Kako poceti pricu koja je tek na pocetku?
Kako shvatiti smisao gde srce zapoveda?
Kako uhvatiti misao zarobjenu u srcu?
Voleo bih da napisem pricu o tebi, a da to ne bude prepricavanje, onoga sta i ti znas, verovatno i bolje od mene. Voleo bih da to bude nesto posebno, da odgovara slici o tebi, utisnutoj u moje secanje.
Voleo bih da umem opisati miris tvoje koze, ukus dojke, i mali jezik nestasan kao cigra.
Kad bih umeo, pisao bih o mirisu limuna koji me danima prati, jos od nase prve noci. Pisao bih o ukusu tvog poljupca, tvog karmina, o tome kako ga i budan osecam.
Secas se onih starih, arhaicnih filmskih projektora, gde su se slike nanizane na tocak smenjivale jedna za drugom u skokovima dok se ne sliju u kratak film? Tako se u mojim mislima redjaju slike, u pocetku bez reda a onda se film brzo odmota, projure kroz glavu stotine sati sa tobom u prici, u neznostima, i kad stane, kao screensaver – tvoje oci nastave da me posmatraju. Dugo… netremice, da li se osmehujes kad pomislis na mene?
Ostani ovde gde si, u mom srcu, ostani takva kakva si, pomalo dete, pomalo zena, trebas mi bas takva.
Žišku?