekstova koji su nestali. Ako Vam nesto bude trebalo rado cu Vam poslati.
Pozdrav,

Zdravo!
Evo tekstova iz poslednjih mesec dana. Kazite ako treba jos neki, prosledicu Vam.

Cao Sasa,

video sam na FB da si pogubio pola bloga… (pratim Istoka, pa jedan komentar, drugi, treci da ne smaram) a uzasno sam hteo da procitam sta si napisao

Iskopao sam je u google cash-u…

Hvala vam svima! Potrudiću se da vas u narednom periodu pozitivno iznenadim.

Saša Jovanović

 Slični tekstovi:

• Osmeh je najkraca putanja izmedju dva ljudska bica..
• Protestna pesma
• MMX dizajn
• Ne zivi samo Drakula u Rumuniji..
• Poziv

To je bilo, čini mi se, početkom ili sredinom 2000-ih. Krupan momak koji je u park Sv. Save dolazio svojim Harlijem uredno mi se i učtivo javljao u prolazu: “Zdravo Sale”. Uvek bih mu odgovorio, jer, zaista neučtivo je ne odgovoriti nekome ko je za glavu viši i duplo teži. Ne da sam se plašio, “lud” sam po prirodi, ali respect, brate… )) Znao sam za njega, tek sam kasnije čuo da ga zovu Strongman, i da je VIP bloger na B92 (Za B92 sam znao ali šta su to blogeri, hmmm? ), ali sam više puta gledao na TV-u kako vuče kamione, autobuse, ma da to je on, Milan “Životinja”, jedino sam ga pod tim nadimkom znao.

Ja sam bio miran momak, nisam ulazio u frke, kad bi se i desile obično bi druga strana odustala pre fizičkog obračuna, što zbog mog ludog hladnog stava, što zbog jezika koji pokazuje da njegov vlasnik nije baš uplašen, ali ipak znam da sam nekim balavcima podelio par aplauza, a on je tako lepo odgovarao tom uzrastu… Đavo će ga znati, nisam valjda njega “vaspitavao”? Pitam mog pok. brata, Cvrleta, ko je bre taj momak, odakle on mene zna?

Kaže mi brat: “Pa Milanče bre, Životinja, kako ga ne znaš?”.

- “Ne znam, Cvrle, ne jebi me, reci mi  ko je”, i ispričam mu za moju sumnju (jer jedan od tih nekadašnjih malih koje sam vaspitavao kao da je u zemlju propao)

Smeje se Cvrle, kaže: “ma nije, nije on ovde stanovao, on je tamo kod Učitelj Tasine škole stanovao, kako ga ne znaš, igrao je košarku… kako ne znaš?”

I tako, saznao sam najvažnije – da on nije onaj koga sam vaspitavao i koji je nestao bez traga Uglavnom, Milan je sjajan lik, čije tekstove sa zadovoljstvom čitam, nedavno je objavio izuzetan tekst “Twitter osvaja Srbiju“, koji preporučujem svakome da pročita, a ovaj tekst koji sledi, napisao je posle neuspeha na svetskom prvenstvu u Irskoj, pre neki dan. Tekst odiše optimizmom i kroz ličnu dramu i brobu sa svojim demonima i sumnjama otkriva nam tajnu svakog uspeha: “nikad se ne predati”.

A meni posebno drag detalj iz njegove biografije je da je bio body guard jednom od mojih omiljenih glumaca – Mikiju Rurkiju.

—————

Kao što sam najavio otišao sam u Irsku na svetsko prvenstvo u pauerliftingu. I kako je bilo? Pa bulja. Loše. Pošto sebe ne doživljavam kao sportistu sa motom “važno je učestvovati” već smatram da je pobeda jedino i suština bavljenja sportim ne mogu da budem srećan samo zato što sam uspeo da viziram pasoš, odem u Irsku, uzmem sobu i nađem gde se uključuje grejanje. Ono jeste da imam običaj da kažem da je “poraz samo međustanica na putu do pobede” ali mi ne pije vodu. Jebeš takmičenje bez pobede ili barem medalje. A ja ostao bez plasmana. Povredio sam se na prvom pokušaju čučnja RAW ili ti na srpskpom bez opreme, na težini koju mogu barem 5-6 puta da podignem. Lagano sam uzeo sa stalka tih 310 kg, skoro sasvim ležerno, ili barem bez opterećenja sam se spustio u čučanj, ali kako mi se čini dok gledam snimak, malo sam bio uvrnut u desnu stranu sa sve tegom. Pokazalo se da telo intuitivno brani deo koji je pred otkazom. Lagano sam se dobacio do dubine u čučnju koja garantuje bele zastavice od sve trojice sudija i u ustajanju je zabolelo. Pri tom sam jasno čuo zvuk “pap!”. Oštar bol u zadnjoj loži buta malo prema unutra i čudan zvuk “ispod haube” su me naterali da momentalno zbacim teg sa sebe, pri tom povredivši jednog od petorice momaka koji se brinu za moju bezbednoct. Jebi ga žao mi je momka ali jednostavno sam odreagovao instiktivno. Pucalo je i ranije pa znam, podmukla zajebana povreda koja će me udaljiti barem 6 nedelja iz teretane a vežbe koje natežu taj deo tela neću moći da radim dva meseca minimum.

Jebeš to. Bol i povreda mi nisu neki problem o kome bih razmišljao i trošio energiju. Bol dođe i ode, a u mojim godinama je nepristojno nemati barem dve hronične povrede. Znam, kidanje kože na dlanu me košta 10 dana pauze, bol u leđima od 2 do 4 nedelje mirovanja pa lagani trening, istegnuće grudnog mišića 3 a bol u ramenu 4 nedelje pit stopa. Bol samo konstatujem i stvarno nemam problem s tim. Ali gubitak gotovo izvesnog prvog mesta… To me boli. Nije ovo košarka pa ako ove subote podbacim imam šansu iduće. Ja ću morati da čekam 52 nedelje do sledećeg svetskog. Da budem iskren, i pored mnogo prijatelja iz raznih delova sveta, srpsko-crnogorske četvorke na čelu sa Radetom Savićem ja sam naredna tri dana svog boravka u Limeriku proveo u sobi spuštenih roletni sa ledom na unutrašnjoj strani butine. Da budem iskren nisam sam se tuširao, pravo zube niti presvlačio. Čitao sam neke dve knjige i ždrao se. Jebem li ga ako to nije depresija. Ne radi se tu više o jednom takmičenju i godinu dana pauze. Palo mi je napamet da sam ostario. Vreme za groblje slonova. Ono što slonovi kad nanjuše svoju smrt sami odlaze na mesto gde umiru. Vreme da sazovem pres konferenciju i kažem “ljudi da se ne lažemo, meni je skoro 42 godine i ja…”

Čekaj bre! Nisam li ja onaj Strongman što kaže da je život raskrsnica gde nema levo i desno, već samo napred i nazad. Pa ako ne ideš napred ti ti deš nazad. Nisam li ja pričao da pobednik trenira a gubitnik nađe hiljade opravdanje? I šta ću ja koj moj da radim kao sportski penzioner?

Sedim ja tako u sobi, da prostite u iscepanim gaćama marke “treći dan” gledam se u ogledalu… Zavese spuštene a sa kompjutera … Ni neću da vam kažem koja depresivna muzika. Gleda me zadrigli neobrijani tip u ogledalu… I jasno mi je. ja ne želim da budem on. Jebote ja ne želim da budem arhiviran kao sportista. A povrede? Ma jebale me povrede. Što reče u filmu “Predator” onaj baja kad su ga obavestili da je ranjen: “Nemam vremena da krvarim i budem ranjen”.

Usledio je trostruku “š”. Šejv, šaur i šit, nova postavka gaće-majica-čarape sa sve farmericama i pravac u hol hotela. Ono kao kad kukavica ide noću kroz groblje pa peva glasno da otera strah. E sa tom odlučnošću ja dođem do sale u kojoj se odvija takmčenje baš u trenutku kada Julija radi čučanj. Znam da nikom ime Julija ništa ne znači a siguran sam da velikom delu publike ni naziv discipline “čučanj” ne pali mentalnu sličicu no pratite radnju. Priča ima smisla. Julija je jedna lepa žena od negde… Neka Češka, Finska, … Zaboravio sam. Izgleda malkice ali malkice čvršće od prosečne građe, kao neka dobro držeća četrdesetogodišnjakinja sa 4 kila viška. Završava Julija čučanj i dok ja brojim ploče na šipki sa kojom je ustala plavooka sportistkinja svetskog ranga od oficijelnog spikera saznajem da je upravo gospođa od 57 godina (da da pedeset sedam joj je godina) čučnula sa 225 kilograma. Mama dece koja imaju 30 godina se takmiči i diše za vratom devojkama i po 25 godina mlađim od nje.

A ja kukam. Nisu mi dali cuclu i neću da se igram. Sedim u sobi i pišem sportski testament.

Još jedne stvari sam se setio. Nakon Svetskog prvenstva u Finskoj gde sam za dlaku izgubio treće mesto, u povratku, na Vanta aerodrmu se zapričam sa jednim starijim gospodinom u majici sa, powerlifterima bilo gde na svetu, repoznatljivim simbolima. Na žalost nisam imao prilike da gledam nastup gospodina iz Kanade, jer je radio čučanj, benč pres i mrtvo dizanje dan pre ne go sam ja došao u Helsinki ali sam bio skroz impresioniran informaciom da je deda sada milioner i ako je imao tri bankrota u svom životu i da religiozno trenira sport sa tegovima.

“Prvi put sam bankrotirao 1940. godine sa osamnaest godina…”

Čekaj malo ako si imao pre milin godina osamnaest sada imaš… Tako je. Njegova ekselencija sportski duh, gospodin David Gelman i ako rođen 1922. godine u godini kada puni 80 takmičio se na svetskom prvenstvu u… U čemu? U jebenom powerliftingu. Haard kor dizanje tegova, da hard kor više od toga ne može biti.

A mene boli nogica i spremam se za penziju. Može ali kad umrem. Zvanično najavljujem povlačenje iz sporta ali samo posthumno. Pre toga nema šanse da odustanem. Držite me za reč. Evo gledam na netu već maja je Evropsko u Mariboru i do tada ubau pozdrau.Slični tekstovi:

• Fat2Fit
• Prijatelj ga kaže više ne poznaje – Rade Šerbedžija
• 2007
• Kutija je otvorena…
• Kulturno je reći NE

Violeta Balint, 2009.(još pesama istog autora)Slični tekstovi:

• Svaki čovek
• Hodočasnik
• Odbegla pesma
• Lagano umiranje – Pablo Neruda
• David Albahari – Brzina

Slika "maznuta" sa portala trojka.rs

Pre dan, dva sam pročitao vest o fitnes treneru, Dru Meningu, koji je pokrenuo interesantnu promociju svog biznisa: prvih 6 meseci će biti neaktivan, hraniće se nezdravo, tako će se ogojiti i izgubiti dobar deo ranije mišićne mase a dobiti mnogo sala, a sledećih šest meseci če trenirati i promeniti ishranu i vratiti se u staru formu.

Ako je njegov motiv, kako kaže, “da bolje razume i inspiriše svoje debele klijente”, mislim da će u tome potpuno uspeti. Mene je već motivisao.

Doduše mislim da nisam debeo, ali samo se tešim 

Iako nikad nisam imao ovakve mišiće kao dotični mladi gospodin, uvek sam bio u odličnoj formi. Ali pre dve i po godine,  prvi put sam u životu iskusio vrlo ozbiljnu sportsku povredu: kidanje mišića lista. U tom trenutku imao sam, 82 kilograma, samo 3 kg više nego kad sam bio u top formi, i sa 43 godina, već 30 godina “staža” u trčanju (plus 7 godina treniranja Judoa, 5 godina  Karatea, 6 godina padobranstva).  Grubo računavši, istrčao sam za to vreme 2 puta oko ekvatora, ili petinu razdaljine do Meseca. Samo dva dana pre kidanja mišića istrčao sam 8 kilometara i trčeći se,  za jedan minut  popeo na 11 sprat zgrade- u 43. godini! Kada par u seriji trči uz stepenice, znači da će biti seksa, ali ja nisam trčao u paru, niti zbog seksa, samo trčanje mi je bio dovoljan motiv 

To i nije neki rezultat jer sam u 40.  godini trčao 13.5 km za manje od vremena. Bilo kako bilo, posle kidanja mišića uz negu prijateljice dostigao sam celih 105 kilograma. Šest meseci kasnije, promenom ishrane (ne gladovanjem) i povremenim vežbanjem smanjio sam težinu na “svojih” 83 kg. Svi na ovaj podatak kažu “vau”, a ja mogu da vamd am kratak savet: batalite meso, riba može, mnogo riže, pečuraka, soje i povrća i voća -uživajte u salatama; nećete biti gladni a salo će se istopiti. Povreda mišića lista se ovog proleća obnovila i sad je moja fizička forma konačno u jadnom stanju, što zbog moje lenjosti što zbog povrede, što zbog prežderavanja (živim sa odličnom kuvaricom) i jedina srećna okolnost je da se ipak nisam mnogo ugojio kao prošli put.  Doduše, ja i “kuvarica” sa kojom živim svakodnevno prepešačimo od 5km do 20km i imamo druge zanimljive aktivnosti pa nekako održavamo kondiciju.

Tekst o Dru Meningu je došao u pravi trenutak, da me inspiriše i podseti da je sve moguće ako to želim. Mislim da ću sakupiti hrabrost i u nekom sledećem postu postaviti informacije i fotografije da ljudi vide koliko sam se “ukočio”, koliko sam neelastičan, i koliko prosečno sada izgledam.  Danas ne mogu istrčati 500m bez prekida. I tamo do početka leta pokušaću da se vratim u staru formu.

Razlog ovome je što sam do sada utvrdio da uvek kada nisam obraćao pažnju na svoju fizičku formu, nisam imao dobre rezultate u poslu ili intelektualnom radu. Kako sam od početka ove godine počeo da radim na vrlo ozbiljnom sopstvenom poslu – Adbuka biznis mreža (www.adbuka.com), i imamo ambicije da to postane globalni proizvod, moram uključiti sve svoje potencijale da u tome uspem.

(Šta će se dešavati sa Adbukom, najbolje možete pratiti ako odete na sajt www.adbuka.com i upišete email adresu ili jednostavno lajkujete fejsbuk stranu. Dobićete blagovrmeno obaveštenje o početku rada i bitne informacije.)

Međutim, ima tu jedna kvaka – poznajem sebe. Najbolje radim pod pritiskom, u cajtnotu ili kad se zeznemd a nešto obećam pa nemam kud. Znači biće najbolje da obelodanim namere pa ako ne uspem da mi se možete smejati  To je moj najbolji način da uspem, iz straha da ne uspem u onome šta sam obećao.

Dakle, očekujte od mene, na ovom mestu, pored ostalih tekstova o biznisu, dve stvari – prva: nimalo interesantne slike moje sadašnje fizičke sposobnosti i neku vrstu dnevnika, kako se to stanje kojim nisam zadovojan menja; i druga: Adbuka dnevnik, pratićete kako nastaje Adbuka, koji nas motivi vode i kako razmišljamo o poslu i primenjujemo savete koje inače dajem drugima a oni često ne slušaju. I pratićete rezultate. Rezultati će biti više nego dobri.

Sad sam zeznuo sam sebe. Obećao sam i moraću uspeti, obe stvari Slični tekstovi:

• Šta sanjate krajem godine?
• Tri minuta za filosofiranje
• Tips and tricks – Time management
• Zašto vaš biznis ne donosi rezultate?
• Ima li ‘leba od Veba?

Napišite uveče, na kraju dana, samo pet do šest stvari koje neizostavno morate sutradan uraditi da bi bili korak bliže svojim ciljevima. Nemojte određivati prioritete i idite na spavanje.

Ujutru, prva stvar koju treba da uradite je da pročitate listu i odredite prioritete.

Zatim, krećete od prve obaveze. Ne prelazite na drugu sve dok prvu ne završite. Čak ni po cenu da tog dana ništa ne uradite. Ovo je veoma važno. Vremenom ćete naučiti da dobro procenjujete svoje obaveze, potrebno vreme i shodno tome i prioritete.

Zatim kada završite prvu obavezu pređite na drugu i ne odustajte dok je ne završite. I tako redom do poslednje, na isti način, pod istim uslovima. Nikako nemojte preskakati obaveze ili menjati prioritet obaveza “u hodu”.

U početku možda nećete moći završiti nijednu obavezu, ali vrlo brzo ćete dostići cifru od 3-4 završene obaveze a posle nekog vremena i svih 5-6.

Sistem je izuzetno efikasan i uvek kad sam ga primenjivao vrlo brzo me je “dovodio u red” i vraćao rezultate. Preporučujem ga i vama.Slični tekstovi:

• Kako proceniti vrednost IKT rešenja (i uopšte poslovnog rešenja)?
• Zašto vaš biznis ne donosi rezultate?
• Četiri sporazuma
• Zero inbox
• Osnovni principi veštine prodaje

- iz onih sebičnih: da me oraspoloži novim štosom, u taj mah smišljenim; da mogu da ga pozovem da mu ispričam šta mi je palo na pamet; da tamo kroz ko zna koliko godina imam nekog s kim sam odrastao da prebiremo po uspomenama kad nemamo sta drugo raditi

- iz onih nesebičnih: danas je bio divan sunčan dan-znam da je obožavao prirodu i voleo bih da može da oseti sunce; da bude tu da gura šta je naumio; da bude srećan-ne mogu reći do kraja života jer to jeste bio, ali da bude srećan, dugo.

I stvarno mi nedostaje, ma koliko vreme čini svoje i prihvatam činjenicu da je to sve život – i to što nas ima i to što nestajemo, i razumem sve to, ali pomislim na neke paralelne svetove, i ako postoje, kažem sebi, u nekom od njih, ovakva sranja se ne događaju… pogledam u zvezde uveče, i shvatim da smo samo malena zrnca u svemiru… ne mi ljudi, naša planeta; a tek mi-beznačajne nevidljive mrvice, koje svemu ovom daju smisao.Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – Oskudica izobilja i izobilje oskudice
• Trenutak
• Moj brat…
• Resetujte se!
• Kokoro