Saša Jovanović

Spava. I ne sluti kako njene reči umeju zaboleti, i kako njena današnja pitanja govore drugačije od jučerašnjih reči koje su iste kao što će biti i sutrašnje. Kontrolisane i lažne.
Ne spavam. Lutam do njenog prozora. U mislima. Ne krivim je.
Kriv sam.
Kriv sam što sam morao znati šta će se dogoditi. Previše godina imam da bih se pravdao da me je srce iznenadilo.
Znao sam, onog trenutka kad je njena silueta ispunila prostor, znao sam šta će se desiti. Poželeo sam je, i istovremeno, poželeo da bude zauzeta. Odavno zauzeta, i srećna. Potražih pogledom prsten na njenoj ruci, trag od prstena kad već njega nema. Nema ničega. Ne osetih ni pod prstima dok smo se zvanično upoznavali.
Kriv sam što sam te večeri pričao sa njom.
Kriv sam što sam pio sa njom, više nego obično, a nisam se napio da se pravdam pijanstvom.
Kriv sam što sam je zvao mnogo puta nakon toga.
Kriv sam što nisam kamen.
I što sam je poželeo. Što sam maštao o njenoj kosi u mojim rukama.
Bolje da sam ostao stranac.
I da sam se okrenuo na petama i otišao. I zaboravio je.