Izlazim iz stana, rasejan dva puta se vracam da proverim jesam li zakljucao vratammma pegla? Jel iskljucena? Namestam osmeh broj 3 na lice da maskiram misli. Obozavas moje reci. Lepe su,da. Kad zagrebes po njima I razvuces redove, videces da su pisane na podlozi ceznje za tobom. Dan za danom, frka za frkom, losi ljudi nad pomere s mesta I uzima nam sve to skupa one najlepse trenutke -zajednicke. A nedostajes mi toliko da ni setnje ne pomazu a do kafa sa drustvom mi I nije. Do kafe sa tobom mi je, do ta dva oka I nijedna druga u mojoj blizini, I znam da spram svega sta se desava ocekujem previse jer nekad ni meni nije ni do cega, ali ako tebe, trenutke sa tobom ne ocekujem, ja cu biti prazniji od same praznine. Ti si odavno vec razlog mojim osmesima, mojim naporima I koracima… Sta sve napisah uz jutarnju setnju, budala zaljubljena…
A hteo sam reci samo “dodji veceras, nadji trenutak, makar da te samo na miru posmatram”. Ne umem bez tebe, jebiga