Nekada davno na obodu jasenove šume rasla su tri praseta. Rođeni od iste krmače bejahu braća odrasla u istom oboru.  Kada stasaše nastupio je čas da se osamostale i zasnuju svoj dom. Kako su bili prilično vezani jedan za drugoga odlučiše da nađu poslove u istoj šumi. Na taj način bi se uvek mogli naći u nevolji jedni drugima.

Makar bejahu braća među sobom su se razlikovali.  Najstariji prasac beše marljiv i znatiželjan. Neprestano je u džepu svog radničkog mantila nosio neku knjigu. Vasceli dan je nešto čitao i stalno ga interesovalo kako stvari rade i može li to još bolje biti, kad niko od njega to nije ni tražio.

Njegova mlađa braća ni izbliza ne bejahu tako radoznala. Jedan je voleo društvo i dobru zabavu više od svega a drugi je stajao čvrsto sa sve četiri noge na zemlji i znao, da sve šta treba je samo da mirno dogura do diplome sposobne svinje, da ne mora da više nikad radi. Dok je njihov radoznali brat učio i kad je završio školu, oni su sanjarili o tome da će doći dan kada će dobijati penziju i moći da po čitav dan leškare na plastu sena ili da pecaju u potoku, vezujući kanap s udicom za papke. Učili su i oni ponekad i radili su jedino kad bi bili prinuđeni na to i kad je njihovo učešće u kakvoj raboti bilo neophodno ili bi ako ne nauče nešto novo šta se od njih traži, njihov san o mirnoj penziji bio ugrožen. Ovakva razlika u njihovim naravima opredelilo je i izbor posla kojim će se baviti dok ne dočekaju penziju.

Najstariji, budući vešt u raznim stvarima i naoružan golemim znanjem, marljivo je radio kod mnogih gazda dajući i više nego što se od njega očekivalo. Vremenom je shvatio da on to može i bolje od onih za koje je radio. I otpočeo je samostalno da radi. Radio je i izgradio svoj obor, moderan, čvrst i privukao ostale pametne prasce da mu pomognu u toj nameri i rade sa njim. I za njega  ali i sa njim.

Srednji brat je učio marljivo, diplomirao, i uspeo da fasicnira svojim groktanjem i lepim izgledom jednog gazdu i dobio fin brlog u kome je mogao mirno da leškari dok drugi rade. A najmlađi nije hteo da se zamara učenjem već je prihvatao šta god ima da se radi, samo da ima dovoljno hrane i da ga na naposletku dana ostave na miru da mirno spava.

Najstariji prasac upozorio je braću da nisu svi gazde isti, da postoje u svetu i zli vukovi koji mogu pojesti ove sadašnje gazde i da je bolje da na vreme počnu nešto da menjaju kako bi bili spremni ako nekad možda zli vukovi dođu i u njihove krajeve.  Ako ništa drugo, da mogu da izaberu nekog boljeg gazdu i bolji čvršći obor u kome će biti sigurniji. Ali, avaj, oni se nisu obazirali na njegove savete. Išli su zajedno na pecanje i podsmešljivo ga posmatrali kako stalno nešto čita i piše.

Jasenova šuma u kojoj su prasci živeli spadala je u najkrasnije predele na svetu. Beše puna najraznovrsnijeg rastinja i šarenolikog cveća, ali je imala i svojih opasnosti. Oko šume je prebivalo mnoštvo krvoločnih zveri. Jedna od njih bio je i zli vuk. Njegovo najomiljenije jelo bili su prasići i jagnjad. Jednog dana on naiđe do jasenove šume i odmah, odmah mu se dopala. Ovde ću naći mnogo ukusne hrane, pomisli zli vuk. Zli vukovi nisu samotnjaci, idu u čoporima i sa njim je došlo još vukova. Gazde su brže bolje prodale svoje obore vukovima a oni koji nisu hteli, uspevali su nekako da se njima odupru, jedva ali su uspevali.

I tako jednog dana zli vukovi dođoše do obora u kome je sa drugim prascima živeo najmlađi brat. Kako su od dugog puta bili veoma gladni udružili su se i brzo zauzeli obor i isterali gazdu, koji, ruku na srce, baš i nije vešto taj obor ni sazdao – nasledio ga je od svojih predaka i verovao da su oni to već dobro uradili kad tako dugo traje. Prevario se.  Zli vukovi su zauzeli obor i počeli da love jadne prasce. Najmlađi brat je nekako uspeo sa mnogim prascima iz obora da se izvuče i da otrči kod srednjeg brata. Molio je molio njegovog gazdu da ga prime u obor, i srednji brat se založio za njega i garantovao da je njegov najmlađi brat izuzetno vredan i da će gazda biti veoma zadovoljan ako ga primi. Gazda koji je uvek tražio dobre i vredne prasce, primi najmlađeg brata u svoj obor.

Ali evo vukova za njim. Oni počeše osiono udarati o vrata obora u nameri da uplaše prasce i gazdu i viknu prascima koji su unutra drhtali od straha. Nije dugo potrajalo i vukovi upadoše i u ovaj obor, koji, jeste bio čvršći i noviji od prethodnog, ali ipak prepun uplašenih prasaca a i osrednje sposobnog gazde. Srednji i najmlađi brat nekako izvukoše živu glavu i odjuriše, koliko ih sve četiri noge nose do najstarijeg brata – vlasnika modernog novog obora.

Zli vukovi dođoše i do obora najstarijeg brata. Zapretiše mu da ako ne preda obor da će silom ući onda teško njima. Međutim najstariji brat im mirno reče da mogu da “duvaju” ali on ne predaje obor.

To je strašno razljutilo vukove. Pobesneše i obrazi im se zacrveneše od gneva. Jurili su besni oko obora navaljivali, pokušavali da uplaše prasce u oboru da otvore vrata i beže, taktika koja im je uspela kod prethodna dva obora. Uzalud. Prasci u ovom oboru bili su pažljivo izabrani od strane najstarijeg brata. Naime on je birao slične sebi, često i bolje od sebe, da kada dođu teški dani, a znao je da će jednom doći, mogu i da ga posavetuju ako treba. I sada je veliki problem koji se nad njima nadvio mogao da rešava sa pametnim i mudrim prascima u koje je nesebično uložio i vreme i novac da ih dodatno obrazuje. Dani su prolazili, nedelje, pa i meseci i vukovi su bivali sve manje i manje zainteresovani za ovaj najčvršći obor, mada je u njemu bilo najslasnijih prasaca.

Dođe i taj dan, kada pokunjeni, savijenih ušiju i repa odoše dalje i ostaviše obor najstarijeg brata na miru.

U samom oboru nastade opšte veselje pošto su vukovima videli leđa. Od tada su oba mlađa prasca slušala svog starijeg brata i samopregorno radila na sebi da postanu bolji, pametniji i mudriji kako bi mogli jednom da sami izgrade svoj obor, ili barem da budu dostojni boravka u nekom od preostalih, kvalitetnih i čvrstih obora koje su držale pametne gazde poput njihovog brata. Opasne dogodovštine sa zlim vukom sećali su se samo ponekad, u šali…Slični tekstovi:

• Dabogda umro u buretu piva -Berić Miladin
• Tri minuta za filosofiranje
• Anatomija (ne)uspeha – Oskudica izobilja i izobilje oskudice
• Prijatelji
• Reci prijatelja…

Preduzetnik sam tim se dičim, to ne može biti svak…

Ovako otprilike bi,  s pravom, zvučala himna preduzetnika. Svejedno bili oni kvarni ili dobri, pošteni ili nepošteni.

Svaki čovek radi upravo ono šta treba da radi i za šta je sposoban.  Sve ostalo, sva opravdanja, jadikovke, sve šta treba da objasni da neko ima više potencijala nego što pokazuje je obično zamazivanje očiju i ništa više.

Ali, ne nasedajte odmah na prethodne dve rečenice. Ne govorim o tome da su neki rođeni sposobni a drugi hendikepirani, da su jedni predodređeni da se bave privatnim poslom, a  drugi ne. Govorim o tome da su neki ljudi sposobni da veruju u sebe, da sebe usmere, neprekidno motivišu i održe svoju želju dovoljno jakom i jasnom da neizostavno uprkos svim preprekama idu ka cilju, a drugi su sposobni da za svaku poteškoću nađu dobro opravdanje i odustanu. Razlika između jednih i drugih, nije u novcu, nije ni u idejama, već u veri, fokusu, samomotivaciji, istrajnosti.

Da pojednostavim, ili možeš da odradiš posao ili ne možeš. Nekad odradiš posao koristeći pomagala. Zavisno od posla i tipa ljudi to je vijagra, levitra, drugi ljudi, lova, veze, ali završiš posao, ali kod onih koji ne završavaju posao preovlađuje laž, gluma, pretvaranje, foliranje, opravdanje. Nije problem da li se koristiš pomagalom, već da li si završio posao. Broji se krajnji rezultat. Ili si uspeo ili nisi. Neuspešni su vešti u mržnji prema uspešnima, ogovaranjima istih i njihovom omalovažavanju i blaćenju. Uspešni jednostavno nemaju vremena da se natežu sa neuspešnima ko pijan s gaćama. Oni rade. I završavaju posao. I to je tako. Neko obavi posao a neko ima opravdanja.

E,  sad da se vratimo na poslovno okruženje: ko želi – naći će način, ko ne želi – naći će opravdanje. Uvek imate izbor. Ipak najbednije šta možete uraditi je da za svoje nezadovoljstvo poslom kojim se bavite, optužujete državu, one koji imaju više, one koji vas zapošljavaju, konkurenciju, a ne sebe.

Znam, neko će reći: “u Srbiji niko ne može postići ništa na pošten način” i kako Srbija nije pogodna za ljude koji imaju ideje, koji žele pošteno da rade itd. Znam mnogo ljudi koji su otišli u inostranstvo, želeći da odu iz ove “jadne zemlje” u kojoj “nema perspektive”. Nijedan od njih koji ovde nikad nije ni pokušao da nešto uradi samostalno, i n-i-j-e-d-a-n od njih tamo “preko grane” nije pokrenuo svoj biznis, već radi kao radnik, kao zaposlen kod nekog drugog. I to je činjenica – ako si preduzetničkog duha, ako možeš, nećeš čekati da se okolnosti promene, već ćeš učiniti sve da iskoristiš postojeće okolnosti i da u njima uradiš ono šta ti je u prirodi – da stvoriš nešto svoje, i svoje ideje sprovedeš u delo. Ako nisi preduzetničkog duha, sama promena sredine ništa ti neće pomoći.

Ili možeš ili ne možeš… I ne vadi se sad na to da neki koji mogu koriste pomagala. Računa se rezultat. A izbor je, kao i obično, uvek – tvoj!

Na kraju, ipak, računa se rezultat. A pred ljudima i Bogom i način. Ali gde ćeš biti, šta ćeš postići, zavisi samo od – Tebe!

 Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – Opravdanja
• Šta sanjate krajem godine?
• Moja vizija posla
• Zašto vaš biznis ne donosi rezultate?
• Kako možeš uspeti ako si ispod proseka?

Da nije bilo Cigana, koje neke budale dekretom prekrstiše u Rome, moj život, a i životi onih koji to ne žele priznati, bi bio mnogo siromašniji i manje zabavan.

Ljudi ko ljudi, uvek mrze nepoznato, i od malih nogu sam od okoline slušao loše o Ciganima. U porodici, naprotiv, negovana je tolerancija prema svima.

U osnovnoj sam imao druga, Uskokovića, Ciga, dobar momak, najjači u razredu. Kad smo bili u 6,7,8. razredu. Tj možda najjači posle Gruje, gimnastičara. Možda, to nikad nije bilo jasno jer se nisu tukli da dokažu ko je jači, ali su obarali ruke. Gruja je tu bio najjači. Ja sam bio najslabiji, ili možda malo jači od najslabijeg, pok. Bobana “Selje”.  Jedan Đoka, stalno me je mlatio pa mi je dosadilo i počeo sam da treniram i trčim, da mogu da se oduprem. I konačno, finalno obaranje ruku u 8. razredu, sa mojim dobrim drugarima Grujom i Uskokovićem, posle duela koji je trajao sa svakim od njih dosta dugo, tada mi se činilo po desetak minuta, ali svakako do iznemoglosti,  pokazalo je da sam stigao do trećeg mesta u razredu, pruživši neverovatan otpor svakome od njih. Obe runde po desetak minuta nepomičnog pokušaja savladavanja protivnika… Usko se radovao kao i ja, uostalom on me je bodrio dok sam vežbao nije me ismevao kao drugi.

Srednja škola značila je svakodnevno muvanje po centru gde je neizostavan bio susret sa “Tomi Stilom”, koji je imao jedinstven stil sviranja na raštimovanoj gitari sa par žica. Njegovo karakteristično sviranje na gitari koje se sastojalo uglavnom od lupanja šakama u rezonantnu kutiju gitare i pokojeg zvuka proizvedenog na žici i pevanje “kad sveci marširaju” obeležili su skoro svaki prolazak kroz ulicu Pobede ili kraj Tvrđave.

Imao je on i malu ulogu u filmu “Cigani Lete U Nebo”, gde je zaradio za to vreme odličnu svotu novca i negde u okolini Niša sagradio  veliku kuću u kojoj je živeo. Ipak, provodio je vreme prosjačeći na ulicama uz veliku buku koju je pravio udaranjem u gitaru i pevanjem na svoj autentičan način koji je zvučao kao mešavina jazz ritama i ciganskog stila pevanja narodne muzike.

Ciganska muzika… U gradu gde sam odrastao, Nišu, spori ritam ne prolazi. Temperament tog grada i ljudi traže brz ritam, a toga nema bez ciganske muzike. Šaban Bajramović, Keba, samo su poznatiji od mnogih drugih koji su sa podjednako žara pevali i uveseljavali ljude. Sećam se devedesetih, devedesettreća godina, najveća inflacija u istoriji, i Cigani istovaruju neki kamion i u pauzi, u prikolici kamiona uz osmeh igraju u nekom svom zamišljenom ritmu. Takva scena ne može a da te ne “podigne”.

Da nije bilo Cigana, ne bi bilo ni mog prvog ozbiljnog poslodavca, Nina, čoveka koga je tetka sklonila od lošeg društva i odvela u Austriju a on tamo završio školovanje, i uz muziciranje sa nekim našim zvezdama, uspeo da postane i direktor jedne austrijske firme i otvorio drugu, austrijsko-srpsku, u kojoj sam dve godine radio. Iskustva iz te firme, Activemedia, bila su prva ozbiljna iskustva i saznanja o softverskom razvoju, koja sam stekao. O njegovom poštenju u poslu i toleranciji dovoljno je samo da kažem da ga smatram jednim od najboljih menadžera koje sam ikada upoznao.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni Arsen Dedić nikad napisao “Da su me ukrali cigani”.

Da nije bilo Cigana, ko zna šta bi Kusturica snimao i da li bi uživali u njegovim filmovima, a film “Ko to tamo peva” ne bi bio ni upola tako dobar, niti bi jasno pokazao koliko možemo biti nepravdeni.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni znali da smo pre sedamdesetak godina Nemcima, mi, Srbi i Cigani bili isti, mada smo mi njih smatrali manje vrednim od sebe.

Da nije bilo Cigana, ne bih imao odličnog školskog druga, ne bih dovoljno rano imao podsticaj i podršku u mojim treninzima, ne bih naučio jednostavne menadžerske “cake i fazone” i imao priliku da vodim softversku firmu na samom početku svoje ozbiljne softverske karijere, da nije bilo Cigana, ne bi ruske pesme bile tako lepe, i ne bi tamburaši imali upola tako dobrih stvari kao što sada imaju. ne bih iščekivao ponovni dolazak 100 Gypsy Violins Orchestra, ne bi bilo ni onih prosjaka i problematičnih koji poput savesti upozoravaju da ako se ne krećeš i ne trudiš da budeš bolji, lako možeš postati najgori.

Da nije bilo Cigana, možda bih ostao beskrajno tužan što sam imao tu “sreću” da se rodim baš u ovoj zemlji, da nije bilo njih, ne bih imao teme za rasrpave sa prijateljima i poznanicima, rasprave o ljudima, tolerantnosti, predrasudama. Ne bih izbrusio svoje misli do ovog nivoa gde za Cigane ne kažem “i oni su ljudi” već “svi smo isti”, ne bih naučio da se ljudi razlikuju ne po običajima, boji kože, veri, imovini, već po duhu i karakteru. I svakako mnogo kasnije bih, možda i prekasno, zakoračio u softverski svet.

A ko se ne slaže sa mnom… Široko mu polje…Slični tekstovi:

• Kutija je otvorena…
• Šta sanjate krajem godine?
• Violinista u metrou
• Anatomija biznisa 2. – podeli da bi uvećao
• Kad bi mi lopov pao šaka…

Dosta je bilo zajebavanja.

Dosta je bilo praštanja.

Dosta je bilo tolerancije.

Uvek se nađe neka gnjida koja sve to iskoristi da slaže, ukrade, prevari, iskoristi…

Neki ljudi već prelaze na drugu stranu ulice kad me sretnu, jer znaju kakva su govna i ne smeju me sresti oči u oči… A svi ostali, od sad pa nadalje, nemoj da računaju na moju milost ako me pokušaju izraditi. Iskijaće svaki pokušaj prevare i naplatiću im sve do poslednje pare.

Pa dosta je bilo. Gurnuo sam u stranu, još pre 20 godina, onog ludaka, padobranca, kome se niko nije smeo zameriti… more, bolje da vam nisam u koži, vama koji poželite mene da zeznete.

Obraćete zelen bostan…

Malo su mi se oznojile ruke od komunikacije u rukavicama.

Znam, ovo nije hrišćanski, ni civilizovano. Ali biće efikasno.Slični tekstovi:

• 63. padobranska
• 63. padobranska
• Anatomija biznisa – Dvojica bez duše-treći bez glave
• Ova noć traje duže
• Велкам ту Сербиа

Rođendan. Opet. Četrdesetšesti, slovima. Još malo pa će se približiti mom broju padobranskih skokova. Znači ili da pustim da ih pobedi ili da nakupim još koju desetinu skokova? Nekome je ovo mnogo, nekome malo. Loša civilizacijska navika da proslavljamo nešto na šta nismo mogli uticati. A onda počnemo sabirati uspehe i poraze. Sve i da ne želimo, tako dođe.

Zažmurih sinoć, posle ponoći, već je bio 21. decembar, i dok sam polako tonuo u san, čuh glas pokojnog brata: “srećan ti rođendan burazeru”. Glas koji samo još u snu mogu čuti. Odgovorih mu, u polusnu, tiho: “Hvala ti. Počivaj u miru burazeru.”

Kraj mene, već utonula u san, žena koja već više od godinu dana deli sa mnom i dobro i zlo. A ona zlo itekako dobro podnosi kad naiđe. Pomislih da više takvih i nema osim u pričama. Obično zbrišu, ali ona ne. Još se više trudi da sve olakša i unese smeh.

Dan pre toga pustismo Adbuku online. Načekasmo se ko gladni hrane. Moralo je tako, inače ne bi bila tako jednostavna kakva je sada. Zen-like društvena mreža. Preživesmo nekolicinu lažova, sitne matrapaze, jednog kvazi investitora povratnika iz Australije koji ne zna engleski, i ispeglasmo Adbuku do oblika svedenog na najminimalniju moguću formu za funkciju koju treba da obavi.

Lep osećaj. Start posle maratona dugog godinu dana.

Nekad sam imao mnogo drugara. Kao dete mislio sam da su mi svi drugari. Posle sam odrastao, sito se suzilo, postalo gusto, stislo se pa ne propušta tako lako ljude u taj krug drugara, pa ih je sada ostalo nekolicina, od kojih se samo jedan setio da mi je rođendan.  A on ne koristi ni Fejsbuk ni bilo koje od tih pomagala pa se to posebno vrednuje. Nekoliko me poruka na fejsu posebno uveselilo. Ovaj video naročito:

Hvala rođače. E jesi frik Ajde neću ovde pred ljudima da te blamiram, od one bebe koja je raširila miomirise u sobi kad sam doveo Slovakinju sa prakse kući, pa nam pokvario muvanje,  do filozofa, dobar si put prevalio Odličan si a i ono vino što si doneo. Mogao bi ponovo da navratiš

Ceo dan danas radih, malo se davih u palačinkama koje Violeta odlično sprema (kao i mnogo toga još) i dok sad traži neki film on demand na kablovskoj ja štrikam ovaj post, prisećajući se raznih i raznih rođendana. Iskren da budem, ovi koje mi i klinci čestitaju su mi čak najdraži. Čuj “klinci”, sin đene đene ima 8 godina ali ćerka ima punih 18 godina još od pre tri meseca.

Da, dosta vremena je prošlo od kako sam se ispilio, ponekad mi se čini kao da sam tri četiri života preživeo,  a još se nisam smirio i radim ko lud i još uvek mi ideje vrcaju svakog sekunda i imam još mnogo toga u planu da uradim.

Razmišljam o onom plemenu koje ne slavi rođendane. Slavi kad neko nešto uradi, postigne, jer za to su sami zaslužni. Pametni ljudi. Imaju više momenata za slavlje nego mi, “civilizovani” ljudi.

Nedostaju mi neki ljudi, ali srećom još ima mnogo onih za koje vredi živeti i raditi. I to mi je bitnije od bilo koje torte i svećica.

Živeli!

 Slični tekstovi:

• Nove godine
• 2007
• Ti si samo žena – Nenad Baranovski
• More
• More

Biznis bez oglašavanja je kao i namigivanje lepoj devojci u mraku – vi znate šta radite ali ona o tome nema pojma.

Zašto ljudi jedu kokošja a ne guščja ili pačja jaja? Zato što kokoška oglašava svoj proizvod.

Koliko para toliko i muzike.

I tako dalje, mogao bih da ređam pametne i duhovite izreke o oglašavanju, koje teško da neko može da ospori, i svi će se složiti ali jedna stvar će ostati nejasna: koliko je oglašavanje zaista efikasno?

Situacija 1.

Pre neku godinu imao sam problem: da procenim efekte neke buduće TV reklame. Dobio sam od TV kuće demografske podatke, koliki je šer pojedinih emisija, demografsku strukturu publike u tom terminu, podatke sa piplmetra, itd. I sve je to bilo krasno, ali, problem je bio sledeći (cifre će biti okrugle zbog lakše računice): jednim emitovanjem pokrivamo publiku od 100.000 ljudi koji u tom trenutku prema piplmetru gledaju taj program, i logična je pretpostavka da neće svi obratiti pažnju na našu reklamu, ima i boljih, dužih, efektnijih, ne znamo kakve su druge u reklamnom bloku. Takođe na raspolaganju nam je više termina u toku dana. Postavlja se pitanje, koliko puta emitovati dnevno da bi dobili optimalan efekat, i koliko dugo emitovati. Sigurno nije isto emitovati je 5 puta dnevno ili 10 puta. Nije isto ako emitujemo jedan mesec ili tri meseca. Ali koji je odnos tih efekata? Emitovati 10 puta dnevno košta duplo više nego 5 puta dnevno, a dali je i efekat dva puta veći, ili nešto manji ili nešto veći od dva puta? Emitovati tri meseca umesto jedan mesec je tri puta skuplje ali da li će efekti biti zaista tri puta veći? I najzad, da li je bolje emitovati tri meseca 5 puta dnevno ili mesec i po dana 10 puta dnevno?

Od znalaca iz oblasti oglašavanja očekivao sam odgovor. Dobio sam sleganje ramenima, priče o rejtingu, o šeru, o tome da su naj naj naj itd. I da, “e možeš ti i kod te i te TV ali tamo te to košta đavo i po”. Nisam dobio odgovor.

Da li je TV oglašavanje od juče, pa da se ovo ne zna? Zar nikog od medija ili agencija nije interesovalo kakvi su efekti? Kako uopšte preporučuju klijentima koliko da se oglašavaju? Možda odokativnom metodom: koliko možemo da im ćapimo love?

Situacija 2.

Internet je konačno doneo mogućnost da ne gledamo u pasulj nego da možemo i bez varljivih piplmetara znati koliko je ljudi zaista reagovalo na naš oglas. Plaćanje po kliku je takođe divna stvar – koliko klika toliko poseta, tačno znaš i koliko ćeš utrošiti. Ali… Uvek ima neko ali, naravno. Ali, koliko vremena treba da se tih projektovanih 10.000 klikova potroši? E, tu odgovor koji sam dobijao od onih kojima treba platiti je sličan sleganju ramenima iz slučaja 1. Pa zavisi, pa od – do, pa ako pogodiš dobre ključne reči a da nisu preskupe, pa ako ima sliku biće efikasniji. Koliko efikasniji? Mnogo efikasniji Itd.

Komentar koji bih ovde stavio je kopija komentara iz slučaja 1.

Situacija 3.

Diskusija o veličini. Da li je veličina bitna ili ne. Mislim na brojnost fanova. Počelo je komentarom na jedan moj status na Fejsbuku gde sam pohvalio jednu grupu (ne navodeći joj ime), jer vlasnica FB strane ima 14.093 članova, 2.571 koji su o njoj “pričali” , postoji godinu dana, iza te strane ne stoji nikakav vrlo posećen sajt, a vlasnica uopšte nije nikakav online marketing guru… Dobio sam komentar “vidi ovu stranicu” i link do stranice  ”ja ti gledam u profil, jebote profil”. Pogledah, i ne videh šta je tema. Sve i svašta ima. Diskusija koja se dalje razvila išla je u smeru da me ubede kako toliki broj fanova svakako nije nikakva zajebancija i da postoji strogo kontrolisani SPAM. Na moje pitanje kakve efekte mogu očekivati, dobih odgovor da “u advertajzingu niko ne može ništa garantovati”. Citiram: “Mozes da predvidis malo sutra, to mozes da pricas onima koji nisu videli o od oglašavanja, meni ne… jednostavno – danas se dogodi nesto sto jednostavno odvuce internet saobracaj koji ima svoj odredjeni potencijal i nije beskonacan… fukusima, bum, ili tako neka glupost – svi izgube vreme na tako necemu i jednostavno ne ostane im vremena da budu na mestu gde je kampanja u toku, ne zato sto to nisu zeleli, vec zato jer jednostavno nisu stigli tog dana… da, istina je da se moze odrediti priblizno efekat… ali ne mozes ga garantovati nikako…”

Sve se može meriti. Događaji se ne mogu predvideti ali se može predvideti njihova verovatnoća. Postoji nešto što se zove procena rizika pa klijentu kažeš da u toku godine postoji prosečno 1 katastrofalni događaj, 5 lokalizovanih katastrofa i 2 političko socijalna potresa koji zajedno mogu dovesti do prosečno 20 dana skretanja pažnje javnosti. To je u procentima 5,4% gubljenja fokusa javnosti, a verovatnoća da će se sve to desiti u toku trajanja tromesečne kampanje je recimo 1%.

Situacija 4.

Svi mi nalazimo tonu flajera i kataloga koje ne tražimo u svojim poštanskim sandučićima. Mnogo njih završi u kantama ili na podu zgrade. U pametnijim zemljama, poput Austrije postoji pult u hodniku svake zgrade na kome je ostavljen reklamni materijal pa ti uzmeš ako želiš. Pitah jednog od ditributera kakvi su efekti, koliko mogu pokriti, imaju li reone. reče mi da mogu sve što poželi, koliko platim doliko će štampati i distribuirati.

Postoji zavod za statistiku. U njemu ima demografskih podataka po opštinama.  Flajere možete uzeti nazad ako su neiskorišćeni. Isto možete uraditi sa flajerima ostavljenim u apotekama naprimer. Merite.

Ukratko, treba meriti. Merite broj poziva u odosu na svaku kampanju. Ne mešate oglasne kampanje. Merite promene u potražnji i prodaji nakon kampanje. Budete zainteresovani pa pitate klijenta za efekte.

Postoji način. Matematika. Ako hoćemo da budemo pošteni.

Ako nećemo onda kažemo: dajte nam pare mi ćemo to napraviti a ako puknete e jebiga nije to moja briga i šta da vam radim…

Prvo je posao.

Drugo je prodaja magle.

Džaba vam titule, fascinantan CV, džaba vam lova na kontu – ako prodajete oglašavanje bez iole odgovornosti prema klijentu, bez pokušaja da procenite efekte i pomognete im da oni budu što veći, onda ste običan prodavac magle. Makar i uspešan, magla je magla a ne proizvod. Jednom će se magla dići a vi ćete ostati razgolićeni.

P.S. Znam da se  sad neki smeju i kažu “neće se to u Srbiji desiti”. Ma, važi… Slični tekstovi:

• Butterfly effect
• Kraj besplatnog digitalnog sertifikata
• Just a Web Site is Not Enough
• Ne pravi se pametan – testiraj!
• M-agični štapić

Boing 727 nagnuo se u levo i krenuo u zaokret, pre sletanja.  Srce mi je bilo ko ludo i ustao sam da vidim ono šta  sam dugo čekao – grad iz 1001 noći. Mom razočarenju nije bilo kraja – nigde ničeg od onih prizora iz filmova i mašte ispirisane knjigama. Ispod mene pružao se Bagdad, običan grad, kao i svaki drugi.

Te godine, imao sam tek 13 godina i jedva čekao da sa majkom i bratom stignem u Bagdad, na odmor, kod oca koji je tamo radio. Tokom tog leta, iako klinac,  beznadežno sam se zaljubio u stjuardesu Iraqi Airways, ljupku i vitku brinetu, a tokom sledećih mesec dana provedenih u Bagdadu, zaljubio se u taj drevni grad. Ne bez razloga. Krenimo u šetnju gradom, koji poslednje tri decenije prate krvave vesti – možda samo zato što nam ga kao takvog žele predstaviti.

Bogovi su ovde umešali prste

Svako od nas, i ne znajući nosi duboko u sebi tragove kulture i tajni koje prekriva pesak koji okružuje Bagdad. Dolina Eufrata i Tigra, njihova delta mesto su legendarnog rajskog vrta, gde 70-ak km severno od Basre i danas postoji “Adamovo drvo” na mestu gde se po legendi nalazio rajski vrt. Ništa čudno ako se zna da je to bila najveća žitnica tadašnjeg sveta.  Drevni Sumeri su na ovom mestu izgradili moćnu sumersku civilizaciju, čuveni Vavilon (Babilon) čiji su današnji potomci kakve ironije (a možda i ne)  - Iračani.

Kao da je sam Bog izabrao ovo mesto da tu stvori ljudsku civilizaciju, kakvu danas poznajemo.

Otud, verovatno božje ime prožima ovaj kraj: na persijskom ime Babilon znači “Božja kapija” a Baghdad – “Božji dar”

Danas, na pomen Bagdada često se pomisli na rat, razaranje, terorizam, ali u 7000 godina dugoj istoriji ove zemlje, i 13 vekova starom gradu to je tek mali delić njegovog postjanja. On je mnogo više od te poslednje tri nesrećne decenije.

Sve je počelo pre nekih sedam milenijuma. To je mnogo vremena. Danas je 4. decembar 2011, kroz 7000 dana biće 2.februar 2031, pre 7000 dana bio je 4. oktobar 1992. Sedam milenijuma je 365 puta duži period.

Mesopotamija, drevni centar umetnosti i nauke, prednjačio je i u arhitekturi. Na istočnoj obali Eufrata usudiše se ljudi da se iz “Božje kapije” približe bogovima i počeše da grade ogromnu kulu, sa namerom da dopru do neba. Izgradnja je prekinuta zbog “jezičke pometnje” među radnicima koji su poticali iz raznih naroda, i kao da ta jezička pometnja i nerazumevanje i dan danas traje i uzima svoj danak u krvi.

Prvi pisani zakon – Hamurabijev zakonik, nastao je na istom mestu, uklesan u 12 kamenih ploča, od njega potiče “oko za oko, zub za zub”, a pravni princip “pretpostavka nevinosti” promovisan ovim zakonikom, važi u celom svetu i danas, kao civlizacijska tekovina.

Potom je sledilo skoro 3.000 godina uspešnog razvoja jedne kulture, tako moćne da je, Bagdad, naprimer u vreme Haruna al-Rašida dostigao svoj vrhunac i bio jedan od najvećih i najbogatijih gradova na svetu, univerzitetski centar, koji se po trgovini i kulturnom uticaju mogao meriti sa tadašnjim Konstantinopoljem.  Tokom 10 veka broj stanovnika dostigao je skoro 2 miliona!

Danas ovaj grad ima stanovnika koliko cela Srbija.

Šta se desilo posle i kako je Bagdad poslednjih trideset godina potonuo u ratove i krv, pitanje je za istoričare.

Kakav je to bio grad, kakav sam ja upoznao? Do dolaska u Bagdad imao sam predrasude o Arapima, o Islamu, o njihovoj kulturi, o svemu. Kući sam se vratio bez predrasuda, dovoljno je da to kažem.

Moderan grad

Očekivao sam muslimanski grad, šta god to značilo. Žene u feredžama, kamile, otkud znam. Očekivao sam neke drugačije ljude. A video nešto sasvim drugačije. Već posle II svetskog rata, tokom pedesetih godina to je postao moderan grad, nalik bilo kom evropskom. Žene i muškarci su se oblačili po evropskoj modi, a modne revije poput ove na slici na kojoj su na pisti koračale mlade iračanke iz uglednih porodica, bile su normalna stvar. Možete li zamisliti takav događaj danas u Iraku? I u vreme kad sam ja bio u Iraku, 1979, mlade žene su bile obučene u džins i evropsku odeću. Sve u to vreme od ljudi, hotela, ulica, ponašanja, odevanja izgledalo je kao u evropskim gradovima.

Kulturni ljudi, bolji od Evropljana

Ipak, bilo je stvari u kojima je Bagdad bio ispred svakog evropskog grada. Gradski saobraćaj bio je organizovan double-decker autobusima i ono šta je bilo fascinantno je da u autobusima niko nije stojao! Ustvari, u Bagdadu je bilo zabranjeno stajanje u autobusu. Ako nema mesta, pritisnete dugme koje aktivira zvono kod vozača i izađete i sačekate sledeći autobus, koji dolazi za 30-60 sekundi. tako se dečavalo da nas četvoro uđemo u autobus a ima samo dva mesta. Izašli bi i sačekali drugi, mada često bi nam neko ustupio svoje mesto i izašao. Uprkos pravilu da se u autobusu sme samo sedeti, nikad niste mogli videti da se iko gura na ulazu u autobus ili da se ljudi guraju da se što pre dočepaju sedišta. Ljudi su bili neverovatni mirni, nasmejani i ljubazni i strpljivo ulazili u autobus. A autobusi nikad nisu kasnili i za neki sitan iznos cene karte mogli ste se voziti s jednog kraja grada na drugi.

Crno-žuto zlato i poliglote

Mi, Jugosloveni, bili smo omiljeni tada u Iraku. Mnogo naših ljudi je radilo u Iraku i mnogi iračani su znali naš jezik. Jedna vrlo duga ulica, pa meni se čini kilometar duga, možda i duža, bila je ispunjena isključivo zlatarama, koje su se tiskale jedna do druge, krcate nakitom kakav nikad ranije nisam video, a na njihovim izlozima bile su nalepnice sa zastavama – koje jezike trgovac govori. Uz engleski koji je bio na svakoj zlatari, na većini se nalazila i jugoslovenska trobojka sa petokrakom. Sudeći po ovoj reportaži, ti bagdadski zlatari i dalje rade:

1001 noć

Bagdad bi za mene bio veliko razočarenje uprkos svim karakteristikama modernog grada da nije zadržao mnogo od svoje istorije i kulture. Brzo sam otkrio velelepne džamije i spomenike a meni najomiljeniji bio je spomenik – fontana posvećena Ali babi i 40 razbojnika.

Kliknite ovde za slika cele fontane >>>

Istorija, drevni Sumeri i glupi kauboji

Često smo odlazili do obale Tigra (Tigris), reke nešto manje od Dunava, jer je tamo bilo dobrih restorana, a šetnja duž obale Tigra bila je i prilika da se uči o istoriji Mesopotamije i samog Bagdada. Duže cele obale uz šetalište nalaze se spomenici od belog kamena koji opisuju  dugu istoriju ovih prostora. Naravno, kao na ovoj slici, danas ima debila u tom gradu koji i ne znaju šta je to istorija duža do 300 godina, pa sve to i ne razumeju i ovakvo pooziranje im deluje duhovito. Meni ne deluje.

Mašta je moćnija od sirove sile

Legenda kaže da je Kralj Šahrijar zgrožen neverstvom svoje supruge naredio da mu se svake noći dovede druga žena u krevet, koja bi ujutru bila pogubljena. Kada je došao red na Šeherezadu, ona je domišljato počela kralju pričati priče prekidajući ih ujturu na najzanimljivijem mestu. Zaintrigiran da čuje šta će dalje biti, iz noći u noć kralj joj je poštedeo život. Bagdad bez priče o Šeherezadi i 1001 noći nema svoj magični sjaj i ovaj spomenik već dugo krasi Abu Nuwas ulicu koja se proteže duž Tigra i nosi ime najvećeg arapskog pesnika koji se takođe pojavljuje u 1001 noći. Tokom poslednjih godina ovaj spomenik je pretrpeo znatna oštećenja, posledice eksplozija, čak je kralju Šahrijaru otpala ruka. Međutim irački narod drži mnogo do svoje tradicije i to su popravili.

Početak drugog dela mog  života

Ono po čemu ću Bagdad takođe pamtiti je da sam u nemu počeo da trčim. I nisam prestao 30 dugih godina. Moji pri treninzi počeli su na ulicama Bagdada, sa očevim kolegom smo brat i ja trčali noću ulicama Bagdada do jedne teretane a potom se vraćali nazad. Trčanje mi je donelo mnogo dobra i ko zna da li bih istim putem kroz život išao da tada nisam, kao klinja, počeo trenirati na ulicama Bagdada.

Šta sam naučio u Bagdadu?

Neke od najvrednijih lekcija.

Da je istina koja nam se servira varljiva. Stvari, ljude, druge kulture treba doživeti lično, otvorena srca, kao što sam ja to kao dete imao prilike. Kad se to desi, videćete da su oni bolji nego ste očekivali.

Da je mašta neverovatno moćna, sposobna da se odupre i najvećoj sili. Priča o Šeherezadi i narod koji tu priču čuva i sećanje na nju.

O tome da vas tuđa zainteresovanost može posramiti – sretao sam ljude, obične ljude, koji govore po 4-5 strana jezika, a ja jedva jedan.

Da smo svi braća. Da možeš poštovati i ono šta potpuno ne razumeš.

Da sila ne može uništiti lepotu. Lepotu duše, lepotu osmeha, dobrotu. Ali ipak, uništeno je dosta, poslednjih godina.

Šta je uništeno?

Osim ljudi, i drugih razaranja, samo tokom rata 2003, u američkoj invaziji veliki broj od 170.000 predmeta iz doba Mesopotamije, a koji su čuvani u Nacionalnom muzeju, ukraden je, oštećen ili uništen, a 14 aprila 2003 izgoreli su Nacionalna biblioteka i Nacionalni arhiv, odnoseći u plamenu nekoliko hiljada rukopisa starih i do 7.000 godina.

Bagdadski Zoo, najveći na srednjem istoku, pretrpeo je ogromna razaranja i od 700 životinja, kraj rata dočekalo je samo 35.

Tako je ono šta je preživelo i osvajanja Persije, Mongola, Saladina, Turaka, Britanaca, 7000 godina uništeno u kratkom ratu koji su vodili Amerikanci.  Što je najgore, jedna moderna zemlja unazađena je, probuđene su i aktivirane najgore sile u njoj i ugušen napredak, i to nije samo ta jedna zemlja, već sve gde je Amerika intervenisala do sada – preko 100 vojnih intervencija od kraja drugog svetskog rata. Amerika je imala priliku da postane uzor celom svetu.  Nije je iskoristila.

A ponekad se uništavaju dragocenosti iz uverenja i straha. U januaru 2001. egipatsko Ministarstvo kulture je naredilo spaljivanje oko 6.000 primeraka knjiga Abu Nuwasa, zbog navodne homoerotske tematike, ovakve:

Bila je lepa one večeri

Bila je lepa one večeri. U smeloj igri
dopustila da joj skinem veo s ramena.

Kada joj je noć ramena zaogrnula
svojim pokrivačem, zagrlih je smelije.

Al izvila mi se iz ruku i prošaptala: “Sutra!”
U svetlu dana bila je još lepša i setih je obećanja.

Rekla mi je, osmehnuvši se: “Ja sam dete Abdale,
kći čoveka što je jahao na crvenom konju.

Tamne reči koje se u tami govore,
gube izjutra svoj sjaj i ne vrede danju.”

Iz 1000 noći, (386. noć, priča o Harunu al-Rašidu i tri pesnika).

Uprkos svemu, ono šta niko nikad ne može uništiti je duh, kolektivno sećanje, tradiciju i ono šta se zbilo ili šta se propoveda da se zbilo.

Rajski vrt će za vjeki vjekova ostati u dolini Tigra i Eufrata, priča o 1001 noći će i dalje nadahnjivati i buditi maštu ljudi i u sledećim milenijumima, ljudi će i dalje nositi taj gen koji ih tera da streme ka nebu, kao drevni graditelji rajskih vaviloskih vrtova i vavilonske kule, a naš svet će i dalje počivati na nekim elementarnim principima začetim u drevnoj Mesopotamiji i kasnije, Bagdadu.

Možda je to neuništivo nasleđe koje ostaje taj “Božji dar”, koji nam je kroz “Božja vrata” ostavljen u nasleđe da ga koristimo i da ga se sećamo, spoznajući da uprokos jezičkom nerazumevanju, svi mi potičemo od istog naroda i funkcionišemo na, u osnovi, istim principima.

Svet, opšte uzevši,  mnogo je lepši ako o njemu ne razmišljamo uz TV, već sami istražujemo. Nekome je za dosezanje neba potrebna kula, nekome novac, a nekome – mašta, vera, čisto srce. Ali niko to ne može potpuno sam. Ljudi ne postoje kao pojedinci. Pojedinac je čovek.

 Slični tekstovi:

• Poziv
• Ostvaren san
• 2007
• Autoportret
• Istok

Teško da mogu sebe okarakterisati kao osobu preosetljivu na stres. Obično najbolje radim pod stresom. Uz to moja istorija ludiranja poslednjih tridesetak godina je bila sve, samo ne lišena stresa. A ipak pre par dana me je stres klepio kao nikad do sada, tako dobro da je morala hitna da priskoči u pomoć. EKG dobar, srce dobro, ni traga infarktu ali me je pritisak razvalio muški, toliko da sam skoro dva dana proveo spavajući.

Oduvek sam davao maksimum od sebe, neretko sam znao provesti dane i noći radeći, neprekidno i bez spavanja – ranije i po tri dana i noći zaredom, sada retko ali se desi i 24-36 sati bez sna.

Možemo sad raspredati da li je to vredno ili nije. Ono šta sam do sada zaključio i razlog zašto, ako već ne mogu da se izolujem od stresa,  radije biram da uzrok stresa budem ja sam i moje aktivnosti je činjenica da kad god sam radio za nekog drugog i kidao živce, trpeo stres, sve to nije bilo nimalo vredno – nervirao sam se za tuđu firmu, tuđi profit, nailazio na zidove nerazumevanja, zavidnosti, otpora i mnoštvo podmetanja i spletki a da zaista nisam mogao ništa ni promeniti. Jer, nisam ja bio neki super stručnjak pa da vidim ono šta oku i razumu smrtnika promiče: uočavao sam stvari koje su gotovo školski primeri loše i nelogične organizacije ili poimanja posla. Dugo mi je trebalo da shvatim da  to nisu uzroci već simptomi lošeg upravljanja. A bilo je loše jer jednostavno ili nisu znali, za šta mogu i imati razumevanja, ili, što je mnogo gore, nisu ni marili za to da nauče i znaju, jer su smatrali (i smatraju) da svi ostali u firmi postoje zbog njih. Iz toga je sledio ropski i izrabljivački tretman zaposlenih i naravno stil upravljanja, koji je daleko ispod nivoa normalnog. Ali, ima Boga, izgleda, jer upravo ovih dana jedna od takvih firmi se raspada – izgubila je sve klijente, otpušta ljude, i dobro je da je tako. Slično se još nekima iz moje prošlosti desilo.

Moja greška, koju da nisam činio, današnje stresove bih lakše podneo, bila je što sam prihvatao samonametnutu ulogu Don Kihota.

I ako neki savet treba da vam dam, onda je to: ako već morate kidati živce, ako već morate doživljavati stresove, biti zabrinuti, pa možda ako već treba da vas drmne i infarkt, neka to bude zbog vašeg posla i dobrobiti vaše porodice a ne zbog tuđeg posla. To nije vredno.

Ovo vam kažem zato što čuvenu mudrost Dalaj Lame da se “ne treba ni zbog čega nervirati – ako možete da rešite problem rešite ga i nemojte se nervirati jer je rešiv a ako ne možete, nepotrebno se nervirate” ,  kao i veliki broj mudrosti teško je u realnom životu sprovesti.  Nerviraćete se, trpećete razne pritiske i stresove, to će uticati na vas i vaše zdravlje, ali ipak, par stvari vam mogu reći, kada nisam imao problema sa stresom:

- nikad nisam imao problema sa stresom sa kojim se ne mogu izboriti kada sam aktivno i svakodnevno fizički vežbao,

- nikad nisam imao problema sa stresom sa kojim se ne mogu izboriti kada sam se umereno i zdravo hranio,

Uz sve to, lakše ćete stres podneti ako:

- postoji još neko osim vas ko će od onoga šta radite imati koristi (deca, porodica),

- imate kraj sebe nekoga ko vas podržava i voli,

- ako znate da radite ispravnu i korisnu stvar.

Sve ostalo kao i izbor je na vama.

Stres je deo života i nije pitanje da li će ga biti, već kako ćete se sa njim nositi. Ako vas ponekad i nadmudri i savlada, pomoći će vam postojanje ova tri faktora koji olakšavaju borbu sa stresom, a kad opet stanete na noge, promenite nešto u svom životu, pre svega ove dve ključne stvari koje su preventiva stresa: fizičko vežbanje i zdrava ishrana.Slični tekstovi:

• Pados
• Hijerarhija u biznisu – poniznost ili integritet
• Fat2Fit
• Anatomija (ne)uspeha – Psihologija sukoba v.s. psihologija saradnje
• Godišnjica mog bloga

Najčitaniji tekst na ovom sajtu je “Osnovni principi vestine prodaje“, sa skoro 10.000 čitalaca. Za njim sledi tekst “63. padobranska“, a dalje tekstovi “Strategija prodaje 1“, “Strategija prodaje 2“, “Ima li leba od veba“, napisan nedavno, onda “Miris neba“-još jedan tekst o letenju, “Istočno do svih“, “Anatomija biznisa 3 – poslovna etika“, “Foul play“…

Ubedljivo dakle vode tekstovi o prodaji, letenju  i biznis etici. Očigledno ima dosta ljudi koji žele da nauče više o prodaji i koji ne smatraju da  biznis i etika ne mogu da idu pod ruku, ili da mogu ali dok je biznis mali, a kad poraste onda “odraste” pa shvati da mu etika samo smeta.  I to mi je drago.

Potrudiću se da ubuduće ovim temama koje vas, moje čitaoce najviše interesuju, pišem češće i da vam to bude od koristi.

Ponekad zahvaljujući tim tekstovima dobijem ponekog klijenta, a mnogo češće dobijem email u kome mi se čitaoci zahvaljuju.

Npr:

Počev od mog dobrog druga, Nece:

dobro me poznajes.radim neverovatno zajeban posao. nikakve slike ili price nemogu da docaraju tu ludnicu, na ivici zdrave pameti.
tako da mi tvoj blog bas fino dodje kao lepsi deo mene

Lijepi pozdrav Saša,

eto, pečem palačinke i čitam vašu stranicu, našla sam je nakon što sam uguglala riječi “kako postati uspješan komercijalista”

Nedavno sam dobila otkaz, nakon 23god.rada u banci i iskreno rečeno, laknulo mi je. Cijeli sam život radila posao koji me ne ispunjava. Naravno, puno sam tu i naučila i dobila, no to sad nije tako bitno. Voljela bi se posvetiti komercijali za naš obrt za proizvodnju kartonske ambalaže. Sve ok, više manje, dosta mi je toga jasno, ali, nesigurnost me “ubija”. Strah da ću nekome doći nuditi kartonsku ambalažu i da će me taj netko pitati nešto na što ja ne znam odgovoriti i da ću ispasti nesposobna, smiješna itd. Sve to ja bi “ukomponirala” i sa astrologijom kojom se bavim, dakle, multi aktivna
Moram priznati da sam upravo upisala ciljeve, kratkoročne i dugoročne i da ću se oko organizacije i planiranja svakodnevnice potruditi nakon što sam pročitala vaše savjete. Razveselila me vaša stranica, smatram da su savjeti korisni, praktični i zanimljivi.

Hvala i pozdrav iz Umaga,

Poštovani gospodine Jovanoviću (ili Saša; nekako osećam da mi ne biste zamerili i da Vam se tako obratim),
Javljam Vam se samo da bih Vam rekla da Vam se divim! Odgovor ne očekujem jer ste objasnili da ne odgovarate na poruke koje nisu u vezi sa poslom, ali sam, nakon čitanja Vašeg bloga, ipak poželela da Vam se obratim. Danas ljudi tako malo lepih reči upućuju jedni drugima!
Ja sam profesorica srpskog jezika, nažalost nezaposlena, i ne nameravam da se bavim prodajom, ali, čitajući Vaš tekst “Osnovni principi veštine prodaje” , setila sam se dana kada sam se njome bavila i pomislila da čitam svoj notes sa seminara na kojima sam bila dok sam radila kao prodavac kirbi aparata (rekorder meseca i najuspešniji prodavac na teritoriji jugoistočne Evrope), a, nakon samo mesec dana, i kao DPS menadžer u istoj firmi. Odustala sam od tog posla jer sam izgubila poverenje u nadređene, naročito u vezi sa isplatama provizija, koje su kasnile ili nisu ni bile isplaćene. Elem, htela sam da kažem da je za svakoga ko namerava da se bavi sličnim poslom zaista korisno da pročita Vaše tekstove i pohađa Vašu obuku jer sam se na sopstvenom primeru uverila da se prodaja zaista uči i da ko hoće da sluša iskusnije od sebe može zaista daleko da stigne. Sa druge strane, zadivila me je Vaša svestranost i široka lepeza interesovanja. Energija. Lepe reči. Misli. Pomislila sam: “O, dobro da ima i ovakvih ljudi! Pametnih, sposobnih, stabilnih, pozitivnih (mada ne volim tu reč, previše je moderna i eksploatisana).” Ne poznajem Vas, ali ste delovali na mene tako da ću odmah zapisati svoje ciljeve i već sutra krenuti u njihovo ostvarivanje. Podsetili ste me na to. Hvala.
Srdačan pozdrav

Postovani Sasa,
Bavim se tele-marketingom (home office varijanta) i naisla sam na Vas blog koji mi je dosta pomogao da shvatim prave principe prodaje. Bilo bi mi zadovoljstvo da postanem Vas prijatelj na Facebooku.

- Pomogao sam konkretnim savetima kako da poboljša svoj tele sales pitch. Nadam se da je bilo korisno

Vec neko vreme te imam na FB i pratim sve sto pises. Posebno je na mene ostavio utisak, tekst o tehnici prodaje a iz samog teksta najvise deo koji se tice organizacije vremena i planiranja. Interesuje me da li si to procitao u nekoj knjizi ili da li me mozes uputiti gde se moze procitati nesto vise o tome? Konkretno ja sam vlasnik softverske firme 7 godina i imam dosta iskustva u poslu ali vidim da i meni nedostaje bolja organizacija kako bih bio produktivniji, kako bih mogao da odvojim vise vremena za svoju porodicu i slobodno vreme. Siguran sam da i trenutno stanje mogu jos da popravim.
Svaka preporuka ce mi znaciti puno.

- Jedan od klijenta, pre nego je to postao.

Vau Tek sad vidim koji je Vaš blog. redovno ga pratim, odlične tekstove sam tamo pročitao.
Čast mi je.

- saznanje nakon fb upoznavanja

Nasla sam tvoj sajt kod drugarice pa sam citala i svidelo mi se sta pises, zato sam te pozvala za prijatelja…posebno mi se svidja sto si na par mesta citirao Adizesa, a o njemu sam mnogo slusala od profesora sa vise skole…
pazljivo citam sve sto napises….mada nisam jos sve procitala ali se nadam da hocu jer zaista mislim da ima sta da se nauci i da tera na razmisljanje……

Nedavno sam izgubio blog jer hosting provajder nije uspoe nakon pada servera da ga vrati iz backupa. pritekli su u pomoć moji čitaoci zahvaljujući kojima sam vratio kompletan sadržaj sajta:

Postovani,
Pratim Vas blog preko Google Readera, pa mi je tako dostupno dosta tekstova koji su nestali. Ako Vam nesto bude trebalo rado cu Vam poslati.
Pozdrav,

Zdravo!
Evo tekstova iz poslednjih mesec dana. Kazite ako treba jos neki, prosledicu Vam.

Cao Sasa,

video sam na FB da si pogubio pola bloga… (pratim Istoka, pa jedan komentar, drugi, treci da ne smaram) a uzasno sam hteo da procitam sta si napisao

Iskopao sam je u google cash-u…

Hvala vam svima! Potrudiću se da vas u narednom periodu pozitivno iznenadim.

Saša Jovanović

 Slični tekstovi:

• Osmeh je najkraca putanja izmedju dva ljudska bica..
• Protestna pesma
• MMX dizajn
• Ne zivi samo Drakula u Rumuniji..
• Poziv

Spremili smo vam super foru!
1. Kopiraj tekst: Ti si moje @+[47802059961:0]
2. Obriši +
3. I podeli na zidu voljene osobe  

Otkucate to i dobije vaša voljena osoba lepu poruku na svom zidu: ti si moje Medeno srce.

Medeno srce je inace jedan čokoladni brend a poruka je linkovana na njihovu FB stranu.

Po mom mišljenu ovo je vrlo blisko SPAM-u ili jednoj posebnoj vrsti SPAM-a: lančanom pismu. Naravno može se tvrditi da ovo nije email te onda nije SPAM, ali sam SPAM je odavno izašao iz okvira neželjenog email-a pa čak i elektronske pošte. Propisi danas zabranjuju čak i slanje direktne pošte na poštansku adresu primaoca ako ona nije tražena, kao i telefonski poziv.

Takođe, može se tumačiti da ako prijatelj prijatelju ovakvu poruku ostavi na njegov FB zid, to nije spam, jer to ne radi ni Activa ni Pionir proizvođač Medenog srca.

Što kažu, nije govno nego se pas posr’o.

Svet se kreće u smeru poštovanja dva pravila: dozvola i zabrana – ne smeš mi reklamirati ništa komercijalno ako ja nisam tražio da tu reklamu primim, i moraš prestati ako ja to zatražim. Granice realizacije postoje, pa tako nešto nije moguće u “broadcasting” i štampanim medijima izvesti, ali se u online medijima i telefonskoj/poštanskoj sferi sve više primenjuje.

Ja lično, kao neko iz sveta marketinga, obožavam iznenađenje i kad reklama nosi iznenađenje, ali takođe kao neko ko je u tome skoro 20 godina, kod nekih reklama imam osećaj gađenja. Ustvari kod sve većeg broja reklama i PR nastupa.

Primeri su Erste banka “jel i ti imaš svoj stan” i korišćenje dece i emocija dece na jedan neetičan način, pa ustupanje medijskog prostora projektima društvene odgovornosti od strane Komercijalne banke, koje samo po sebi je ok, ali ne ako se reklamira, po mišljenju većine blogera. Iako je bilo par blogera koje su branile banku one su ostale u manjini.

Tu je i FB strana “zaposlenost” koja se pojavila prošlog meseca na Fejsbuku. Kliknete i aplikacija pokaže koliko imate zaposlenih prijatelja. Sjajno! Divno! KORISNO! Oduševilo me je. A onda – razočarenje! Aplikacija kreira album u mom profilu i postavlja dve identične  slike na kojima taguje moje prijatelje i mene, o tome me ne obaveštava, ne traži dozvolu, ne obaveštava me koga će potpisati na slici- jednu stranku,  čime mi podmeće navodn o političko opredeljenja za tu stranku, i tek tada se vidi ko je vlasnik aplikacije: Srpska napredna stranka. Naravno, kad ste kliknuli na dugme da saznate koliko zaposlenih prijatelja imate niste znali da je iza te aplikacije SNS samo ste mogli da vidite ko je autor aplikacije. To ja zovem muljanje.

Iako nekoliko puta ispravljana aplikacija je “popila” toliko prijava fejsbuku da je blokirana od strane FB.

Otkud tolika potreba da se nešto prećuti?

Znate, postoji jedna omiljena poslovna veština u Srba. Zove se prejebotina. Ko će koga prejebati, ko će ispasti veći dasa, ma prosto živi nisu da ne urade “prejeb”. Jedna priča o srpskom gazdi koji je trgovao sa Engleskom, i dan danas se uči na britanskim poslovnim fakultetima kao primer nekorektnog ponašanja i mentalnog sklopa prosečnog srpskog “biznismena”: tokom XIX veka Englezi su kupovali od Srba šljive i srpske šljive odličnog kvaliteta naravno nalazile su na dobar prijem u Engleskoj. A onda je neki promućurni sprski gazda, rešio da uzme “preko ‘leba pogaču”. Posle dosta vagona šljiva isporučio je nekoliko sa šljivama odozgo a kamenjem na dnu. Koliko je Engleska posle toga kupovala šljiva od Srba? Nula kilograma.

Zbog toga ne volim ove reklame koje od celokupnog prostora koji stoji na raspolaganju koriste kao ivicu žileta tanku granicu između etičkog i neetičkog, između moralnog i nemoralnog i sve u uverenju “ma nije to protivno pravilima fejsbuka, ovoga ili onoga”. Vešti smo da ubedimo sebe da smo apsolutno najpametniji i da smo u pravu. Autor pomenute aplikacije zaposlenost tvrdio je da nisam u pravu,  da je aplikacija potpuno u skladu sa FB pravilima, ali je ipak ubrzano menjao pokusavajuci da je prilagodi FB pravilima. Kako vidimo ta aplikacija koja je “sasvim u skladu sa FB pravilima” je zabranjena upravo od strane FB. I ko je sad u pravu? Nadobudni i prepametni autor? Naravno, on je tada zvučao vrlo pametno.

I da se vratimo na Medeno srce. Zašto je ovo loša akcija, zašto je zovem običnom podvalom ili srpski “prejebotinom”? Zato što ti možda ne želiš da reklamiraš “medeno srce”. E tu je ta caka: ne može niko da te koristi da reklamiraš njegov proizvod ako te ne plaća ili ako ti sam to ne želiš besplatno.

Sve u svemu, sve te fore kao i podvaljivanje kamenja umesto šljiva kratkog su daha. Nema kvalitetne stvari koja je urađena preko noći pa tako i marketinški trikovi vrede koliko i druge prejebotine. Naravno, uvek će biti onih koji će moralnom ekvilibristikom opravdati svaki PR ili marketinški potez, ne kažu ljudi džabe – ako imaš trojicu stručnjaka imaćeš bar 4 različita mišljenja.

Ono što je žalosno je kreativni kolaps u kome se nalazi srpska kreativna siva masa. Atrofira jer teži laganim jeftinim rešenjima, kopiranju i podvalama.

Onda tome dodamo najavu 6 milijardi od Interneta u cilju promovisanja Intereneta. Dakle lažemo svesno da bi promovisali Internet. VAU! Pa hvalisanje da je spin o ulasku PayPalla doveo do promene propisa. Kako da ne – što je babi milo to joj se i snilo – te promene su bile u agendi Vlade 3 meseca pre početka spina o PayPallu – to se dragi moji zove “kićenje tuđim perjem”, ako želite da budete uljudni a ako vas to ne muči, onda se zove – laž.

Ma toliko toga se dešava u poslednjih godinu dana i toliko akcija sa lošim ukusom i mirisom ima da sam zaista ozbiljno zabrinut za kreativne potencijale u Srbiji. I toliko ima onih koji ismevaju bilo kakvo insistiranje na biznis etici ističući da etika i biznis nisu spojivi  (možda u njihovom etosu), i toliko onih koji svaku PRiliku koriste da PRomovišu kompaniju na najbolji način čak i ako to PRomovisanje znači PRovidno zaobilaženje istine ili PRivremeno obmanjivanje javnosti, a sve zarad PRofita.

Nedostatak biznis iskustva i biznis obrazovanja čiji je osnovni deo biznis etika i razumevanje kako biznis funkcioniše – ili mikro i makroekonomija, dovodi do toga da oglasnim i PR kampanjama upravljaju ljudi vični jeziku i da se prema njima odnose kao prema pisanju govora a ne kao prema biznisu. Onda je veoma lako zameniti teze i doći do zaključka da je sve dozvoljeno radi ostvarenja cilja – profita, kako oni vide cilj. Toliko poistovećuju biznis i profit,  banalizujuci ga do mere koju sami ne bi nikad trpeli da to neko drugi njima uradi. Uostalom neretko vidim da u istom danu kritikuju i opravdavaju gotovo iste stvari. Naravno, ne potpuno iste, jednom je recimo politika drugi put firme, ali, nije govno nego se pas usr’o.

A, pitam ja vas, koliko je kilograma salate, krompira, nafte, ma bilo čega, eksera, svojim rukama prodao ijedan od tih današnjih menadžera? Koliko su novca držali u rukama, zarađenih svojim rukama a ne u ime tuđe velike firme. I koliko su firmi imali? Da li su ikad bankrotirali i ponovo počeli od nule? Strongman u svom tekstu piše o 80-godišnjem milioneru koji je 5 puta bankrotirao pre nego što je uspeo. I Edison je bankrotirao 5 puta, Rokfeler par puta, Donald Tramp takođe. Ali taman posla da se to desi nekom našem menadžeru. Oni su uvek najpametniji, uvek znaju kako da izvrdaju zakon, pravila i kako da naprave “prejebotinu” a onda da je opravdaju biranim rečima.

I da vas ubede da to što se vama čini da smrdi, ustvari ne smrdi. To samo vi mislite da smrdi.

Nije govno nego se pas posr’o.

Gospodo marketari, advertajzeri i pr-ovci, ako vam je profit jedini cilj, uskliknite s ljubavlju “hajl Gebels”. Živeli!

 Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – Oskudica izobilja i izobilje oskudice
• Poziv
• Kako proceniti vrednost IKT rešenja (i uopšte poslovnog rešenja)?
• Neko drugo vreme
• Google+ vs. Facebook: hleba i igara