Ako ikada nestanem
to neće biti jer te više ne volim.
Nestaću kad shvatim
da ne mogu da te volim
a moram da te ne volim.
Nestaću da me ne bude
u vazduhu koji udišeš
i da nikad ne osetiš
opor miris moje tuge,
da ti ne moram govoriti
o onima koje pokušavam voleti.
Tada, kada nestanem
nalaziću te u očima u prolazu,
upređivaću usne koje ljubim
sa onima koje nikad nisam ljubio
i glumiću sreću nadajući se sreći
a sanjajući tebe.
I biću verovatno najveća budala
ne primećujući one koje me vole
i čija će se ljubav razbijati
k’o talasi o stene mog sećanja
postajući i sama vremenom stena
kao što će se i moja ljubav
okameniti na stenama tvog sećanja.
I neću biti ništa manja budala
od tebe danas, slep da osetim
nemoćan da se usudim,
da dopustim da se desi,
dopuštajući da mi pred nosom
sreća pobegne.