Čini mi se, čitava večnost je prošla od tada.  Zavoleo sam Bratislavu na prvi pogled. Hodajući ulicama starog dela Bratislave (Staré Mesto) nisam se mogao otrgnuti pomisli da hodam ulicama kojima su hodali Mocart, List, Marija Tereza i ko zna ko sve ne od ljudi poznatih nam iz istorije. Prisećao sam se reči mog nastavnika likovnog, da ljudi koji su odrasli okruženi umetnošću, kao npr ljudi odrasli u Firenci, ne mogu biti lišeni osećaja za lepo, već stasaju sa vrlo istančanim ukusom. Nasuprot njima, govorio je, ljudi koji odrastu na prostorima poput naših, moraju mnogo da uče i menjaju svoju percepciju sa kojom su odrasli pored spomenika koji gotovo svi od reda podsećaju na patnju, krv i borbu, ne bi li umeli da prepoznaju umetnost i lepotu. I zaista, ja koji sam odrastao u Nišu, gradu sa najjezivijim spomenikom – Ćele kulom, sećam se bih svaki put kad bi ušao u robnu kuću Beograd ugledao veliku bakarnu reljefnu sliku Sinđelić Stevana koji kuburom nišani burad punu baruta. Da, od malih nogu sam naučio da je digao u vazduh celo skladište zajedno sa svojim saborcima Srbima i Turcima koji su prodrli u njihov šanac. Ali to nije tema ovog posta. Kao što je i nebitno da kladionica Mozzart potpuno pogrešno ispisuje ime ovog genija – piše se sa jednim slovom “z” (vidi). Valjda deluje “stranskije”. Kao i natpis na vratima muškog toaleta u novosadskom kafe-klubu Giardino – “MENS”. Baš zvuči Dokazujemo da nama konsultanti, lektori, prevodioci i stručnjaci nisu potrebni. Najpametniji smo narod na svetu. Ali da se vratim ja na temu.

Čuvši da se u Slovačkoj narodnoj galeriji nalazi i neka Pikasova slika, jedva sam dočekao da me tamo odvedu. Moj vodič, Dana Balogova, nije znala koja je to slika jer nikad nije bila u tom delu, inače ogromne galerije i ja sam sam ušao u neveliku prostoriju ispunjenu sa dvadesetak grafika, crteža i litografija. Ne zaustavljajući se, skrenuo sam ulevo i prišao jednoj slici. U dnu sam prepoznao potpis, koji nisam mogao sa vrata videti:

Udaljio sam se, zbunjen, korak unazad i pogledao bolje sliku i susedne slike. To je bila litografija na kojoj su linijama u raznim bojama prikazani ljudi u kolu, meni potpuno nepoznata, a susedne slike se po stilu nisu mnogo razlikovale od nje. Nešto je mene ipak nepogrešivo privuklo baš Pikasovoj slici. Kao da je zračila nečim posebnim, ili je kompozicija  bila takva i simboli koji su možda tako raspoređeni  da podsvesno deluju na naš um i da ja nisam ni imao druge mogućnosti osim da budem privučen upravo ka njoj.

Jun 2009, Niš

Izašao sam iz galerije u niškoj tvrđavi osvežen kao da sam proveo dan na planini. Ali nisam, samo sam petnaestak  minuta posmatrao slike i skulpture Salvadora Dalija.

Januar, 2010, Novi Sad

Sa kolegom razgovaram o webu i blogovima i on kaže da primećuje da originalni postovi imaju više komentara od onih “prepisanih”, i da je potpuno nebitno čak iako su stavovi i tvrdnje u “originalnim” postovima možda gluplje od onih u “prepisanim” postovima. “Kako ljudi prepoznaju originalnost?”, pitao me je. Ispričao sam mu ove dve priče o neverovatnom susretu sa delima genija koja su svakako sušta originalnost.

Izgleda da negde u sebi, ma gde smo odrasli, imamo gen koji intuitivno prepoznaje novo, lepo, originalno.  Ili je sve varka. Ne znam. magičnije bi bilo da taj gen postoji.

Šta vi mislite o tome? I o originalnosti? Može li se ona i bez istraživanja i traganja za dokazima originalnosti prepoznati?Slični tekstovi:

• Egziperi – Mali princ, posveta
• Poziv
• Noćni program – Darko Kocijan
• Ima li ‘leba od Veba?
• Anatomija (ne)uspeha – stojite li sa obe noge na zemlji?

Tako je ovaj blog nastao. Posle jedne prave rečenice.

I nastao je efekat leptira. Znate šta je efekat leptira?

U teoriji haosa “efekat leptira” je nastao kao pojam koji objašnjava da naizgled beznačajni događaji mogu izazvati nesagledive posledice ‘ “ako leptir zamahne krilima na jednoj obali, na drugoj može nastati tornado”.

Par novih rečenica, u jednom komentaru, već talasaju moje misli i stvoriće novi talas koji će zapljusnuti stranice istočno od svih… čim nađem vremena Ali sigurno i pre nego što mislim… čitajte >>Slični tekstovi:

• Trenutak
• Ne pravi se pametan – testiraj!
• Kako prepoznati Crnog labuda?
• Good day
• Srećna nova godina, neke stvari i ostalo…

Ovaj smešan termin čuo sam na jednoj konferenciji. Upotrebljen je, naravno namerno, da pleonazmom istakne vrednost intuicije u biznisu. Često mi se dešavalo da u nepredviđenoj situaciji reagujem bez razmišljanja, često protivno pravilima i da to urodi plodom. Da li je potrebno da napomenem koliko frustirajuće može biti kada shvatite da ono šta ste naučili, metode i tehnike u koje ste se uverili da funkcionišu, ne vrede ni mrvicu pred iznenadnom i nepredvidivom intuitivnom reakcijom? Zapitate se naravno – da li su uopšte potrebne tehnike prodaje ili treba samo pratiti intuiciju?

Međutim, intuicija je, kažu, znanje potpomognuto bogatim iskustvom. Jedan stari majstor mačevanja, ronin Mijamoto Musashi, rekao je: “majstorstvo je dostignuto kada niti grešite niti oklevate”. Hajde da zavirimo na kratko u suštinu učenja, koju možda jedno drevno učenje najbolje opisuje. Kao mnogo mlađi nikako nisam mogao shvatiti šta u Zen-budizmu znači pojam “praznina”. Bilo je potrebno da prođe četvrt veka da bih to dokučio, ali ne onako kao kad učite lekciju bubajući napamet – već sa potpunim razumevanjem i prihvatanjem stečenog znanja.

Istočnjačka filozofija nas uči (ovde pre svega mislim na japansku) da kada ničeg više nema u vašem umu – onda sve postaje lako da se uradi. Pritom se pod umom podrazumeva i glava i srce – i misli i osećanja. Svrha učenja je oslobađanje uma. Čovek na početku, kada dođe na svet ne zna ništa. Njegov um je prazan. Kada počnete da učite, nešto novo se nalazi u vašem umu – novo saznanje, ta “stvar” u umu vas ometa i postaje vam teško da uradite bilo šta drugo. Prisetite se koliko je teško primeniti u praksi tek naučeno! Ako bi uspeli da um oslobodite onoga šta ste naučili, on bi bio “prazan” i naučene tehnike bi primenjivali sa lakoćom. Kada nešto tako činite u harmoniji ste sa onim šta ste naučili a da toga niste ni svesni.

Naravno, da se do ovoga ne dolazi preko noći već dugotrajnim treningom, praksom, oponašanjem, sve dok vaše akcije ne postanu deo nesvesnog uma, da o njima ne razmišljate. Ta “praznina uma” ustvari je srce svih stvari. Kako staro učenje kaže “kada sami postanete nesvesni gde vam je um ni demoni ni jeresi neće ga moći pronaći”.

Svakodnevno učenje, naporan trening kroz proveru naučenog u praksi, hiljade različitih situacija od kojih je svaka drugačija, polako će izbrusiti vaš stil. Što duže traje brušenje, ako kontorlišete sam proces brušenja, sve više ćete se priblizavati kristalnoj čistoći uma poput brušenog dijamanta. Reagovaćete u potpuno novoj situaicji, kakvu nikad niste imali, bez greške, bez razmišljanja ali na adekvatan način. naknadna analiza naravno da će vam pokazati da ste reagovali pravilno, ali za samu analizu biće vam potrebno višestruko više vremena nego što vam je bilo potrebno za reagovanje.

I na kraju, može li svako doći do ovog stadijuma i steći taj famozni “osećaj za filing” ili semantički ispravnije ali manje duhovito – intuiciju. Ne verujem. Ima nečeg u genima čoveka šta ga čini borcem, ratnikom. Nepokolebivost i istrajnost ratnika potrebna je u prodaji. Kao što sam jednom prilikom rekao, kada je od mene traženo da od jedne osobe napravim prodavca a moja procena je bila da ona to nikad neć postati – “ja je mogu naučiti svemu šta znam o prodaji i ona će to znati, ali srce joj ne mogu dati da uđe u ring i bori se”. Ipak, samo je tanka crvena linija koja deli jedan soj ljudi od drugih, a nepredvidivost životnih okolnosti od heroja stvara kukavice a od kukavica heroje. Zato čvrsto verujem da dobar prodajni trening, neprekidno učenje i izazovne okolnosti mogu upaliti varnicu koja će zapaliti vatru u srcu prodavca i povesti ga putem istrajnog učenja koji vodi do praznine uma i instiktivnog reagovanja.Slični tekstovi:

• Sceresay
• Princip trenutne pobede
• Disanje
• Tepati ili tepati, pitanje je sad?
• Zero inbox