Sasa Jovanovic

odsjaj svece u oku
zacinjen recima
napucene usne u zanosu
krhki prsti u mojoj saci
jezik k’o jagoda mali
k’o zmija nemiran
i nisam mogao odoleti
magija je stvorena

zacaran pogledom
uz treperenje dusice
oklevam a zelim
odlazis a ne zelim to
nisam te ni poljubio
dolazim da opet oci vidim
gledam ih..
ne znam o cemu pricas

vrele jesenje noci
besani dani
tvoje grudi, trbuh…
soba u kojoj spavas
i ti usnula, kao beba
nezna i tiha
vrela i pozudna, budna
dete u dusi, nocu
a danju dama

moje si srce otkljucala
i smestila se udobno

a zatim.. tisina i laz…
pitanja se nizu

u tvojim ocima
tugu sam video

u tvojim recima
nemir pritajen

u tvojim prstima
sledjena krv

odbijen poljubac
gruba rec…
to nisi ti

volis me a odlazis
ljubis me a odgurujes
verujes a ne verujes

da pusim, da pijem
mogao bih glumiti
da te zaboravljam

a ja, bez tih poroka
zurim u tacku i
trazim smisao u besmislu

da razumem nezne poljupce
i suze, reci i tebe,
tvoju ljubav koju komadas
bacas psima
tvoj strah
tebe

kriv sto te volim
prazan ko svemir
budan spavam
i tvoje oci predamnom stoje
prepoznajem kosu na ulici..
..ne to nisi ti
mnogo si vise
od kose
od usana
od poljupca
od grudi
tela
vreline
pozude

deo mene
ukraden
uplasen
i ja uplasen
kao i ti
lutam…
trazim te
nadam se

telefon u ruci
da li da zovem?

zelje u glavi
kojim jezikom ih reci?

lutam…
trcim…
ne vredi
ne mogu zaboraviti
ni trbuh
ni grudi
ni usne
ni oci
ni ukus limuna
ni miris zene
tvoj..

ni pesma mi ne ide
i bez moje volje
nedovrsena ode
kao i ljubav nedovrsena
bolna i neizrecena
sa nadom i tri tacke
umesto kraja…