Ljudi postaju uplašeni. 

Ali, da li je sve tako crno?

Sajt www.FinansijskaKriza.com sam pokrenuo sa idejom da bude vedrija slika sumorne sadašnjosti opterećene globalnom krizom. 

Posetite ga…

I ova noć traje duže. Nervozan sam. Razočaran. I pitam se da li sam ja lud ili je svet lud.

“Takve stvari”, kaže mi prijatelj danas, “spadaju u onu kategoriju gluposti protiv kojih se apsolutno ničim ne možeš boriti. To je genetika. To su karakteristike ličnosti….Zao mi je sto se grizes i jedes. Nemoj. Promeni ugao.”

U pravu je. Večeras sam promenio ugao. I nije to došlo iznebuha, sakupljalo se to poodavno. Ovaj sajt biće više okrenut mom poimanju posla, marketinga, dosta sam pisao o osećanjima. Sada ću pisati o strasti. Strasti sa kojom živim od kad znam za sebe, sa kojom radim sve od prvog posla, i koja me ne napušta. Pisaću o onome u šta verujem i u šta veruju oni sa kojima  uživam razgovarati. Možda smo svi mi, ja i oni, ludi što verujemo u Bolje u ovoj Srbiji, ali bar je lepo biti sa sebi sličnima.

Vi koji se prepoznajete u ovom postu, posetite uskoro ove stranice. Vi koji se ne prepoznajte u ovom postu, verovatno ste sa one strane koja me je nerazumevanjem nagnala da ono šta mislim, pišem javno. Jer, ja u to verujem. I znam da sam u pravu. ne, nisam skroman - znam da sam u pravu.

Uveče me na FB prijateljica dočeka sa neverovatnom pričom:

“sale, sta da ti kazem, neverovatne se stvari u bgd desavaju
pusti me u kurac
u autu sam jbte
nedelju dana trazim stan
sve goli prevaranti i debili
pa da li je to moguce?
stanovi su astronomske cifre
zamisi sta se desilo malopre
probudi me zena sa kojom sam se danas dogovorila za stan
i trazi mi sto eura jer je izbola muza srafcigerom

da da kao za advokata!”

Svašta se naslušah u životu, ali ovaj svet baš ide na otpad izgleda. Što reče skoro jedan prijatelj, gledajući na netu kvote u kladionici: “Кud ide ovaj svet? Nekad si znao, kad fudbal igraju Nemci - oni pobeđuju. A sad? Više ni u Nemce ne možeš da se pouzdaš. Kažem ti Sale, ovaj svet je otišao u ….”

A juče mali asteroid uleteo u zemljinu atmosferu. Kretao se ka Africi i izgoreo u atmosferi.  Jula meseca nas je jedan promašio. Lepše je bilo dok nismo znali.

Laku noć. Neke me lepe oči o kojima mislim već neko vreme mame da ih odsanjam.

Par trenutaka ranije, pre samo nekoliko sati, dva tri pitanja zaustavljaju pokret kojim se pripremala da sluša muziku sa svog mp3 plejera. Bio je dan, prepun boja, i tišine, na početku četiri stotine kilometara dugog niza reči i, na drugom kraju, smehom zvonkim kao glissando obojena noć.

Deceniju i po ranije tog čoveka nisam ni poznavao osim iz štampe. Niko ga nije znao i brzo je postao “neko”. Onda sam ga upoznao lično, i bio je fascinanantan, bio je drugačiji, pun energije i originalan. Godine su prolazile i priča je postajala sve bleđa i bleđa, da bi na kraju sedeli u polumraku nekog kafića gde mi on besan, govori, više ubeđujući sebe u to “majstore, ja sam brand, majstore, ja sam brand”. E dragi moj, niti sam ja majstor niti ti sebi možeš tako laskavu etiketu sam prilepiti. Maestro Obmane. Taj je nadimak dobio te zime. 

Gledao sam zajapureno lice besnog čoveka koji samo što ne skoči preko stola, i buka maske koja je padala postajala je sve nesnosnija. Ćutao sam jer odgovor zaslužuje samo smisleno pitanje. Ovde nije bilo ni pitanja a još manje smislene tvrdnje. Samo poslednji trzaji nekadašnjeg velikog igrača koji je zarad sopstrvenog uspeha pod noge bacao i prijateljstvo i moral i poštenje. On, navodni naovdni nosilac crnog pojasa u karateu - van kontrole, ja sa obicnim kožnim pojasom oko pantalona, daleko od majstorskog zvanja - potpuno miran. I svestan da šta god sam od njega naučio, a jesam, već sam ga prevazišao. Ali mu se iz osećanja poštovanja zbog svega čemu me je naučio nisam suprostavio.

Priliku za to sam je stvorio izigravši i ono malo poverenja koje je preostalo i dokazavši da je postao beznačajan deo mog života ma koliko bio nekad značajan izvor inspiracije i znanja, i da iz te prazne čaše nema više šta da se ispije i da nije vredna čak ni razbijanja. Prvi put za sve te godine znao sam da ne grešim, da sam potpuno iznad njega i da jedino besčašće je ono u čemu se nikad sa njim neću utrkivati. Mirnim glasom, kakvim se čita recept, rekao sam mu šta mislim o njemu i da je za mene postao nula. Brand je sve samo ne nula.

Da bi neko postao istinski umetnik borilackih vestina, nije dovoljno samo biti dobar tehnicar. Pravi majstor i umetnik mora ovladati sa pet Znanja i to:

1. Igrati se macem na Mesecini.

2. Vezbati Tai Chi u tamnoj noci.

3. Brzo se kretati kroz planinu u vetrovitoj noci.

4. Citati stare filosofske klasike-knjige u kisnoj noci.

5. Meditirati u ponoc.

To bi u prevodu znacilo sledece:

1. Igranje macem na Mesecini sakuplja veliku energiju, jer pravilnim radom je neces trositi.

2. Vezbanje Tai Chi-a u tamnoj noci je nacin da se povezanim kretanjem izmedju Neba i Zemlje i Coveka koristeci se mekim,povezanim kruznim neprekinutim pokretima koji se izvode prirodno,lako i nenaporno, pokretima koji su mirni i polagani nadvladava se sila i agresija, mekocom pobedjuje snaga, tako se dolazi do nacina kako mekoca postaje cvrstina celika, a da lagan pokret dostigne brzinu vetra. Onda se telo i um ispunjavaju najfinijim energijama.

3. Kretanje planinom po vetrovitoj noci - produzava Dah, naucimo se ispravno i prirodno disati. Kiai postaje pun energije i snage.

4. Citanje knjiga u kisnoj noci, cine Duh i Um cistim, britkim, jasnim i fleksibilnim.

5. Meditacijom u ponoc, covek postaje jedno sa svim sto postoji, citavim Univerzumom. Svest postaje prosirena,Um i Duh slobodni. Teku i krecu se kao velika reka, bez zastoja, prisutni uvek i svuda, kako na pocetku, tako i na kraju ZANSHIN.

Rekose jos: SEST puta padni, ali SEDAM puta ustani.

A bilo je bura itekakvih, i onih koje se iz prelepog sunčanog dana i bonance pretvore u uragan, dezorijentišući me i posle kojih bih gledao površinu mora koje se smiruje sa ispraznim osećajem zaljubljenika u more, koji šalom prirode neizlečivo pati od morske bolesti. I želja za plovidbom uvek nadjača neizbežan osećaj mučnine. Ne mogu bez mora, bez slatke neizvesnosti koju plovidba nosi, uprkos užasnoj izvesnosti bola i mučnine. Mnogo sam luka ostavio za sobom, gradova koje sam voleo, i ne znam gde su danas svi ti ljudi koji su kamenu i betonu svojim prisustvom davali dušu, ljudi koje sam voleo i koji su ispunjavali moje trenutke. Čije sam trenutke ja ispunjavao. Prijatelji stari, prijatelji zaboravljeni, prijatelji pokojni, devojke, sada sve već odavno žene i žene koje kao devojke nisam ni poznavao a čiji je korak davno još mimo njihove volje određen, način na koji će kroz život ići, uglavnom oprezno i sa strahom od sopstvenog koraka a ne od bura. Njih su se davno prestale bojati.

Razmišljam sada, kad moja devojčica polako postaje devojka, hoće li onu snagu i srčanost koju je od rođenja imala umeti da upotrebi da joj korak ostane lagan i opušten i da ne zgazi one retke koji u njoj budu videli Lepotu? Ili će vremenom postati i sama poput mnoštva preopreznih i od života uplašenih žena? Da li će umeti da za sobom ostavi prošlu mučninu i zaplovi dalje, kad sve govori “nikad više ne zaplovi, predaj se i skući na kopnu”?

Naslonjen na ogradu ovog broda koji je ko zna ko i zašto napravio, postavljam sebi pitanja, poput ovih, ne žaleći ni zbog jedne bure ni nasukavanja, ali žaleći duboko za svim propuštenim plovidbama onih koje sam voleo i kojima nisam umeo preneti svoj Dar uživanja u nemirnom moru. Jer, znao sam, niko mi to nije rekao, osećao sam to: more je tu bilo i pre nas, postojaće i posle nas. Neće zbog nas biti mirnije niti će bure besneti samo zato što smo se usudili zaploviti. Ne možemo mu ćud izmeniti, možemo samo izmeniti način na koji to prihvatamo. Sa strahom ili sa verom.

Moja devojčica danas ima važan dan. I ni ova kiša ni grmljavina lepotu tom danu ne mogu uzeti. U mislima sam s njom. I verujem da je spremna za plovidbu, i da poseduje Dar koji će je naučiti da se nosi sa morskom bolešću. Jer svoju plovidbu mora sama otploviti.

Umesto što očajavate zbog loše sudbine i nedostatka sreće, zapitajte se koliko ste zaista učinili za sebe?
Život je dar. Niko od nas ga nije tražio. Dat nam je. Na poklon. I niko nam ga NIKAD neće dati ponovo! Pa, zar taj jedinstven poklon omeđen tim granicama koje nismo tražili, ali koje postoje kao i poklon mimo naše volje, kao cvet koji poklonite dragoj osobi i uvene, zar taj jedinstven poklon nije grehota uništiti očajavanjem umesto življenjem?

Život nije lak. Ali je lep. To je moj moto. I mene šamara. I mene tuče. I nokautira me. I ustanem. I idem dalje.
I nije život kriv. Život je naš sopstven. Ako je život kriv, a on je naš, sami smo krivi.

Otrpi, i nastavi dalje. Ništa ne ide po planu, osim u filmovima. Filmovi su lepi ali kratko traju.
Život traje onoliko koliko si ga voljan živeti.

Onda, budite živi, nemojte biti mrtvi pre poslednjeg otkucaja srca.

Zvukovi grada su svuda okolo, nepravilno raspoređeni u vremenu i prostoru. Svetla se gube u visini, nestaju u izmaglici noći, oblici postaju obrisi, pokreti postaju slike, i ceo svet se sažima u tačku, zatvara, grči, i polako ponovo počinje da se prostire ka van, lagano i viskozno, nikuda ne žureći.
Korača polako prema uglu, sredinom ulice. U ušima mu jošuvek odzvanja tišina, odsustvo razgovora, tek neznatni zvon koraka po mokrom pločniku, i boje sveta nestaju iz fokusa.
Svet je sazdan od zidova, kaže sebi poluglasno, nesvesno podižući kragnu, i svaki od njih možemo preskočiti, zaobići, srušiti… osim onih kroz koje vidimo. Na onima kroz koje vidimo, ako nam je dovoljno stalo, često bude dovoljno da ostavimo otisak dlana, na mestu gde bi se inače našla brava, i pogledom nacrtamo vrata. U tom otisku dlana zauvek ostane deo nas, i ko god ga tu primeti i nasloni svoj dlan na njega otkljuća ceo jedan život koji se nije desio, a mogao je…
Mogao bih napisati celu knjigu o njoj, misli dok korača ne razmišljajući kuda. Noge večeras nisu njegove, pripadaju nekome ko zna kuda je pošao. On je to prestao da bude, sasvim je siguran. Trenutak, gotovo nemerljiv, i prekidač je okrenut. Sve ono u šta je do pre nekoliko minuta bio siguran odjednom je prestalo da postoji, obezvređeno jednostranošću neprihvatanja…
Prošle su godine otkako se poslednji put osećao ovoliko prožet emocijama. Ako se IKADA osećao ovoliko prožet emocijama… Zbunjen silinom svega što mu se dešava pokušava da vrati film, rasporedi činjenice, rastavi situacije na pregledne činioce, ponovo analizira signale, u nadi da će u nekoj tački pronaći svoju grešku, uočiti pogrešno tumačenje, shvatiti da je od početka bio osuđen na propast, da nikad nije ni imao šansu, da je sve bio samo privid, samo nešto što je on, i samo on, želeo da vidi.
Ne polazi mu za rukom. Koliko god se trudio, slika se uvek zamrzne na jednom osmehu, jednoj iskri u njenim očima, jednom trenutku zbog kojeg, siguran je, nikada ovo neće moći sebi da objasni do kraja.
Vetar ga u jednom trenutku podseća da je vreme da se pomeri, da krene. Zar sam stao?, pita se, i u magnovenju shvata da nije nikuda ni pošao. Stoji ispod ogoljenog drveta, žut pod svetlom ulične lampe, i pogled mu je prikovan za njenu kapiju. Možda će kasnije shvatiti da se o ljubavi zapravo ne priča. Možda će shvatiti da je dovoljno dati ono što možeš… Sada ne. Sada ne može ništa, sem da ne veruje…
Gleda kroz zid. Bojažljivo spušta dlan tamo gde bi mogla biti vrata…
Okreće se i…

(Hvala Ilija, dobra prica, previse dobra za danas, sasvim dovoljno ostra da raspoluti san od jave i zauzme mesto tamo gde ja pisem sta mi padne na pamet pisem…)