Saša Jovanović

Račun prođe, uplata nikako

Saša Jovanović — Sun, 26 Feb 2012 21:04:36 +0000

Već poznata situacija, posle dosta muka prodaja ugovorena, posao završen, roba isporučena (ili usluga urađena), ali od uplate ni traga ni glasa.

Šta činiti? Pre nego što pomislite da angažujete debile poput ovih na fotografiji gore, ili one uglađene smarače sakrivene iza agencija, treba da razumete zašto se nalazite u toj situaciji.

Ljudi su pohlepni? Da. Mnogi.

Niko nema para (a Vi ste izvisili). Ima i toga. Ali zašto baš Vi?

Ide Vam naopako kao da ste se na Boga kamenjem bacali? Moguće, ali nisam ovlašćen da govorim u njegovo ime. To ćete morati sa Njim, sami da raspravite. I, stanite u red…

Ono šta Vam do sada nije palo na pamet je da imate mogućnost da sprečite da se ovakve stvari dešavaju u budućnosti. Ne plačite sada za prosutim mlekom i okrenite se napred. Za dugove je uvek kriv – prodavac! Ne Vaš prodavac, ako ga imate, već i on i Vi.

Često čujem da mi se ljudi žale: “nije mi problem da prodam, problem mi je da naplatim” ili “znam da država/velike firme ne plaća(ju) ali s kim da radim ako ne radim sa njima – tu su svi veliki poslovi”.

Ako i Vi mislite isto, onda ne razumete prodaju. Prodaja je ciklus koji se završava plaćanjem, jel tako? Pogrešno! Prodaja je ciklus koji se završava zadovoljstvom obe strane. Upamtite to! Bitan element zadovoljstva su dva događaja:

- da je roba isporučena u ugovorenom kvalitetu, količini i roku (isto važi i za usluge)

- da je roba (usluga) plaćena do poslednje pare i na vreme, bez kašnjenja

Dakle, Finis coronat opus – Kraj kruniše delo!

Ako umete da prodate a ne umete da naplatite onda ste vi moderna verzija Deda Mraza za firme. Vi poklanjate. Počnite da prodajete.

Znam, znam, sad ćete reći da je džaba sve to ako neko ne želi da plati. Nije tako. Nemojte raditi sa njim. Ne srljajte. Ne budite Vi pohlepni. Savet Caveat emptor (“neka se kupac pazi”) važi i za prodavca, za Vas.

Kako dakle prodati a da prodaja ipak bude krunisana plaćanjem? Razgovarajte o plaćanju i sa više pažnje nego što razgovarate o samoj ponudi. Nemojte biti presrećni što je kupac konačno pristao. Pitajte, da li odgovara plaćanje, da li imate dogovor, da li možete očekivati neke probleme u plaćanju, da ne ulazite u posao ako će toga biti. Insistirajte na tome da ako isporučujete ugovorenu vrednost (u tonama, komadima kako god), kupac mora da vam isporuči sa podjednakom preciznošću – novac.

Nepoznatom kupcu ne nudite odloženo plaćanje. Tražite garancije. Raspitajte se prethodno o kupcu, proverite ga, kakav je platiša. Da li duguje, da li slučajno nije u blokadi.

Ali pre svega upamtite da u prodaji iako morate uspostaviti prijateljski odnos sa kupcem, ona mora u bitnim elementima ponude ostati depersonalizovana. Nemojte reći nikad “ja Vam mogu odobriti”, već “mi Vam možemo…”. Imajte na umu da odnosi između kupca i prodavca prirodno se kreću od nepoverenja ka poverenju. Shodno tome, prirodno je i očekivano da na početku vašeg odnosa kupac i ne očekuje niti velike popuste niti dug rok planja, niti odsustvo garancija plaćanja. Što duže radi njegova očekivanja će rasti i tražiće ustupke. Ako pogrešite i u startu dopustite da odnos bude sa više poverenja, date sve moguće ustupke, samo da bi prodali, dakle više nego je to prirodno doći ćete u situaciju da kasnije nemate više šta da ponudite.

I konačno, šta ako kupac traži više ustupaka nego što mu možete odobriti?

D-e-p-e-r-s-o-n-a-l-i-z-u-j-t-e prodaju!!! Od prvog pitanja o ustupcima.

Ovako:

“naša praksa je”,
“mi imamo sistem popusta”,
“mogu izračunati prema našoj formuli koliko vam moja firma može dati rok plaćanja”,

i, znajte da su za kupca nepovoljne sledeće okolnosti:

ako nemate prethodnog iskustva sa njim, pa ne znate da li redovno plaća (nemate na osnovu čega da izračunate)
ako se dešavalo da je kasnio ili plaćao u delovima, nemojte to računati kao uredno plaćanje

Te okolnosti iskoristite.

Upotrebite neku formulu poput ove:

max iznos=(željeni rok plaćanja u mesecima (nedeljama)/broj meseci saradnje )*dosadašnja vrednost kupovina čiji je rok plaćanja dospeo * (dosadašnja naplata na vreme/dosadašnja vrednost kupovina) * neki koeficijent manji od 1

Da vidimo kako to izgleda na primeru:

1. kupac sa Vama radi već pola godine sve uredno i na vreme plaća, do sada je naručio robe za 20.000 i uredno platio 20.000 i želi rok plaćanja od 2 meseca:

max iznos =2 mes/6 mes*20.000 EUR *(20.000 EUR/20.000 EUR)*0.75

max iznos = 1/3 *20.000 EUR*1*0.75

max iznos = 5.000 EUR

2. kupac radi sa vama pola godine ali samo dva puta (4000 EUR) od 10 porudžbina (20.000 EUR) je platio na vreme:

max iznos =2 mes/6 mes*20.000 EUR *(4.000 EUR/20.000 EUR)*0.75

max iznos = 1/3 *20.000 EUR*0.2*0.75

max iznos = 1.000 EUR

Jel Vam sada jasnije zašto je odgovornost za naplatu na prodavcu? On kontroliše uslove prodaje.

Formula za max rok plaćanja za željeni iznos bi bila:

max rok=(željeni iznos /dosadašnja vrednost kupovina čiji je rok plaćanja dospeo) * (dosadašnja naplata na vreme/dosadašnja vrednost kupovina) * neki koeficijent manji od 1

Odgovor na poslednje pitanje: kako sam došao do koeficijenta 0.75? Po formuli: “može mi se”. Štitite svoj biznis. Ostavite rezervu, ukalkulišite rizik.

Slični tekstovi:

Koju granu preseći u krizi?

Saša Jovanović — Sun, 26 Feb 2012 00:02:50 +0000

Jedan problem neprekidno karakterise “biznismene” iz nekog proslog vremena koji su očigledno zalutali u ovom vremenu.

Oni misle: “U krizi kažu prvo se režu troškovi marketinga. Zatim se smanjuje broj ljudi. Manje usta za nahraniti i mirna Bačka… ”

Ja im kažem: Malo sutra.

To je egoistična logika upakovana u “racionalno poslovno razmišljanje” i sakrivena iza “silovane” Darvinove teorije, nalik onoj koja je bila osnova nacizma – najsposobniji će ostati. Istina je da opstaju oni koji se najbolje prilagode promenama.

Pre svega, biznismeni koji razmišljaju o otpuštanju ljudi da bi rešili krizu, imaju mnogo inteligentniji potez: da prvo otpuste SEBE, jer su bili nesposobni da:

uoče trendove
razumeju trendove
isplaniraju kako da im se prilagode
učine to
obezbede posao svojoj firmi

Zaključak: nesposobni su.

Posledica: kad zbog toga što je bura napolju počnete da bacate posadu preko ograde, da rasteretite brod, jednog trenutka ćete ostati bez ljudi koji su vam potrebni da izbacuju vodu kad konstrukcija popusti. A neće ih biti. Jer ste ih izbacili.

Marketing nije trošak, marketing je investicija. Ko to ne razume, džaba mu trud. Ljudi nisu trošak – ljudi su kapital. Neponovljiv. Loši su? Pa sami ste ih birali. I sami ste ih edukovali. A… niste ih edukovali? Pa zašto niste?

Troškovi su ipak, skupa odela, jahte, stanovi, automobili, putovanja na egzotična mesta…

Trošak je prelepa guskica na mestu PR managera. Trošak je platiti malog od tetke da uradi za džeparac ono za šta neki “klipan” traži par soma eur.

A prodaja, prava prodaja, je daleko od distribucije cena, raznošenja cenovnika i kataloga i brutal force metode noga u vrata i povećaj broj poziva…

Marketing priprema teren za prodaju, prodaja sakuplja plodove dobrog marketinga.

Jedan bez drugog ne funkcionišu.
—-
Priređeno od mog komentara na Peđin tekst: http://www.pedya.rs/2009/10/19/koji-si-bre-sad-pa-ti/#ixzz1nRMdkYnQSlični tekstovi:

Biće teško, ne nadamo se ničemu… a kog ste đavola i pokušavali?

Saša Jovanović — Tue, 21 Feb 2012 13:12:59 +0000

Danas sam testirao crnogorski URL shortener. Da ne dužim šta je to sve piše ovde.

Na prvi pogled sjajan mali proizvod sa interesantnom sintaksom za proveru i statistiku (dodatkom znaka = ili + na kraj generisanog kratkog URL-a). I na drugi pogled – sjajan. Sve pohvale.

Ali istovremeno imam i oštru kritiku na način prezentovanja: ne možete izbaciti novi proizvod na tržište i na samom početku trke biti uveren da ćete izgubiti, citiram: “Vučinić kaže da će biti teško takmičiti se na tržištu sa kompanijama kao što je Google (goo.gl) ili bit.ly koje iza sebe imaju milijarde uložene u razvoj i koji najčešće kupuju sve projekte koji su uveli nešto novo ili inovativno kad su URL Shorteneri u pitanju”.

Ne ulazi u meč ako misliš da ćeš izgubiti, da nemaš šanse, ako ne veruješ u sebe.

Ako si sebe već u startu osudio na poraz, onda ustvari šalješ poruku da ne veruješ u valjanost i prednosti svog proizvoda. A to je vrlo loša poruka ako ti je namera da on postane korišćen i jednog dana čak i otkupljen od strane velikih igrača.

To se tako ne radi.

Zato ako imate dobre ideje, i umete da ih tehnološki realizujete, podjednako pažnje posvetite tome da u timu imate nekog ko ume to da proda tržištu. Mnoge dobre ideje nisu nikad zaživele samo zato što je poslovni aspekt zanemaran zbog tehnološkog.

Uvek istaknite šta je vaša prednost, tzv “value proposition” koji pružate korisniku. I ma kako ona mala i nijansirana u odnosu na konkurenciju bila, na njoj gradite strategiju nastupa. Ako ne znate kako, uvek ima ljudi koji vam u tome mogu pomoći.
Jedan od onih koje mogu preporučiti je http://rethinker.posterous.com/

Slični tekstovi:

U zemlji krvi i jeda

Saša Jovanović — Sat, 18 Feb 2012 18:18:24 +0000

Poslednjih dana javnost je uzburkao film holivudske produkcije u kome je, kako neki kažu (film nisam gledao), bačena ljaga na srpski narod i vojsku. Možda je. Možda i nije. Ono što je pravo pitanje je, kako je moguće da smo do te tačke došli da bilo ko može da sere po nama?

Kako je moguće da jedan narod, koji tokom svoje duge istorije, od davnog 7. veka, nema nijednu mrlju na savesti, u samo nekoliko godina na kraju 20. veka, postane simbol divljaštva i masovnih zločina?

Kako je moguće da narod koji poslednjih 200 godina vodio ratove skoro 30 godina, oslobodivši se i pobedivši dve velike imperije – Tursku (Otomansku imperiju) i Austrougarsku monarhiju, i tokom 25 godina ratova sve do 1991 nije optužen ni za jedan jedini zločin, već naprotiv, pokazao neviđeno viteštvo u ratovanju, i human odnos prema neprijatelju, narod kome je neprijatelji u znak divljenja podigao spomenik u sred Beograda, u samo 5 godina ratova tokom poslednje dekade 20. veka ulazi u krug naroda koji su optuženi za surovost, genocid i ratne zločine velikih razmera?

Nisu Srbi, naravno, jedini narod koji je dobio etiketu surovog, zločinačkog, genocidnog. Nije srpski narod jedini koji će dugo ovu etiketu nositi, istorija ratnih zločina i pokolja u Evropi je duga i teško da ijedna do evropskih zemalja može da kaže da nisu barem jednom u svojoj istoriji okrvavili svoje ruke krvlju nedužnih. Počev od krstaša, inkvizicije, pa sve do masovnih zločina fašista, nacista i komunista. Nije čak ni crkva ostala čistih ruku. Štaviše, krv na rukama crkava ne stiže ni da se zgruša a već se nova proliva u ime “boga”, protivno svim božjim i ljudskim zakonima.

Kolika je zaista odgovornost naroda u zločinima koje u njihovo ime čine vojske, ili da budem precizniji, pojedine jedinice vojske? Može li se narod amnestirati od ove odgovornosti?

Sećam se priča mojih, sada već pokojnih baba i dedova, o drugom svetskom ratu. Kažu “Nemci su bili gospoda, Bugari su bili grozni, a tek Rusi kad su nas oslobađali”. A ipak, ta “gospoda” streljaše 10.000 civila u Nišu, na Bubnju, 6.000 u Kraljevu, 2800 u Kragujevcu, 4.300 na Banjici, 40.000 u koncentracionom logoru Sajmište… Kad malo zagrebemo ispod površine, vidimo da su te zločine činile SS jedinice a ne Vermaht. Deo vojske, a ne svi.

Da li je onda ceo nemački narod kriv? Pokušavam da postavim paralelu, između Nemaca, Italijana i Srba, između Hitlera, Musolinija i Miloševića. Bilo je tu oko svakog od njih još zločinaca, u toj zločinačko-propagandno-ratnoj mašineriji, ali koliko je koji od ova tri naroda, koji imaju danas ogromne mrlje na svojoj savesti, učinio da spreči ili makar kazni zločince u svojim redovima?

Musolinija su uhvatili i streljali Italijanski partizani.

Nemci su do poslednjeg dana verno podržavali Hitlera. Bar tako izgleda. A ustvari mnogi nisu ni znali šta se čini u njihovo ime. Sećam se jednog dokumentarca gde vidim Nemce kako plaču kad su videli tela ubijenih logoraša, koji su tu, na jedva kilometar od njih živeli. Da, mogli su saznati, da su želeli. Ali verovali su da ih oni koji ih vode, ne lažu.

Miloševića i ceo vojni, obaveštajni i politički vrh, uhapsili su Srbi i izručili Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, u Hagu.

Kad ovako pogledamo, jedino se Nemci nisu potrudili da operu svoje ruke.

Ali, da li je taj trud Srba, kao i Italijana dovoljan ili je samo bacanje prašine u oči i bežanje od odgovornosti? Ipak za razliku od Italijana, mi nismo imali nikoga ko se oružjem suprostavio ludilu, dok je Milošević bio moćan. Ipak, za razliku od naše slavne prošlosti, vojska nije našla za shodno da izvede državni udar, kako je znala i umela iz osećanja časti i patriotizma, više puta u prošlosti.

Sećam se rata u bivšoj Jugoslaviji. Sećam se Hrvatske i bitke za Vukovar. Prvi red, parter, “VIP” mesta. U rovu. Ispred i iza po 400 metara gustog minskog polja. Iznad i okolo svakog dana po nekoliko stotina do par hiljada granata. One zunzare od puščanih zrna što zuje okolo, niko više i ne primećuje.

Bio sam pripadnik JNA, i ne, nisam video nijedan zločin koji je vojska počinila. Ali sećam se:

- aktivista Vuka Draškovića koji su uhapšeni u Dalju jer su javno pozvali vojsku da dezertira i ne bori se za račun Miloševića,

- meštana, staraca Hrvata koji su nam se očiju punih suza, zahvaljivali jer smo im pomagali u teškim poslovima koje sami nisu mogli uraditi,

- druga iz voda koga smo vezali i kome sam (ne jedini) držao repetiran škorpion naslonjen na čelo, spreman da ga ubijem ako mrdne, jer je pijan izgovorio “idem da jebem onu Hrvaticu” (koja je živela u kući preko puta a čiji je suprug bio u hrvatskom ZNG),

- vojnika izrešetanih nogu koji plače i ponavlja “ubio sam dete”, jer je u Vukovaru, spustio oružje i rekao klincu da se skloni a onda bio pokošen rafalom tog istog klinca, koga je potom u padu uzvraćajući pogodio i ubio,

- protest meštana Dalja protiv Arkana i njegovih ljudi jer su streljali zarobljenike u sred Dalja i ostavlajli ih tako na ulici. “Vi ćete otići, a nama će ostati sramota”, bunili su se meštani.

- sećam se druga, koji je 1999, došao sa Kosova i na TV-u je bila vest da u Štimlju gore srpske kuće, on je prokomentarisao “koje kuće, kad smo mi popalili sve one koje Šiptari pre nas nisu?”

Znam da niko iz moje bivše jedinice, 63.padobranske brigade, nikada nije optužen ni za jedan jedini zločin. Niti iko iz oklopnih jedinica. Niti od artiljeraca. Ni od pešadije. Ni od avijacije. Nije regularna vojska organizovano činila zločine. To su činili drugi, van vojske. Uglavnom. Kao i kod Nemaca, “drugi”. Ko?

Sećam se i da je bilo “dobrovoljaca”, Šešeljevih, Arkanovih i da sam čuo, da su Arkanovi te zarobljene Hrvate koje su pobili, ”dobili” od vojne policije, koja je završila njihovo ispitivanje. I znam da su to i komandanti vojske znali. I komandanti teritorijalne odbrane. I da su znali za to streljanje u centru Dalja. I da nisu ništa učinili. I nisam glup, shvatam da su vojska i politika videli da imaju idealnu priliku da zločincima, kakve su imali i Nemci i Italijani, prepuste najopasnije zadatke, samo da “satru” neprijatelja. I da su žmurili na to kako su te paravojne jedinice to radile. Umesto da se surovo obračunaju sa svakim pojedinačnim slučajem nečasnog i zločinačkog ponašanja.

I znam da smo znali i upozoreni da se sa njima ne kačimo. Jer su oni iznad nas i vojske i svih drugih.

I znam da su mnogi civili oko mene likovali kad je 1999 procurelo da se Šiptarima koji napuštaju Kosovo oduzimaju pasoši i dokumenta. I da su me gledali kao neprijatelja kad sam rekao da to nije u redu.

A znate sve to i vi. Ne pravite se ludi. Znate. I ćutali ste. Lažete da ste govorili drugačije. Razmišljali možda jeste ali niste ništa učinili da se promeni. Niste, jer ste videli kako prolaze oni koji jesu pokušali. Prebijani su, hapšeni, ubijeni.

Najveći broj nas, Srba, nikada nije počinio zločin. Najveći broj nas, koji smo ratovali, nikada nije počinio u ratu zločin. Najveći broj nikad nije ni video neprijatelja izbliza. Ali takođe, najveći broj nas je verovao da je opravdano potamaniti one koji nas mrze. Nismo pitali da li nas zaista mrze. Verovali smo onome šta nam mediji serviraju i gutali ta medisjka govna. Nije nam baš prijalo ali smo ih gutali.

Ne, neću vam reći, nije trebalo da mrdnemo izvan granica Srbije. To je naivno. Podjednaka količina umnobolnih kretena bila je i izvan granica Srbije, koliko i omeđena granicom Srbije. Da nismo krenuli tamo, da nismo vodili rat van granica Srbije, vodili bi ga ovde, na našim ulicama.

Ali ću vam reći ovo: svako od nas, svako snosi deo krivice za ono šta se dešavalo a okretali smo glavu, ili nismo želeli da verujemo da se dešava, ili smo dogovarali “da ali to rade i ‘oni’”, relativizujući odgovornost, ili još gore, upirali prst unazad 50-60 godina, tražeći opravdanje za zločine koje “naši” čine u “odmazdi” za davne zločine one druge strane. A što onda ne potamanimo do poslednje ajkule i ribe jer su njihovi preci naše pretke isterali na kopno?

Samo 5-6 godina ratova tokom devedesetih godina dvadesetog veka, bacile su ljagu na svetlu istoriju i ponos srpskog naroda, toliko da se danas mnogi stide svog porekla. I tu nema deterdženta koji tu mrlju sada može oprati. Kasno je.

Treba odgovorno i zrelo prihvatiti činjenicu da jesmo odgovorni, jer smo dozvolili da se pojavi neko kao Milošević, kao Karadžić, kao Mladić, kao Šešelj, kao Arkan, kao Ceca koja je Arkanu donela širokonarodnu amnestiju zbog svoje popularnosti.

Treba da prihvatimo da su se desile užasne stvari, u naše ime, u ime našeg naroda, i da ipak budemo ponosni što smo se sami osvestili, i što smo se sa svojim avetima i zločincima borili sami, pre nego što su to uspele da urade velike sile. Da, velike sile, pružile su nam priliku za iskupljenje, nemojmo se zavaravati da nisu mogle likvidirati ili uhapsiti bilo koga od tih zločinaca? Mogli su. Dopustili su nam da započnemo proces iskupljenja. Dobili smo šansu koju Nemačka na kraju drugog svetskog rata nije dobila.

Da li ćemo je iskoristiti? Zavisi od nas. Ako ćemo upirati prstom u jednu glumicu koja je rešila da se oproba kao režiser, i tražiti od nje da nam se izvini, i mrzeti je jer nas blati, onda, oprostite, ne zaslužujemo da nam se ikad oprosti. Ne, ne mislim da je njen film i pogled na ta dešavanja fer. Ali nisam ni očekivao da će biti. Ali mislim da joj pridajemo preveliki značaj, veći od onog koji joj zaista pripada.

Da, bolno je saznanje da naša savest nije više bez mrlje. Sa time možemo ili živeti, ili izumreti. Bolno je saznanje da smo u 200 godina izgubili dva miliona ljudi. Bolno je saznanje da su mnoge te smrti ostale neosvećene, neobeležene, sakriven, zbog “viših interesa”. Naš jed neće vratiti iz mrtvih nijednog od njih. Naše “izvini” neće poništiti nijedan zločin koji je učinjen u naše ime. Šta je učinjeno, ne može se izmeniti. Sa time se mora živeti.

Da li će ovo ostati zemlja krvi i jeda, ne zavisi ni od Holivuda, ni od Amera, ni od Nemaca, ni od svetog Petra, već samo od nas.

Na kraju krajeva, većina odgovornih za sve te zločine već je u zatvoru. Da li ćemo mi izaći iz zatvora koji sami sebi namećemo i nastaviti da živimo i radimo na stvaranju nove slike o nama, Srbima, ne zavisi ni od kog drugog osim od nas.

Svet ne voli plači-pičke. Svet voli pobednike.

Slični tekstovi:

Srbijo, jebem ti…

Saša Jovanović — Tue, 14 Feb 2012 18:05:25 +0000

Srbija. Bogata zemlja.

Škole dve nedelje ne rade.

Danas se radi skraceno. Od sutra, pa do ponedeljka se ne radi. Zbog štednje struje.
Ne rade banke, ne radi pošta, APR… svi oni koji su potrebni da bi se posao obavljao.
Frka je. Pao sneg. Čak 30 cm, ponegde i 40cm a negde bogami i pola metra.

Jebeno je to.

Vanredno stanje.

Sad lepo svi u hibernaciju a posle u idemo svi skupa u majčinu.

Kad kmekavce i pekmeze imamo na vlasti – sami smo ih birali – tako nam i treba.

A sećam se, ne tako davno beše… Zima je bila onako, zimska, sa mnogo snega. I niko nije kukao.
Ali umro je Duško Radović, a mi smo zaboravili da zima nije lav.

Srbija je postala zemlja cmizdravaca, kukavica, maminih maza i džabalebaroša.

Samo, kad đavo konačno zakuca na vrata, nemojte da se pitate ko ga je zvao. Nemojte.

Tako nam i treba.

Možda je sve to samo evolucija: Godine 1912, srpski mladići su svi odreda, jedan za drugim, dugi niz sledećih godina sve do 1919 pokazali nadljudsko herojstvo, kao i srpske žene, nacija je izgubila 1/3 stanovništva – i bez obzira na mnogo oštrije zime i rat – preživela.
Samo 100 godina kasnije, njihovi potomci hodaju kao marionete – teturajući se kroz dubok sneg (30cm) raširenih ruku i širom otvorenih očiju podignute glave, osmatraju opake – LEDENICE, mozga ispranog apokaliptičnim vestima o zloj zimi.

Jednom, sad već davno, beše snimljen film “Marš na Drinu” i u poslednjim kadrovima major Kursula, pada, izgovarajući čuveno: “Drino, jebem ti…”.

Nisam pao, ali ozlojeđen onim u šta se ova nacija pretvorila, mogu samo procediti kroz zube: “Srbijo, jebem ti…”

Bogu hvala pa sam rođen u prošlom veku. Nekako je bio, hmm, muški. Čak su i žene imale veće srce od današnjih muškaraca. Miševi su bili hrabriji od današnjih političara…

Kad malo bolje razmislim, sve šta imam da kažem je: ”Vlado, jebem ti…”
Slični tekstovi:

Zli vukovi i tri praseta

Saša Jovanović — Sun, 22 Jan 2012 21:21:08 +0000

Nekada davno na obodu jasenove šume rasla su tri praseta. Rođeni od iste krmače bejahu braća odrasla u istom oboru. Kada stasaše nastupio je čas da se osamostale i zasnuju svoj dom. Kako su bili prilično vezani jedan za drugoga odlučiše da nađu poslove u istoj šumi. Na taj način bi se uvek mogli naći u nevolji jedni drugima.

Makar bejahu braća među sobom su se razlikovali. Najstariji prasac beše marljiv i znatiželjan. Neprestano je u džepu svog radničkog mantila nosio neku knjigu. Vasceli dan je nešto čitao i stalno ga interesovalo kako stvari rade i može li to još bolje biti, kad niko od njega to nije ni tražio.

Njegova mlađa braća ni izbliza ne bejahu tako radoznala. Jedan je voleo društvo i dobru zabavu više od svega a drugi je stajao čvrsto sa sve četiri noge na zemlji i znao, da sve šta treba je samo da mirno dogura do diplome sposobne svinje, da ne mora da više nikad radi. Dok je njihov radoznali brat učio i kad je završio školu, oni su sanjarili o tome da će doći dan kada će dobijati penziju i moći da po čitav dan leškare na plastu sena ili da pecaju u potoku, vezujući kanap s udicom za papke. Učili su i oni ponekad i radili su jedino kad bi bili prinuđeni na to i kad je njihovo učešće u kakvoj raboti bilo neophodno ili bi ako ne nauče nešto novo šta se od njih traži, njihov san o mirnoj penziji bio ugrožen. Ovakva razlika u njihovim naravima opredelilo je i izbor posla kojim će se baviti dok ne dočekaju penziju.

Najstariji, budući vešt u raznim stvarima i naoružan golemim znanjem, marljivo je radio kod mnogih gazda dajući i više nego što se od njega očekivalo. Vremenom je shvatio da on to može i bolje od onih za koje je radio. I otpočeo je samostalno da radi. Radio je i izgradio svoj obor, moderan, čvrst i privukao ostale pametne prasce da mu pomognu u toj nameri i rade sa njim. I za njega ali i sa njim.

Srednji brat je učio marljivo, diplomirao, i uspeo da fasicnira svojim groktanjem i lepim izgledom jednog gazdu i dobio fin brlog u kome je mogao mirno da leškari dok drugi rade. A najmlađi nije hteo da se zamara učenjem već je prihvatao šta god ima da se radi, samo da ima dovoljno hrane i da ga na naposletku dana ostave na miru da mirno spava.

Najstariji prasac upozorio je braću da nisu svi gazde isti, da postoje u svetu i zli vukovi koji mogu pojesti ove sadašnje gazde i da je bolje da na vreme počnu nešto da menjaju kako bi bili spremni ako nekad možda zli vukovi dođu i u njihove krajeve. Ako ništa drugo, da mogu da izaberu nekog boljeg gazdu i bolji čvršći obor u kome će biti sigurniji. Ali, avaj, oni se nisu obazirali na njegove savete. Išli su zajedno na pecanje i podsmešljivo ga posmatrali kako stalno nešto čita i piše.

Jasenova šuma u kojoj su prasci živeli spadala je u najkrasnije predele na svetu. Beše puna najraznovrsnijeg rastinja i šarenolikog cveća, ali je imala i svojih opasnosti. Oko šume je prebivalo mnoštvo krvoločnih zveri. Jedna od njih bio je i zli vuk. Njegovo najomiljenije jelo bili su prasići i jagnjad. Jednog dana on naiđe do jasenove šume i odmah, odmah mu se dopala. Ovde ću naći mnogo ukusne hrane, pomisli zli vuk. Zli vukovi nisu samotnjaci, idu u čoporima i sa njim je došlo još vukova. Gazde su brže bolje prodale svoje obore vukovima a oni koji nisu hteli, uspevali su nekako da se njima odupru, jedva ali su uspevali.

I tako jednog dana zli vukovi dođoše do obora u kome je sa drugim prascima živeo najmlađi brat. Kako su od dugog puta bili veoma gladni udružili su se i brzo zauzeli obor i isterali gazdu, koji, ruku na srce, baš i nije vešto taj obor ni sazdao – nasledio ga je od svojih predaka i verovao da su oni to već dobro uradili kad tako dugo traje. Prevario se. Zli vukovi su zauzeli obor i počeli da love jadne prasce. Najmlađi brat je nekako uspeo sa mnogim prascima iz obora da se izvuče i da otrči kod srednjeg brata. Molio je molio njegovog gazdu da ga prime u obor, i srednji brat se založio za njega i garantovao da je njegov najmlađi brat izuzetno vredan i da će gazda biti veoma zadovoljan ako ga primi. Gazda koji je uvek tražio dobre i vredne prasce, primi najmlađeg brata u svoj obor.

Ali evo vukova za njim. Oni počeše osiono udarati o vrata obora u nameri da uplaše prasce i gazdu i viknu prascima koji su unutra drhtali od straha. Nije dugo potrajalo i vukovi upadoše i u ovaj obor, koji, jeste bio čvršći i noviji od prethodnog, ali ipak prepun uplašenih prasaca a i osrednje sposobnog gazde. Srednji i najmlađi brat nekako izvukoše živu glavu i odjuriše, koliko ih sve četiri noge nose do najstarijeg brata – vlasnika modernog novog obora.

Zli vukovi dođoše i do obora najstarijeg brata. Zapretiše mu da ako ne preda obor da će silom ući onda teško njima. Međutim najstariji brat im mirno reče da mogu da “duvaju” ali on ne predaje obor.

To je strašno razljutilo vukove. Pobesneše i obrazi im se zacrveneše od gneva. Jurili su besni oko obora navaljivali, pokušavali da uplaše prasce u oboru da otvore vrata i beže, taktika koja im je uspela kod prethodna dva obora. Uzalud. Prasci u ovom oboru bili su pažljivo izabrani od strane najstarijeg brata. Naime on je birao slične sebi, često i bolje od sebe, da kada dođu teški dani, a znao je da će jednom doći, mogu i da ga posavetuju ako treba. I sada je veliki problem koji se nad njima nadvio mogao da rešava sa pametnim i mudrim prascima u koje je nesebično uložio i vreme i novac da ih dodatno obrazuje. Dani su prolazili, nedelje, pa i meseci i vukovi su bivali sve manje i manje zainteresovani za ovaj najčvršći obor, mada je u njemu bilo najslasnijih prasaca.

Dođe i taj dan, kada pokunjeni, savijenih ušiju i repa odoše dalje i ostaviše obor najstarijeg brata na miru.

U samom oboru nastade opšte veselje pošto su vukovima videli leđa. Od tada su oba mlađa prasca slušala svog starijeg brata i samopregorno radila na sebi da postanu bolji, pametniji i mudriji kako bi mogli jednom da sami izgrade svoj obor, ili barem da budu dostojni boravka u nekom od preostalih, kvalitetnih i čvrstih obora koje su držale pametne gazde poput njihovog brata. Opasne dogodovštine sa zlim vukom sećali su se samo ponekad, u šali…Slični tekstovi:

Da se ne lažemo, ili možeš ili ne možeš…

Saša Jovanović — Mon, 09 Jan 2012 19:53:53 +0000

Preduzetnik sam tim se dičim, to ne može biti svak…

Ovako otprilike bi, s pravom, zvučala himna preduzetnika. Svejedno bili oni kvarni ili dobri, pošteni ili nepošteni.

Svaki čovek radi upravo ono šta treba da radi i za šta je sposoban. Sve ostalo, sva opravdanja, jadikovke, sve šta treba da objasni da neko ima više potencijala nego što pokazuje je obično zamazivanje očiju i ništa više.

Ali, ne nasedajte odmah na prethodne dve rečenice. Ne govorim o tome da su neki rođeni sposobni a drugi hendikepirani, da su jedni predodređeni da se bave privatnim poslom, a drugi ne. Govorim o tome da su neki ljudi sposobni da veruju u sebe, da sebe usmere, neprekidno motivišu i održe svoju želju dovoljno jakom i jasnom da neizostavno uprkos svim preprekama idu ka cilju, a drugi su sposobni da za svaku poteškoću nađu dobro opravdanje i odustanu. Razlika između jednih i drugih, nije u novcu, nije ni u idejama, već u veri, fokusu, samomotivaciji, istrajnosti.

Da pojednostavim, ili možeš da odradiš posao ili ne možeš. Nekad odradiš posao koristeći pomagala. Zavisno od posla i tipa ljudi to je vijagra, levitra, drugi ljudi, lova, veze, ali završiš posao, ali kod onih koji ne završavaju posao preovlađuje laž, gluma, pretvaranje, foliranje, opravdanje. Nije problem da li se koristiš pomagalom, već da li si završio posao. Broji se krajnji rezultat. Ili si uspeo ili nisi. Neuspešni su vešti u mržnji prema uspešnima, ogovaranjima istih i njihovom omalovažavanju i blaćenju. Uspešni jednostavno nemaju vremena da se natežu sa neuspešnima ko pijan s gaćama. Oni rade. I završavaju posao. I to je tako. Neko obavi posao a neko ima opravdanja.

E, sad da se vratimo na poslovno okruženje: ko želi – naći će način, ko ne želi – naći će opravdanje. Uvek imate izbor. Ipak najbednije šta možete uraditi je da za svoje nezadovoljstvo poslom kojim se bavite, optužujete državu, one koji imaju više, one koji vas zapošljavaju, konkurenciju, a ne sebe.

Znam, neko će reći: “u Srbiji niko ne može postići ništa na pošten način” i kako Srbija nije pogodna za ljude koji imaju ideje, koji žele pošteno da rade itd. Znam mnogo ljudi koji su otišli u inostranstvo, želeći da odu iz ove “jadne zemlje” u kojoj “nema perspektive”. Nijedan od njih koji ovde nikad nije ni pokušao da nešto uradi samostalno, i n-i-j-e-d-a-n od njih tamo “preko grane” nije pokrenuo svoj biznis, već radi kao radnik, kao zaposlen kod nekog drugog. I to je činjenica – ako si preduzetničkog duha, ako možeš, nećeš čekati da se okolnosti promene, već ćeš učiniti sve da iskoristiš postojeće okolnosti i da u njima uradiš ono šta ti je u prirodi – da stvoriš nešto svoje, i svoje ideje sprovedeš u delo. Ako nisi preduzetničkog duha, sama promena sredine ništa ti neće pomoći.

Ili možeš ili ne možeš… I ne vadi se sad na to da neki koji mogu koriste pomagala. Računa se rezultat. A izbor je, kao i obično, uvek – tvoj!

Na kraju, ipak, računa se rezultat. A pred ljudima i Bogom i način. Ali gde ćeš biti, šta ćeš postići, zavisi samo od – Tebe!

Slični tekstovi:

Da nije bilo Cigana…

Saša Jovanović — Sun, 08 Jan 2012 14:31:35 +0000

Da nije bilo Cigana, koje neke budale dekretom prekrstiše u Rome, moj život, a i životi onih koji to ne žele priznati, bi bio mnogo siromašniji i manje zabavan.

Ljudi ko ljudi, uvek mrze nepoznato, i od malih nogu sam od okoline slušao loše o Ciganima. U porodici, naprotiv, negovana je tolerancija prema svima.

U osnovnoj sam imao druga, Uskokovića, Ciga, dobar momak, najjači u razredu. Kad smo bili u 6,7,8. razredu. Tj možda najjači posle Gruje, gimnastičara. Možda, to nikad nije bilo jasno jer se nisu tukli da dokažu ko je jači, ali su obarali ruke. Gruja je tu bio najjači. Ja sam bio najslabiji, ili možda malo jači od najslabijeg, pok. Bobana “Selje”. Jedan Đoka, stalno me je mlatio pa mi je dosadilo i počeo sam da treniram i trčim, da mogu da se oduprem. I konačno, finalno obaranje ruku u 8. razredu, sa mojim dobrim drugarima Grujom i Uskokovićem, posle duela koji je trajao sa svakim od njih dosta dugo, tada mi se činilo po desetak minuta, ali svakako do iznemoglosti, pokazalo je da sam stigao do trećeg mesta u razredu, pruživši neverovatan otpor svakome od njih. Obe runde po desetak minuta nepomičnog pokušaja savladavanja protivnika… Usko se radovao kao i ja, uostalom on me je bodrio dok sam vežbao nije me ismevao kao drugi.

Srednja škola značila je svakodnevno muvanje po centru gde je neizostavan bio susret sa “Tomi Stilom”, koji je imao jedinstven stil sviranja na raštimovanoj gitari sa par žica. Njegovo karakteristično sviranje na gitari koje se sastojalo uglavnom od lupanja šakama u rezonantnu kutiju gitare i pokojeg zvuka proizvedenog na žici i pevanje “kad sveci marširaju” obeležili su skoro svaki prolazak kroz ulicu Pobede ili kraj Tvrđave.

Imao je on i malu ulogu u filmu “Cigani Lete U Nebo”, gde je zaradio za to vreme odličnu svotu novca i negde u okolini Niša sagradio veliku kuću u kojoj je živeo. Ipak, provodio je vreme prosjačeći na ulicama uz veliku buku koju je pravio udaranjem u gitaru i pevanjem na svoj autentičan način koji je zvučao kao mešavina jazz ritama i ciganskog stila pevanja narodne muzike.

Ciganska muzika… U gradu gde sam odrastao, Nišu, spori ritam ne prolazi. Temperament tog grada i ljudi traže brz ritam, a toga nema bez ciganske muzike. Šaban Bajramović, Keba, samo su poznatiji od mnogih drugih koji su sa podjednako žara pevali i uveseljavali ljude. Sećam se devedesetih, devedesettreća godina, najveća inflacija u istoriji, i Cigani istovaruju neki kamion i u pauzi, u prikolici kamiona uz osmeh igraju u nekom svom zamišljenom ritmu. Takva scena ne može a da te ne “podigne”.

Da nije bilo Cigana, ne bi bilo ni mog prvog ozbiljnog poslodavca, Nina, čoveka koga je tetka sklonila od lošeg društva i odvela u Austriju a on tamo završio školovanje, i uz muziciranje sa nekim našim zvezdama, uspeo da postane i direktor jedne austrijske firme i otvorio drugu, austrijsko-srpsku, u kojoj sam dve godine radio. Iskustva iz te firme, Activemedia, bila su prva ozbiljna iskustva i saznanja o softverskom razvoju, koja sam stekao. O njegovom poštenju u poslu i toleranciji dovoljno je samo da kažem da ga smatram jednim od najboljih menadžera koje sam ikada upoznao.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni Arsen Dedić nikad napisao “Da su me ukrali cigani”.

Da nije bilo Cigana, ko zna šta bi Kusturica snimao i da li bi uživali u njegovim filmovima, a film “Ko to tamo peva” ne bi bio ni upola tako dobar, niti bi jasno pokazao koliko možemo biti nepravdeni.

Da nije bilo Cigana, ne bi ni znali da smo pre sedamdesetak godina Nemcima, mi, Srbi i Cigani bili isti, mada smo mi njih smatrali manje vrednim od sebe.

Da nije bilo Cigana, ne bih imao odličnog školskog druga, ne bih dovoljno rano imao podsticaj i podršku u mojim treninzima, ne bih naučio jednostavne menadžerske “cake i fazone” i imao priliku da vodim softversku firmu na samom početku svoje ozbiljne softverske karijere, da nije bilo Cigana, ne bi ruske pesme bile tako lepe, i ne bi tamburaši imali upola tako dobrih stvari kao što sada imaju. ne bih iščekivao ponovni dolazak 100 Gypsy Violins Orchestra, ne bi bilo ni onih prosjaka i problematičnih koji poput savesti upozoravaju da ako se ne krećeš i ne trudiš da budeš bolji, lako možeš postati najgori.

Da nije bilo Cigana, možda bih ostao beskrajno tužan što sam imao tu “sreću” da se rodim baš u ovoj zemlji, da nije bilo njih, ne bih imao teme za rasrpave sa prijateljima i poznanicima, rasprave o ljudima, tolerantnosti, predrasudama. Ne bih izbrusio svoje misli do ovog nivoa gde za Cigane ne kažem “i oni su ljudi” već “svi smo isti”, ne bih naučio da se ljudi razlikuju ne po običajima, boji kože, veri, imovini, već po duhu i karakteru. I svakako mnogo kasnije bih, možda i prekasno, zakoračio u softverski svet.

A ko se ne slaže sa mnom… Široko mu polje…Slični tekstovi:

Da se razumemo…

Saša Jovanović — Thu, 22 Dec 2011 19:47:58 +0000

Dosta je bilo sranja.

Dosta je bilo zajebavanja.

Dosta je bilo praštanja.

Dosta je bilo tolerancije.

Uvek se nađe neka gnjida koja sve to iskoristi da slaže, ukrade, prevari, iskoristi…

Neki ljudi već prelaze na drugu stranu ulice kad me sretnu, jer znaju kakva su govna i ne smeju me sresti oči u oči… A svi ostali, od sad pa nadalje, nemoj da računaju na moju milost ako me pokušaju izraditi. Iskijaće svaki pokušaj prevare i naplatiću im sve do poslednje pare.

Pa dosta je bilo. Gurnuo sam u stranu, još pre 20 godina, onog ludaka, padobranca, kome se niko nije smeo zameriti… more, bolje da vam nisam u koži, vama koji poželite mene da zeznete.

Obraćete zelen bostan…

Malo su mi se oznojile ruke od komunikacije u rukavicama.

Znam, ovo nije hrišćanski, ni civilizovano. Ali biće efikasno.Slični tekstovi:

Rođendani

Saša Jovanović — Wed, 21 Dec 2011 22:04:50 +0000

Rođendan. Opet. Četrdesetšesti, slovima. Još malo pa će se približiti mom broju padobranskih skokova. Znači ili da pustim da ih pobedi ili da nakupim još koju desetinu skokova? Nekome je ovo mnogo, nekome malo. Loša civilizacijska navika da proslavljamo nešto na šta nismo mogli uticati. A onda počnemo sabirati uspehe i poraze. Sve i da ne želimo, tako dođe.

Zažmurih sinoć, posle ponoći, već je bio 21. decembar, i dok sam polako tonuo u san, čuh glas pokojnog brata: “srećan ti rođendan burazeru”. Glas koji samo još u snu mogu čuti. Odgovorih mu, u polusnu, tiho: “Hvala ti. Počivaj u miru burazeru.”

Kraj mene, već utonula u san, žena koja već više od godinu dana deli sa mnom i dobro i zlo. A ona zlo itekako dobro podnosi kad naiđe. Pomislih da više takvih i nema osim u pričama. Obično zbrišu, ali ona ne. Još se više trudi da sve olakša i unese smeh.

Dan pre toga pustismo Adbuku online. Načekasmo se ko gladni hrane. Moralo je tako, inače ne bi bila tako jednostavna kakva je sada. Zen-like društvena mreža. Preživesmo nekolicinu lažova, sitne matrapaze, jednog kvazi investitora povratnika iz Australije koji ne zna engleski, i ispeglasmo Adbuku do oblika svedenog na najminimalniju moguću formu za funkciju koju treba da obavi.

Lep osećaj. Start posle maratona dugog godinu dana.

Nekad sam imao mnogo drugara. Kao dete mislio sam da su mi svi drugari. Posle sam odrastao, sito se suzilo, postalo gusto, stislo se pa ne propušta tako lako ljude u taj krug drugara, pa ih je sada ostalo nekolicina, od kojih se samo jedan setio da mi je rođendan. A on ne koristi ni Fejsbuk ni bilo koje od tih pomagala pa se to posebno vrednuje. Nekoliko me poruka na fejsu posebno uveselilo. Ovaj video naročito:

Hvala rođače. E jesi frik Ajde neću ovde pred ljudima da te blamiram, od one bebe koja je raširila miomirise u sobi kad sam doveo Slovakinju sa prakse kući, pa nam pokvario muvanje, do filozofa, dobar si put prevalio Odličan si a i ono vino što si doneo. Mogao bi ponovo da navratiš

Ceo dan danas radih, malo se davih u palačinkama koje Violeta odlično sprema (kao i mnogo toga još) i dok sad traži neki film on demand na kablovskoj ja štrikam ovaj post, prisećajući se raznih i raznih rođendana. Iskren da budem, ovi koje mi i klinci čestitaju su mi čak najdraži. Čuj “klinci”, sin đene đene ima 8 godina ali ćerka ima punih 18 godina još od pre tri meseca.

Da, dosta vremena je prošlo od kako sam se ispilio, ponekad mi se čini kao da sam tri četiri života preživeo, a još se nisam smirio i radim ko lud i još uvek mi ideje vrcaju svakog sekunda i imam još mnogo toga u planu da uradim.

Razmišljam o onom plemenu koje ne slavi rođendane. Slavi kad neko nešto uradi, postigne, jer za to su sami zaslužni. Pametni ljudi. Imaju više momenata za slavlje nego mi, “civilizovani” ljudi.

Nedostaju mi neki ljudi, ali srećom još ima mnogo onih za koje vredi živeti i raditi. I to mi je bitnije od bilo koje torte i svećica.

Živeli!

Slični tekstovi: