Moj brat je umro srećan, zaljubljen, sa verom da posao najzad kreće dobro, sa planovima za budućnost, za lepši život, koji nije samo posao, sa naporima usmerenim ka deci. U malom stanu. Ispratilo ga je dvestotine ljudi. Njegova i moja deca, koja ga obožavaju.

Izgubio sam brata, zauvek.

Moj brat je bio čovek kakav se ne rađa često. Šaljivdžija, dobrica, ne sećam se nijedne loše stvari u vezi s njim. Kad on uđe negde, sve oživi. Bio je kreator atmosfere, i svojom harizmom oživljavao svaki prostor gde se nađe.

Živeo je punim plućima. I dalje ga volim.

Ujutru, dan posle sahrane, zatekoh njegovu devojku na grobu, plače, doziva ga “bebo moja”. Njegova bivša žena i deca, moji roditelji, prihvatili su je odmah, a tada su je prvi put upoznali.

I znate šta, moj brat je bio velik. Sa malo para u džepu, ali velik čovek. I nije bio drčan.

Napisah ovaj post par dana nakon njegovog odlaska, skrhan bolom, i sa mnogo gorčine. Sad, dve nedelje kasnije, shvatam da moj brat ne bi tako postupio. On mi je primer, iako mlađi, kako u nekim teškim situacijama treba da se ponašam. Stoga, ostavih samo misli o mom bratu ovde, pozitivne misli i lepa sećanja na njega. Kako i dolikuje.

Čudan osećaj – njega nema a i dalje ga volim… i nedostaje mi. I posle smrti, vrši uticaj na ljude oko sebe, na mene. Ostavio je blistav trag u meni, i živi i dalje. Voleo bih da mogu to da mu kažem. Nemoguće je. Ali, nekako sam uveren da je i znao da ga baš volim. Ne samo zato što nas je ista majka rodila.Slični tekstovi:

• Moja vizija posla
• Trenutak
• More
• More
• Žišku? (Kužiš?)

“Ever tried. Ever failed. No matter.
Try Again. Fail again. Fail better.”
~ Samuel Beckett

Imao sam samo 19 godina. I od smrti me je delilo 10 sekundi. A počelo je bajkovito – bio sam u vojsci, u 63. padobranskoj brigadi i uživao u skokovima. Prelep avgustovski dan i na 150 metara od zemlje, osetio sam da mi nešto podiže noge uvis. Sledećeg trenutka sedeo sam na tuđoj kupoli padobrana smejao se toj čudnoj i divnoj situaciji, kako mi je u prvi mah izgledala. Kao da sedim na oblaku. Dodirnuo sam rukom kupolu ne verujući da je tako čvrsta da mogu sedeti na njoj.

Osmeh je kratko trajao i zamenio ga užas – moja kupola se ugasila jer se našla iznad druge na kojoj sam sedeo i ja sam poleteo ka zemlji. Nema ničeg goreg nego shvatiti da nemate kontrolu nad situacijom i da ćete zato poginuti. Čim se ponovo napunila pogledao sam uvis i video padobran iznad sebe i druga, Sazdovskog, a zatim se i njegova kupola ugasila i projurio je pored mene i daleko ispod, nekih 15 metara ispod mene njegova kupola se napunila. Povikao sam mu “vuci ulevo!” ali on je bio u panici i nije znao šta da radi.

Znao sam o čemu se radi – o tome sam ranije samo čitao. Ova se situacija zove “ruski rulet” jer jedan padobranac u toj situaciji gine. Onaj kome se poslednjem ugasi kupola.

Dok sam propadao po drugi put sa ugašenom kupolom zgrabio sam desne gurtne i konopce padobrana i stavio ih ispod stopala a onda svom snagom ispružio nogu i čekao otvaranje padobrana. Padobran se otvorio izvrnuvši me na ledja. Odmah sam zgrabio desne gurtne i svom silom ih vukao nadole pokušavajući da okrenem padobran dok je Sazdovski još jednom proleteo pored mene sa ugašenom kupolom. A onda sam opet ja  poleteo na dole, i opet na isti način nogama gurao gurtne pokušavajući da deformišem kupolu i da iskoristim svaki delić vremena koje mi preostaje do udara, kupola se opet napunila i zatim je on ponovo proleteo pored mene i na moje iznenađenje videh da nije ispod mene već da se njegova kupola udaljava od mene i da smo skoro u istoj visini. Odlično. Bili smo na 15 metara, spremio sam se za prizemljenje, znači još samo 3 sekunde do bezbednog prizemljenja, a onda je zemlja silovito krenula ka meni… Shvatio sam u magnovenju da se moja kupola opet ugasila ali mi nije bilo jasno zašto. Bio sam uveren da ću polomiti noge. Tresnuo sam na pistu, ostavši na nogama. Tabani su mi brideli, kolena su me bolela, ali okrenuh se i videh da se Sazdovski prizemljio na samo 5 metara od mene. Shvatio sam, naše kupole su sudarile – on se počeo udaljavati a zatim upletene elastične veze pilot i stabilizirajućeg padobrana su privukle naše kupole jednu drugoj. To nas je ustvari i spasilo, sledeće propadanje ka zemlji bilo je rezervisano za mene.

Posle ovog bliskog susreta sa smrću, gde sam verovao da su šanse da preživim samo 50% shvatio sam da se ja nikad neću predati. Ma koliko da je situacija bezizlazna. I da ima situacija kad nemate vremena za strah, već samo za borbu. Ili sam ja genetski tako programiran. Kako god, borba do poslednjeg daha je ostao moj stil do dana današnjeg. Nema bezizlazne situacije.

Zašto je ova priča u ciklusu anatomija (ne) uspeha? Zaključite sami.

Video ispod pokazuje sličnu situaciju zastavnika Kovaćević Branislava i majora Josipović Radoslava 21. januara 1975. deset godina pre mog “ruskog ruleta”.

Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – stojite li sa obe noge na zemlji?
• Prvi blog iz svemira
• Predah
• Zora
• Mizu no kokoro

Sledeće godine, preselili smo se u veliki stan u starinskoj kući sa visokim plafonom i ja i brat delili smo ogromnu sobu. Kako je mene astronomija interesovala i kako sam ja vizuelni tip, poželeo sam da sebi vizuelno predstavim dimenzije Sunčevog sistema. Sunce je bila mala tačka na zidu u jednom uglu sobe mala, manja od jednog milimetra. Zemlja se nalazila na 25 cm dalje od te tačke, a pluton skroz u drugom kraju zida sobe skoro 6 metara dalje od male jedva vidljive tačke. Crtež je dugo stajao na zidu, na moju radost i na nešto manju radost mojih roditelja. Ono sta ne mogu vizuelno da dočaram sebi, ja teško pamtim. I tako je ostalo do danas.

Po ceo dan sam crtao i nešto smišljao. Crtao sam avione, letelice, futurističke automobile, Smislio sistem kočnica za motocikle koje prečavaju prevrtanje pri kočenju, lebdeći voz (čitao sam o tome pa sam smisljao kako to može funkcionisati, taj elektromagnetni linearni pogon mi je već tada bio jasan), radarski sistem za vozila sa infrastrukturom baznih stanica pored puteva, razne sprave itd. Priznajem gutao sam naučnu literaturu, časopise Galaksija, Čovek i svemir, i mnoge su inspiracije otud dolazile. I uvek sam bio lenj da išta pokušam da patentiram.

Svoj prvi skok improvizovanim padobranom sa nekih 3 metara visine platio sam pregriženim jezikom i brzim odlaskom u hitnu pomoć. Pravio sam rakete sa motorima od metalne minice za hemijsku olovku napunjene barutom ili sastruganim fosforom sa paridrvaca. Onda sam se dočepao pravih malih raketnih motora na čvrsto gorivo koje je proizvodio Krušik pa sam istrošene punio svojim smesama baruta u koji sam dodavao hipermangana jer sam primetio da burnije gori. Eh pravio sam i petarde i frizirao postojeće a jednom smo uzaludno poku[avali da raznesemo neku staru peć bačenu u nekoj njivi…

Osnovnu školu sam završio sa nadimkom “filozof”, iz matematike sam sečam se imao zaključenu trojku, a bio sam najbolji matematičar u celoj školi, najdalje otišao na takmičenju, i to je bio moj prvi bunt kada sam nastavniku matematike Ćeli, kako smo ga zvali, rekao da je ništarija i da treba da se srami. Njegova žena je umrla te godine od raka i on je mrzeo zdravstvene radnike, a moja majka je kao stomatološka sestra radila u mojoj školi. Kola te netrpeljivosti su se slomila na meni uprkos odličnim ocenama i uspehu na takmičenju.

U to vreme sposobnost da uočim ono šta drugi ne uočavaju me je izdvajala. I tvrdoglava svojeglavost. Bio sam svoj i ništa me nije moglo pokolebati. Odoleo sam svakoj provokaciji da propušim, probam drogu, a kad sam počeo da se bavim padobranstvom, to je bio šok za sve. Jer ja sam bio mirno, povučeno, “dobro”  dete.

Sećam se da sam vodio duge filosofske rasprave sa profesorima hemije i fizike, imao sam mnogo znanja i svoj pogled na stvari koji je išao par godina ispred programa. Jednom sam nastavniku fizike dokazivao da teorija relativiteta ne zabranjuje brzine veće od brzine svetlosti. Pogledoa je moje računice i rekao: “aha ali vidiš šta se dešava onda imaš imaginarnu masu tog tela koje bi se kretalo brže od svetlosti, tako nešto ne postoji”. Odgovorio sam mu da imaginarni brojevi opisuju neke vrlo merljive i “vidljive” fizičke osobine poput impedanse – induktivnog otpora. Zatim se dosetio da mi prigovori da bi telo koje treba da dostigne veću brzinu od brzine svetlosti moralo kad ubrzava da prođe barijeru brzine svetlosti za šta mu treba beskonačna energija i imalo bi beskonačnu masu. Odgovorio sam da verujem da je tu greška u teoriji, kao što je i klasična mehanika imala grešku pri velikim brzinama a koju je teorija relativiteta ispravila. I da u prirodi nisu nepoznati skokovi sa jednog stanja na drugo bez prolaza kroz međustanja – kvantni skokovi. Možda to tako može funkcionisati, rekao sam na kraju. Da, bio sam jako naporno i maštovito dete

Mašta mi je stalno pomagala. Na jedan pisani zadatak iz matematike zakasnio sam skoro pola sata jer sam bio na aerodromu i skakao padobranom i da nadomestim izgubljeno vreme ja sam opisao šta treba uraditi i kakav rezultat očekujem. Dobio sam čistu peticu Primena sličnog rezona mi na fakultetu nije pomogla – elektrotehniku sam pao jer sam proporcijama rešio zadatak umesto korišćenjem određenih integrala, ali nisam ja kriv što sam shvatio da napon u ravnom kondezatoru opada linearno a u sfernom po osnovi prirodnog logaritma e i da je proporcija dovoljna za tačno rešenje. Ali ne i da zadovolji profesora. Slično sam prošao i na ispitu iz fizike jer nisam napamet znao neku formulu iz atomske fizike ali sam je izveo korak po korak ispisujući 4 pune table u učionici, i verujem da je moj profesor fizike tada prvi put video izvođenje te formule, jer u svojoj knjizi joj je posveti 3 reda a nigde nisam našao kompletan postupak. Ali šta ću kad volim da razumem zašto se nešto baš tako dešava.  Pa semestralni rad o poluprovodničkim laserima… u to doba tema samo površno objašnjena u literaturi.

Moj prvi susret sa Kijevskom Politehnikom bio je fascinantan doživljaj. Na mestu gde je stasao Koroljev, Mendeljejev video sam robote, fantastične optoelektronske uređaje (jedan takav se koristio za stabilizaciju rakete Saturn V kojom je čovek odleteo na Mesec, ana politehnici su to isto studenti napravili kao običan rad, iste godine kad i NASA). Poželeo sam i počeo da planiram da fakultet nastavim tu na Kijevskoj Politehnici ili možda na Lomonosovu. Život naravno vuče drugačije poteze koji ne mare za naše planove, počeo je rat na Balkanu i tu je snovima bio kraj.

Ali, ostavljajući za sobom tehniku ušao sam u fantastične sfere marketinga učeći od doajena marketinga i najboljih, i žeđ za istraživanjem i konstruisanjem u tehnici zamenili su kompjuteri i svet marketinga i biznisa. Potpuno novi svet koji se neprekidno menja. Stvoriti nešto novo, ići suprotnim smerom od uobičajenog, što bi rkeli “pišati uz vetar” uvek mi je bilo uzbudljivo.  Tako sam sredinom devedesetih stvorio jednu od najjačih baza poslovnih podataka, i zahvaljujući mojim nadahnutim treninzima prodavaca na kojima su Zen principi i istočnjačke mudrosti bile sastavni deo, zaradio nadimak “Musaši” po čuvenom srednjevekovnom japanskom mačevaocu i piscu “Knjige pet prstenova”.

U nastavku, okušao sam se u web poslu, ostavivši iza sebe preko 200 web sajtova od najprostijih do aukcionih, shopova i vrlo složenih portala. I opet nisam mogao da radim na uobičajen način. Napraviti elegantnije, bolje, efikasnije, sa idejom da čovek ne treba da radi ono šta mašina može brže i bolje, kreirao sam sva rešenja na ovim sajtovima.

Konstruktor aviona nisam nikad postao, mada ljubav prema avionima me nikad nije napustila. Kao ni potreba da budem drugačiji, ili je to jednostavno moja crta. kad se osvrnem unazad, i pogledam ovaj deo svog života, svakako da nisam bio običan. Za 21 godinu i ne računajući srednjoškolske honorarne poslove, ako sam dobro izbrojao, ovo danas u Hermes creative mi je 18. posao. Neki će reći mnogo sam poslova promenio, drugi da sam nestalan, treći da ne poštujem autoritet. Ali činjenica jeste da me je svaki posao obogatio – istovarivao šlepere, pomagao ocu kad je išao na teren (on je bio geometar), prodavao sam knjige (potpuno neuspešno), pejdžere, kompjutere, programe, motorna ulja, pelene, uloške, TV reklame, poslovne informacije, CRM rešenja, bio tele-sales team-shearing tima, dizajner, copywriter, tim lider softverskog tima, projekt menadžer, marketing direktor, predavač… pokušao sam čak da gajim bonsai. Ne, definitivno sebe ne smatram običnim. Onde gde drugi stanu i potonu, ja tu tek počinjem. I da, volim da menjam svet… Živ nisam dok ne učinim nešto da svet bude bolji. Prošle godine sam na eTrgovini pokazao da banke ne vode računa o potrebama svojih klijenata. Ništa se, verujte mi, nije promenilo za godinu dana. Banke i dalje veruju da vi postojite zbog njih. Ove godine ćemo moj ortak i ja kao Hermes creative na eTrgovini pričati o nečemu toliko očiglendom da to svi zanemaruju, a posle se pitaju zašto im online biznis ide loše.

I da vam šapnem nešto: tek sam počeo. Spremam neke sasvim nove, inovativne stvari. Očekujte iznenađenja. Par dobrih ljudi je oko mene, sa njima će to biti lakše. A svako ko voli da menja stvari i sanjari da promeni nešto  je dobrodošao.

Slični tekstovi:

• David Albahari – Brzina
• Kad odeš
• Prijatelj ga kaže više ne poznaje – Rade Šerbedžija
• Neko drugo vreme
• Autoportret

Kratka istorija budućnosti

“Današnji kompjuteri su i dalje manje složeni od mozga jedne kišne gliste, vrste koja nije poznata po svojim intelektualnim sposobnostima. Ali, kompjuterska brzina i složenost udvostručuju se svakih 18 meseci, i taj trend će se verovatno nastaviti sve dok se ne dostigne složenost slična ljudskom mozgu.”

Možda najveći, i svakako najpoznatiji mislilac u nauci posle Ajnštajna sedeo je u svojim motorizovanim invalidskim kolicima i pokazivao rukom prema vratima, uputivši mi širok osmeh. “Pogledaj iza vrata”, kaže profesor Stephen Hawking svojim kompjuterskim glasom. Bacio sam pogled. Na zidu pored vrata je stajala uramljena crno-bela fotografija na kojoj je profesor u prvom planu, a Merilin Monro, naslonjena na “kadilak”, pozira iz pozadine. Nasmejao sam se. Možda je profesor ovih dana uradio fotografiju i sad je svima pokazuje; pretpostavljao sam da nije želeo komentar, već da je to bio njegov način pozdravljanja i probijanja leda.

Svi razgovori sa Hokingom dugo traju, čak i oni kratki. Profesor diže obrvu kada hoće da kaže “da”, namiguje levim okom za “ne”, i uglavnom komunicira pomoću uređaja za sintezu glasa brzinom od 15 do 20 reči u minuti. Profesor Hoking pati od bolesti motornih nervnih ćelija, veoma retkog oboljenja koje degeneriše centralni nervni sistem i dovodi do denervacije mišića. Bolest motornih nervih ćelija ne utiče na druge funkcije mozga, kao ni na čula, i prvi put je utvrđena kada je Hoking imao 21 godinu. Lekari su mu tada saopštili da može da živi još najduže dve ili tri godine; profesor Hoking danas ima 57 godina.

Pobedio je smrt, ali je njegovo telo ostalo paralizovano – jedini pokreti koje može da načini jesu mali pokreti prstima. Nije u stanju normalno da upotrebljava tastaturu za kucanje već koristi ‘ručne miševe’ pomoću kojih bira slova, reči i izraze iz indeksa na kompjuterskom monitoru. Proces pisanja je užasno spor, a u trenutku kada profesor Hoking konstruiše celu rečenicu ili pasus na monitoru, aktivira se glas robota. Čovek sa čudovišnim, briljantnim i kreativnim mozgom osuđen je da zauvek izražava svoje misli brzinom imbecila! Stoga nismo imali vremena za kratke razgovore. Na prekretnici milenijuma, u Odsek za primenjenu matematiku i teoretsku fiziku Univerziteta u Kembridžu, gde je Hoking zaposlen na mestu profesora (nekada je Isak Njutn radio na tom mestu), došao sam sa pitanjem šta čovečanstvo čeka u budućnosti. “Ako svetsko stanovništvo nastavi da se uvećava kao do sada – udvostručuje se svakih 40 godina – do 2600. godine neće biti dovoljno mesta za sve stanovnike planete Zemlje.” Da li ćemo, upitao sam, biti u stanju da se proširimo na druge planete? Njegove ruke su počele da se kreću. Jedini zvuci koji smo mogli čuti u prostoriji bili su kliktanje ‘ručnog miša’ i zujanje kompjutera. Elektronski glas se začuo pet minuta kasnije: “Vrlo je verovatno da će u toku sledećeg veka biti izveden let na Mars sa ljudskom posadom”, kaže Hoking. “Međutim, planeta Zemlja je ubedljivo najpovoljnija planeta za život u Sunčevom sistemu. Mars je mali, hladan i bez mnogo atmosfere, kao i ostale planete koje su potpuno neodgovarajuće za ljudska bića. Moraćemo da naučimo da živimo u svemirskim stanicama ili da putujemo do sledeće zvezde, a to nećemo izvesti u sledećem veku.”

Upitao sam Hokinga kojom ćemo brzinom putovati do sledeće zvezde. Pauza, a potom odgovor: “Plašim se da, bez obzira na to koliko ćemo možda postati pametni, nikada nećemo moći putovati brže od svetlosti. Da je moguća brzina veća od svetlosne, bilo bi moguće i putovanje kroz vreme, a do sada nismo videli posetioce iz budućnosti. To znači da će putovanje do zvezda biti spor i mukotrpan posao, putovaće se raketama pre nego letelicama koje postižu svetlosnu brzinu. Kružno putovanje do centra galaksije trajaće 100.000 godina. Do tog vremena ljudska rasa biće izmenjena do neprepoznatljivosti, ako ne i dovedena do samouništenja.”

Prozori u Hokingovoj sobi su bili otvoreni iako je napolju bilo zaleđeno, i duvao je oštar vetar; njegov asistent Kris objašnjava da profesor bolje misli u hladnoj prostoriji. Pokušao sam da sprečim cvokotanje zuba dok sam pitao da li će ljudska vrsta nastaviti da se menja, ili će možda dostići svoj konačan nivo razvitka i znanja. Začulo se ‘klik, klik, klik’: “U narednih 100 godina, ili čak u sledećih 20 godina, moguće je da ćemo otkriti kompletnu Teoriju o osnovnim zakonima univerzuma (takozvanu Teoriju svega u kojoj je Kvantna teorija sjedinjena sa Ajnštajnovom Teorijom relativiteta), ali neće postojati granica složenosti bioloških ili elektronskih sistema koje možemo da izgradimo pod ovim zakonima.” Upravo sam se spremao da postavim dodatno pitanje kada su se njegove ruke ponovo pokrenule. Za nekoliko minuta nastavio je izlaganje: “Ljudska tela su daleko od najsloženijih sistema, a u proteklih 10.000 godina u ljudskom DNK nije bilo značajnih promena. Ali uskoro ćemo biti u stanju da povećamo složenost našeg sopstvenog zapisa, našeg DNK, i nećemo morati da čekamo spori proces biološke evolucije. Verovatno ćemo biti u mogućnosti da redizajniramo naš genetički kod u narednih 1000 godina tako što ćemo, na primer, povećati veličinu mozga. Naravno, mnogi smatraju da će genetički inženjering na ljudima biti zabranjen, ali ja mislim da je njegov razvoj nemoguće sprečiti. Primena genetičkog inženjeringa na biljkama i životinjama biće opravdana iz ekonomskih razloga, a neko će zagristi i pomeriti granice. Ukoliko ne budemo imali totalitaran svetski poredak, naći će se neko ko će pokušati da usavrši ljudsku vrstu.”

Profesorova predviđanja, naročito njegove ideje o usavršavanju ljudske vrste, zvuče još ubedljivije dok ih on lično saopštava. Vreme je još relativniji pojam kada ste u njegovom društvu; tokom dugih pauza između pitanja i odgovora čini mi se da vreme protiče sporije nego inače. Intervju je trajao četiri sata sa pauzama, kada je medicinska sestra ulazila i tražila od mene da napustim sobu. Profesor je imao operaciju na jednjaku početkom prošle godine kojom je sprečen ulazak hrane u pluća, ali još uvek mu je neophodna svakodnevna sukcija. Nisam, međutim, morao da napustim sobu kada je sestra došla sa gomilom lekova. Dok je sestra radila svoj posao, profesor je strpljivo nastavljao sa sastavljanjem rečenica i pasusa na monitoru kompjutera. Upitao sam ga da li će sa razvitkom i usavršavanjem ljudi nastati veliki socijalni i politički problemi u odnosu na ‘nepoboljšane’ pojedince. “Ja ne zagovaram humani genetički inženjering” , stiže Hokingov metalni odgovor. “Samo kažem da je vrlo verovatno da će se to dogoditi, i da moramo da naučimo kako da se nosimo sa tim. Na neki način, ljudskoj vrsti je potrebno usavršavanje njenih mentalnih i fizičkih kvaliteta da bi se suočila sa nadolazećim kompleksnim problemima i izazovima, kao što je putovanje u svemir.”

“Da bi biološki sistemi bili u prednosti nad elektronskim, potrebno je dodatno usavršavanje ljudske vrste. Kompjuteri trenutno imaju prednost u brzini, ali ne pokazuju nikakve znake inteligencije. To ne iznenađuje pošto su današnji kompjuteri i dalje manje složeni od mozga jedne kišne gliste, vrste koja nije poznata po svojim intelektualnim sposobnostima. Ali, kompjuterska brzina i složenost udvostručuju se svakih 18 meseci, i taj trend će se verovatno nastaviti sve dok se ne dostigne složenost slična ljudskom mozgu.” Ali, ako se to desi, da li će kompjuteri zaista imati pravu inteligenciju? “Ako vrlo komplikovani hemijski molekuli utiču na to da ljudi postanu inteligentni, onda podjednako komplikovana elektronska kola mogu takođe da učine da se kompjuteri ponašaju inteligentno. A ako su oni (kompjuteri) inteligentni, verovatno će moći da stvore kompjutere koji su još inteligentniji i složeniji od njih.”

Nijedan od uobičajenih zakona društvene interakcije nije moguće primeniti u razgovoru sa profesorom Hokingom, i već posle pet minuta duge pauze u razgovoru prestaju da budu neprijatnost. Široki, razoružavajući osmeh i izražajne oči koje zrače ponekad govore jasnije nego monotoni kompjuterski glas. Kada sam ga upitao da li će se trend porasta biološke i elektronske složenosti nastaviti u nedogled ili će doći do određene prirodne granice, oči su mu zasijale, a ruke se frenetično bacile na posao. Deset minuta nakon toga uređaj se oglasio monotonim tonom: “Posmatrano sa biološke strane, do danas su granice ljudske inteligencije bile uslovljene veličinom ljudskog mozga koji prolazi kroz kanal za rođenje”, kaže profesor Hoking. “Posmatrajući rođenje moje troje dece, shvatio sam kako je teško izvaditi glavu deteta prilikom rođenja. Ali, očekujem da ćemo u narednih sto godina naučiti kako da pravimo bebe izvan ljudskog tela, i granica će biti otklonjena. Konačno, sa uvećanjem volumena ljudskog mozga putem genetičkog inženjeringa suočićemo se problemom hemijskih poruka u mozgu koje su zadužene za mentalnu aktivnost, ali se relativno sporo kreću – stoga dalje usavršavanje složenosti mozga odvijaće se na uštrb brzine. Bićemo ili brzi na pameti ili inteligentni, ali ne i jedno i drugo.” Profesor nastavlja da objašnjava da elektronska kola imaju isti problem kao i ljudski mozak – složenost-nasuprot-brzini, i da je već danas jedino brzina svetlosti praktična granica brzine kompjutera. “Jedan od načina da se usavrši sistem je pravljenje manjih elektronskih kola unutar kompjutera. Najzad, postojaće granice određene samom atomskom prirodom materije. Drugi način na koji elektronska kola mogu da povećaju svoju složenost u brzini je ‘kopiranje’ ljudskog mozga. Ljudski mozak nema jedinstveni procesor, poput kompjutera koji obrađuje pojedinačne komande u nizu, već milion procesora koji istovremeno rade. Takav grupni paralelni proces biće takođe budućnost ‘veštačke’ inteligencije.”

Vreme je da postavimo veliko pitanje: “Da li ćemo ostvariti kontakt sa vanzemaljcima u sledećem milenijumu?” Hoking se smeje dok prstima artikuliše svoje misli. Odgovor dolazi sedam minuta kasnije: “Ljudska vrsta ima sadašnji oblik samo poslednjih dva miliona godina, što je samo jedan delić vremena od 15 milijardi godina posle Velikog praska. Čak i da se život razvio u drugim zvezdanim sistemima, šansa da se susretnemo sa nama prepoznatljivim oblikom života je veoma mala. Živa bića sa druge planete biće ili mnogo primitivnija, ili pak mnogo naprednija od nas samih. A ako su mnogi napredniji od nas, zašto se već dosad nisu raširili po celoj galaksiji i posetili planetu Zemlju? Moguće je da postoji napredna rasa tamo negde koja je svesna našeg postojanja, ali nas ostavlja da se kuvamo u sopstvenom primitivnom sosu. Međutim, sumnjam da bi bili tako obzirni prema nižoj formi života. Postoji jedna uvrnuta priča o tome zašto nas nisu kontaktirali vanzemaljci. U toj priči se kaže da će civilizacija, kada dostigne ovaj današnji stupanj razvitka, postati nestabilna i sklona samouništenju. Ali ja sam optimista, i mislim da imamo dobre šanse da izbegnemo nuklearni rat i Armagedon.”

Hoking je poznat po svom smislu za humor – voli da pravi šale na račun američkog akcenta koji proizvodi uređaj za sintetizovanje glasa, kao i na račun njegovog pojavljivanja u dve popularne američke serije, “Zvezdanim stazama” i “Simpsonovima”. Priča se da profesor prelazi točkovima svojih invalidskih kolica preko stopala osoba koje mu dosađuju i, upitan za istinitost te storije, kaže: “To su zaista zlobne glasine. Pregaziću kolicima svakog ko se usudi da ponovi taj trač.” Razgledao sam malo po njegovoj sobi u pauzama: karaoke mašina na podu, kalendar sa Merilin Monro pored vrata, sat sa Homerom Simpsonom na zidu, ruske “babuške” na policama… Na policama stoji razglednica sa likom Simpsona koji kaže “svaki put kad naučim nešto novo, izleti nešto staro iz mozga”, a na vratima stoji zalepljena još jedan poruka – “molim vas, tišina, gazda spava”. Pored toga stoje fotografije Hokingove dece i unuka, i kaže da mu je jako žao što nije mogao da se igra sa svojom decom kada su bili mali zbog svoje bolesti.

Na policama su se takođe mogle videti stručne knjige, kao što su “Leva ruka kreacije”, “Kvantna gravitacija”, “Crna rupa” i “Dve dimenzije kosmologije”. Međutim, nisam primetio primerak knjige “Kratka istorija vremena”, koju je Hoking napisao 1988. godine u nastojanju da objasni svojim čitaocima kako je nastao svemir. Knjiga je bila prevedena na 65 jezika i, iako je verovatno samo nekolicina uspela da prati radnju dalje od prvog poglavlja, postala je jedna od najprodavanijih knjiga iz te oblasti. Hoking je nesumnjivo bogat čovek – njegovi honorari za održana javna predavanja u Americi i Bliskom istoku iznose 50.000 funti, a za pojavljivanje u televizijskim reklamama za firmu “Specsavers” čak 100.000 funti. Smatra se da su njegova ukupna primanja preko milion funti godišnje. Upitao sam ga šta mu znače bogatsvo i uspeh. “Možda sam uspešan u svom poslu”, kaže pomoću mašine, “ali u poređenju sa poslovnim ljudima, moje bogatstvo nije ništa. Meni je potrebno mnogo medicinske nege da bih živeo normalan život, a za to sigurno neću dobiti novac od socijalnog. Bez kompjutera i medicinske pomoći bio bih zarobljen u kući, i verovatno ne bih dugo živeo. Veoma je važno da zaradim dovoljno da bih mogao da podmirim troškove medicinske pomoći i u budućnosti.”

Stiven Hoking se oženio 1995. godine medicinskom sestrom Ilejn, bivšom ženom izumitelja uređaja za sintetizovanje glasa. Te iste godine razveo se od bivše žene Džejn sa kojom ima troje dece. Hoking je upoznao svoju prvu ženu tokom novogodišnje proslave 1962. godine, kada je bolest već uzimala maha, i oženio se tri godine nakon toga. Stiven Hoking je rođen 8. januara 1942. godine, trista godina nakon smrti njegovog idola Galileja. Odrastao je u Sent Albaniju u normalnog, nespretnog dečaka, koji je pravio vatromete i prespajao žice televizora i radija u pokušaju da izmisli kompjuter. Nasledio je od svog oca, ekscentričnog medicinskog istraživača, rukopis koji nije mogao da se čita. Dok je bio student fizike u Oksfordu, nikada nije pohađao predavanja, jer je ubrzo shvatio da je intelektualno superiorniji od svojih predavača, i zato što mu je bilo dosadno. Hoking možda nikada ne bi postigao toliko u nauci da zbog prirode bolesti nije bio prinuđen da problem rešava isključivo u glavi geometrijskim putem – u 11. dimenziji, kako sam kaže.

Čist um zarobljen u beskorisnom telu. Hoking je, poput Miltona s njegovim slepilom; Betovena s njegovom nesposobnošću da čuje muziku koju stvara, tragičan i romantičan lik istovremeno. Ali, on ne želi da misli o sebi na taj način: “Nikada ne doživljavam sebe kao savršen duh u nesavršenom telu. Mogu da budem ponosan na pamet koju imam, ali isto tako prihvatam i nepokretnost svog tela kao deo sebe”.

(The Daily Telegraph)

preuzeto iz www.vreme.comSlični tekstovi:

• Kockiceeeee
• Gmail sapun i papirići
• David Albahari – Brzina
• Ordinary won’t change the world…
• Predah

Reč je o prelepoj jahti-vili neverovatnog oblika – pdoseća pomalo na ribu list, ili ražu, ili najpreciznije (ali lišeno simbolike) na ploveći trouglasti hotel.

No da ne pričam previše, pogledajte ova dva filma. I uživajte, ovo je zaista prelepo. Izuzetna kombinacija arhitekture, pomorskog inženjeringa i savršena igra prostora, svetlosti i senke.

Više informacija možete naći na zvaničnom web sajtu: Wally Hermès Yacht

Slični tekstovi:

• Provaljen algoritam Blogostaj-a?
• Prvi put
• Protestna pesma
• Mobilna kancelarija
• Najbrži gol na svetu, najbrže uklanjanje sa YouTube

Slični tekstovi:

• MMX dizajn
• Prvi put
• Anatomija biznisa 2. – podeli da bi uvećao
• Anatomija (ne)uspeha – moram mnogo da radim…
• Nema besplatnog ručka

Pre nego što je napravio sve one divne slike, Mona Lisu, Tajnu večeru, skice padobrana i helokoptera, zupčanika, automobila, 1482. godine, u tridesetoj godini poslao je svoj resume (CV) Vojvodi od Milana, Ludoviku il Moro.

Obratite pažnju na tekst ovog CV-a, ne zamerite, na engleskom je:

“Most Illustrious Lord, Having now sufficiently considered the specimens of all those who proclaim themselves skilled contrivers of instruments of war, and that the invention and operation of the said instruments are nothing different from those in common use: I shall endeavor, without prejudice to any one else, to explain myself to your Excellency, showing your Lordship my secret, and then offering them to your best pleasure and approbation to work with effect at opportune moments on all those things which, in part, shall be briefly noted below.

1. I have a sort of extremely light and strong bridges, adapted to be most easily carried, and with them you may pursue, and at any time flee from the enemy; and others, secure and indestructible by fire and battle, easy and convenient to lift and place. Also methods of burning and destroying those of the enemy.
2. I know how, when a place is besieged, to take the water out of the trenches, and make endless variety of bridges, and covered ways and ladders, and other machines pertaining to such expeditions.
3. If, by reason of the height of the banks, or the strength of the place and its position, it is impossible, when besieging a place, to avail oneself of the plan of bombardment, I have methods for destroying every rock or other fortress, even if it were founded on a rock, etc.
4. Again, I have kinds of mortars; most convenient and easy to carry; and with these I can fling small stones almost resembling a storm; and with the smoke of these cause great terror to the enemy, to his great detriment and confusion.
5. And if the fight should be at sea I have kinds of many machines most efficient for offense and defense; and vessels which will resist the attack of the largest guns and powder and fumes.
6. I have means by secret and tortuous mines and ways, made without noise, to reach a designated spot, even if it were needed to pass under a trench or a river.
7. I will make covered chariots, safe and unattackable, which, entering among the enemy with their artillery, there is no body of men so great but they would break them. And behind these, infantry could follow quite unhurt and without any hindrance.
8. In case of need I will make big guns, mortars, and light ordnance of fine and useful forms, out of the common type.
9. Where the operation of bombardment might fail, I would contrive catapults, mangonels, trabocchi, and other machines of marvelous efficacy and not in common use. And in short, according to the variety of cases, I can contrive various and endless means of offense and defense.
10. In times of peace I believe I can give perfect satisfaction and to the equal of any other in architecture and the composition of buildings public and private; and in guiding water from one place to another.
11. I can carry out sculpture in marble, bronze, or clay, and also I can do in painting whatever may be done, as well as any other, be he who he may.

Again, the bronze horse may be taken in hand, which is to be to the immortal glory and eternal honor of the prince your father of happy memory, and of the illustrious house of Sforza.

And if any of the above-named things seem to anyone to be impossible or not feasible, I am most ready to make the experiment in your park, or in whatever place may please your Excellency – to whom I comment myself with the utmost humility, etc.”

Primetićete kako je fantastično napisan ovaj rezime. Leonardo se nije bavio nabrajanjem svojih dostignuća, već je pisao imajući na umu potrebe Vojvode. Kroz glavu su mu verovatno prošle slike bitke i kako je dobija. Leonardo vešto prodaje svoje sposobnosti budućem poslodavcu i ovo je sjajan primer kako treba sebe preporučiti.

CV nije popis  onoga šta ste radili, CV služi da ubedite budućeg poslodavca da ste vi kao stvoreni za njegovu kompaniju!

Dodir genija posle 500 godina!

(izvor: Marc Cenedella, Founder & CEO, TheLadders.com)Slični tekstovi:

• Ona je…
• Osmeh je najkraca putanja izmedju dva ljudska bica..
• Jesen…
• Veži konja gde gazda kaže
• Kokoro

Slični tekstovi:

• Majstore, ja sam BRAND!
• Slika govori više od 1000 reči – PEXIM “rešenje”
• Google poravnanje sa autorima knjiga
• Istok
• Sceresay

- Abbie Hoffman, Revolution for the Hell of It, 1968

Šta znači biti šezdesetosmaš i šta znači šezdesetosmaš danas? Neki tvrde da je to nešto loše, neki koji su bili stariji od mene u to vreme, a neki drugi da je to nešto izuzetno dobro.

Ja znam sledeće:

To je bila godina globalnih promena. Prehodne velike promene bile su 1848, ali su zahvatile samo Evropu stvarajući jedan novi, ipak bolji svet od prethodnog. Nisam ni tada u njima učestvovao ali verujem da je to tako.

A šta je sa šezdesetosmom i zašto je neki vole a neki mrze.

Po nekima to je bila godina droge, sexa i rock’n'rolla. Ok, Frojd bi imao objašnjenje što bi nekome smetala takva  šezdesetosma. On je sve objašnjavao kroz sex

Međutim, to je bila i godina atentata na Martina Lutera Kinga Jr, Roberta Kenedija, pobune na nacionalnoj konvenciji Demokratske stranke u Čikagu, Praškog proleća i studentskih protesta u celoj Evropi, antiratnog pokreta, ofanzive Tet u Vijetnamu, Black Powera, avangardnog pozorišta, uzleta ženskog pokreta, okupacije Čehoslovačke, početak kraja Sovjetskog Saveza. Spontani (ili ne) ustanci javljali su se šriom sveta od Njujorka, Čikaga pa sve do Berlina, Praga,Varšave, Tokija, meksika, pa i Beograda. Jedna veoma značajna karakteristika učinila je ovu godinu posebnom: svet je pratio promene uživo, putem televizijskih prenosa i tako su ovi protesti postali “globalan” događaj. Posle 1968-e, svet više nije bio isti. Današnji svet svoj izgled duguje toj godini.

The History Channel: 1968

Šta imamo danas? Godine 1968 crnac, Martin Luter King Jr, borac za prava crnaca je ubijen, 40 godina kasnije, afro-amerikanac (više nije korektno koristiti naziv “crnac”) Barak Obama postao je predsednik Amerike, globalnost događaja je postala neraskidivi fenomen današnjice, zapravo, svakodnevnica, žene imamo u većini zemalja na vodećim pozicijama, koristeći Internet oslobađaju se stega i osvajaju slobodu Iranci i Kinezi dok njihove vlade uzaludno pokušavaju da im uskrate pristup Internet lokacijama koje su po njima štetne. Bitef, osnovan 1967. postao je tradicija.

Šezdesetosmaši dugo nisu bili omiljeni, a treba to i razumeti. Tih godina nije se smelo demonstrirati kao sad, čim nekom padne na pamet. To je bilo izuzetno smelo i ravno revoluciji.

Da ne dužim, pročitajte tekst Đerđa Konrada o šezdesetosmoj. I odslušajte Azru.

Iz samo meni znanih razloga, ja veoma volim šezdesete godine, naročito moju, 1965, ali i recimo 1969. *Slični tekstovi:

• 2007
• Majstore, ja sam BRAND!
• Neko drugo vreme
• Kokoro
• Noćni program – Darko Kocijan

Jednom sam čuo od nekog da je najveći deo posla u HR – zapošljavanje i otpuštanje (Hiring & Firing).

Dok se u “svetu” koriste i usluge specijalizovanih HR agencija i specijalizovan softver, na ex-yu prostorima to nije slučaj. Bodu mi oči reči “svet” i “ex-yu”. Obe već nerado upotrebljavam jer i jedna je dovoljna da ilustruje zaostatak za razvijenim svetom a ja bi ih nazvao pobednciima.

Kako HR softver može pomoći da i mi postanemo pobednici?

Tzv Aplicant Tracking System u svetu poznat pod skraćenicom ATS je gotovo nezamenjiv alat svakog HR departmenta u kompanijama širom sveta.

To je tamo negde gde su “bliži bogu”, a zaašto to kod nas nije slučaj?

Odgovor je vrlo jednostavan. Ljudi u kompanijama ili nisu dovoljno obavešteni o višestrukoj koristi ATS ili ne žele da odvajaju novac za softver koji ce uglavnom da koristi kadrovska služba.

Upitao sam gospodina Sašu Cimbala koji se bavi prezentacijom i prodajom ovakvog softvera gotovo 5 godina, zašto bi neko morao da razmisli o korišćenju ovakvog alata .

Odgovorio mi je:

Prednosti kompanija koje koriste ATS su sledeće:

Većina kandidata u današnje vreme trazi posao preko oglasa na internetu. Ukoliko se koristi ATS, nema potrebe da se postavlja korporativni email i time zatrpava korporativni, a nekad i lični Inbox, vec kandidati svoje aplikacije šalju direktno u vašu bazu, preko linka koji je direktno povezan sa sekcijom “zapošljavanje” na kompanijskoj web stranici.

Baza u koju se kandidati prijavljuju je pretraživa po ključnim rečima u biografiji (boolean search) i naravno po parametrima koji se mogu prilagoditi potrebama klijenta. Neki od parametara su: grad, okrug, stručna sprema, godine radnog iskustva itd.

Softver prati celokupan proces zapošljavanja svakog od kandidata. Lični karton aplikanta pruža sve neophodne informacije korisnicima ATS. Da li je kandidat kontaktiran, na koji način je kontaktiran, prvi utisci o kandidatu, status kandidata (interviju, ponuda za posao, odbijen ili primljen…)

Veoma jednostavno postavljanje novih otvorenih radnih mesta na korporativnu web stranicu i još jednostavnije uklanjanje popunjenih pozicija, bez kontakta sa IT odeljenjem u kompaniji.

Možda i najvažnija prednost ATS softvera je ušteda vremena, a samim tim i novca, u praćenju svih procesa vezanih za zaposljavanje kandidata. Menadžeri sektora, zaduženi za zapošljavanje i HR menadžeri mogu vrlo kvalitetno i brzo da komuniciraju putem softvera i da u svakom momentu imaju informaciju o statusu svakog od aplikanata.
Softver je  obično web baziran, tako da mu se moze pristupiti sa bilo kog računara i sa bilo koje lokacije, naravno uz odgovarajuću šifru.

Kompanije koji su uvele ATS mogu da uštede i do 60% vremena u celokupnom procesu zapošljavanja i dokazano podižu kvalitet primljenih kandidata kroz ovakav sistem rada.

Hmm, hvala mom imenjaku na iscrpnom odgovoru koji sam poželeo da podelim sa vama. Vidite da je dobro zvati se Saša )

Za sve dodatne informacije možete posetiti http://indago7.com/

Dakle to je bilo o zapošljavanju (hiring) a šta je sa otpuštanjem (firing)? Otpuštanje danas nije pametno uraditi bezobzirno prema zaposlenom. Pametna kompanija će sa zaposlenima koje mora otpustiti komunicirati na adekvatan način i prema unapred utvrđenom planu interne komunikacije. Nikad se ne zna šta donosi sutrašnji dan i gde se taj neko koga ste otpustili i možda time stvorili sbei neprijatelja može pojaviti. Možda će vas neprofesionalni odnos prema otpuštanju koštati nekog budućeg posla ili loše reputacije.

Navešću samo par ideja za razmišljanje:

Razmislite kako da zbrinete one koje otpuštate ili da im bar olakšate nalaženje novog posla. Dajte im preporuku. Ne čekajte da je sami traže. Dajte im otpremninu. Možete ipak i malo više od onga šta morate, pogotovu ako do otpuštanja ne dolazi greškom zaposlenog.

U javnosti terba da se predstavljate kao društveno odgovorna kompanija koja vodi računa o svojim zaposlenima. Uvek.

Zaposlenima kojima je ostalo do 2 godine do penzije možete uplaćivati penziono osiguranje i doprinose.

Budite kreativni, i budite ljudi iako ste biznismeni.

Slični tekstovi:

• Pobeda Internet jevanđelista
• Anatomija biznisa 3. – poslovna etika
• Just a Web Site is Not Enough
• Ostvaren san
• Kraj besplatnog digitalnog sertifikata