Saša Jovanović

Umoran od nadanja, od promašenih ljubavi, od poklanjanja poverenja i verovanja pogrešnima, umoran od svega, pa i od tebe – lepe, prelepe, previše oprezne, nervozne, svadljive, previše nepoverljive, previše proračunate i svojim komforom zadovoljne, ni za bol nemam snage, ni volje, ni potrebe. A trebalo bi da me zaboli sve ovo: i što sam ti verovao; i što sam verovao da me voliš; i što sam uživao verujući tvojim rečima, poljupcima; što sam uživao u tvom telu; što sam se nadao jer si mi nadu davala, ali ne, ne boli. Samo prazan osećaj biti bez tebe, i biti miran znajući na čemu sam. Ni na čemu. Sedeo sam na oblaku. Voleo sam dašak vetra, sanjario o krajevima kuda će me odneti, zaboravljajući da će on brzo promeniti pravac.

A voleo sam te. Toliko da sam protiv sebe išao. Da sam na nemoguće pristao, da verujem u ono šta se nikad ne dešava. Još bih te voleo, nisam imao razloga prestati. Niti želeo. Ali neću: dosta je bilo. Ne trebaš mi ovakva. Samo sebi dovoljna. U sve i svakog nesigurna. I da ni meni ne veruješ. Da radiš šta ne voliš, navodno. Ne verujem ti, ništa ti nećeš menjati, cena kojom plaćaš svoj komfor nije tebi previsoka. Birala si i izabrala. I to je tako.

Nisam bio ja za tebe, naši su svetovi posve različiti. Šta mene pokreće tebe zaustavlja. Šta tebe plaši mene motiviše. Kako sam ja tebe gledao ti mene nikad nećeš umeti. Ma, “ne znam da li ćeš moći da shvatiš: ljudi se rode, žive i sretnu i čini im se našli su sreću i neku zvezdu istovetnu… a posle zvezda počne da rđa i počnu prepirke ko je kriv…”

Niko nije kriv. Samo sam te voleo i uzalud se nadao… I ništa više. Osim… što mi je pomalo… mnogo žao… Što si mi toliko potrebna bila, da sam te od daška vetra morao stvoriti. Da ne umrem ne doživevši te. Što ustvari nikad ni postojala nisi. Osim negde, duboko u meni.

Audio clip: Adobe Flash Player (version 9 or above) is required to play this audio clip. Download the latest version here. You also need to have JavaScript enabled in your browser.