Čini mi se, čitava večnost je prošla od tada.  Zavoleo sam Bratislavu na prvi pogled. Hodajući ulicama starog dela Bratislave (Staré Mesto) nisam se mogao otrgnuti pomisli da hodam ulicama kojima su hodali Mocart, List, Marija Tereza i ko zna ko sve ne od ljudi poznatih nam iz istorije. Prisećao sam se reči mog nastavnika likovnog, da ljudi koji su odrasli okruženi umetnošću, kao npr ljudi odrasli u Firenci, ne mogu biti lišeni osećaja za lepo, već stasaju sa vrlo istančanim ukusom. Nasuprot njima, govorio je, ljudi koji odrastu na prostorima poput naših, moraju mnogo da uče i menjaju svoju percepciju sa kojom su odrasli pored spomenika koji gotovo svi od reda podsećaju na patnju, krv i borbu, ne bi li umeli da prepoznaju umetnost i lepotu. I zaista, ja koji sam odrastao u Nišu, gradu sa najjezivijim spomenikom – Ćele kulom, sećam se bih svaki put kad bi ušao u robnu kuću Beograd ugledao veliku bakarnu reljefnu sliku Sinđelić Stevana koji kuburom nišani burad punu baruta. Da, od malih nogu sam naučio da je digao u vazduh celo skladište zajedno sa svojim saborcima Srbima i Turcima koji su prodrli u njihov šanac. Ali to nije tema ovog posta. Kao što je i nebitno da kladionica Mozzart potpuno pogrešno ispisuje ime ovog genija – piše se sa jednim slovom “z” (vidi). Valjda deluje “stranskije”. Kao i natpis na vratima muškog toaleta u novosadskom kafe-klubu Giardino – “MENS”. Baš zvuči Dokazujemo da nama konsultanti, lektori, prevodioci i stručnjaci nisu potrebni. Najpametniji smo narod na svetu. Ali da se vratim ja na temu.

Čuvši da se u Slovačkoj narodnoj galeriji nalazi i neka Pikasova slika, jedva sam dočekao da me tamo odvedu. Moj vodič, Dana Balogova, nije znala koja je to slika jer nikad nije bila u tom delu, inače ogromne galerije i ja sam sam ušao u neveliku prostoriju ispunjenu sa dvadesetak grafika, crteža i litografija. Ne zaustavljajući se, skrenuo sam ulevo i prišao jednoj slici. U dnu sam prepoznao potpis, koji nisam mogao sa vrata videti:

Udaljio sam se, zbunjen, korak unazad i pogledao bolje sliku i susedne slike. To je bila litografija na kojoj su linijama u raznim bojama prikazani ljudi u kolu, meni potpuno nepoznata, a susedne slike se po stilu nisu mnogo razlikovale od nje. Nešto je mene ipak nepogrešivo privuklo baš Pikasovoj slici. Kao da je zračila nečim posebnim, ili je kompozicija  bila takva i simboli koji su možda tako raspoređeni  da podsvesno deluju na naš um i da ja nisam ni imao druge mogućnosti osim da budem privučen upravo ka njoj.

Jun 2009, Niš

Izašao sam iz galerije u niškoj tvrđavi osvežen kao da sam proveo dan na planini. Ali nisam, samo sam petnaestak  minuta posmatrao slike i skulpture Salvadora Dalija.

Januar, 2010, Novi Sad

Sa kolegom razgovaram o webu i blogovima i on kaže da primećuje da originalni postovi imaju više komentara od onih “prepisanih”, i da je potpuno nebitno čak iako su stavovi i tvrdnje u “originalnim” postovima možda gluplje od onih u “prepisanim” postovima. “Kako ljudi prepoznaju originalnost?”, pitao me je. Ispričao sam mu ove dve priče o neverovatnom susretu sa delima genija koja su svakako sušta originalnost.

Izgleda da negde u sebi, ma gde smo odrasli, imamo gen koji intuitivno prepoznaje novo, lepo, originalno.  Ili je sve varka. Ne znam. magičnije bi bilo da taj gen postoji.

Šta vi mislite o tome? I o originalnosti? Može li se ona i bez istraživanja i traganja za dokazima originalnosti prepoznati?Slični tekstovi:

• Egziperi – Mali princ, posveta
• Poziv
• Noćni program – Darko Kocijan
• Ima li ‘leba od Veba?
• Anatomija (ne)uspeha – stojite li sa obe noge na zemlji?