Sam kraj osamdesetih i početak devedesetih nagoveštavao je neke loše dane, ali ja, pun energije i snage imao sam velike planove. Nisam još uvek ništa znao da ih i sprovedem ali sam goreo od želje da to učinim. I počeo, najpre praveći neke lutke marionete za neke vrlo praktične umetnike koji su u tome pronašli odličan biznis na moru, tokom leta, i tako zaradio prve ozbiljnije novce, i počeo da prodajem kompjutere među prvima u Nišu. Sećam se da sam jedva poznavao DOS, da je Windows još uvek bio nepoznat ovde i prva verzija koju sam sa teškom mukom instalirao bio je Windows 2.0, i sećam se još da prvi kompjuter koji sam morao isporučiti nisam umeo sklopiti. Gde koji kabl ide, kako se hard disk monitira, formatira… Moj prijatelj Robert Aleksić, inače genije koji u ovoj zemlji nije uspeo doći do izražaja, pomogao mi je telefonski da montiram svoj prvi kompjuter. A on, samo nekoliko godina ranije, napravio je sa Zvonkom Ilićem, na elektronskom fakultetu, kompjuter koji su nazvali “Vuk” ili od milja “Vučko”. Verovatno prema maskoti nedavno održane zimske Olimpijade u Sarajevu. U to doba, kad je nastao 1984, Vučko je bio bolji od IBM-ovog PC Junior, bio je baziran na Motorola procesoru, kao i Apple, a matičnu ploču su njih dvojica sami projektovali, zalemili komponente, isprogramirali BIOS i napisali operativni sistem i par programa. Meko skrolovanje teksta (a ne red po red karaktera) koje je tada postojalo na Vučku, nijedan drugi kompjuter tog vremena nije nudio, ali to je samo bio delić cele priče, nastale u Srbiji, nažalost a ne u Americi. Gde je nastala tu je i zamrla. Internet tada još uvek nije postojao a Robi je sa oduševljenjem prišao o transpjuterima, RISC procesorima (koji danas pokreću većinu smartphona) i o tome kako će biti moguće trenutno znati, naprimer, stanje karata za bilo koji avion u svetu zahvaljujući kompjuterskom bukiranju. Milion smo tema tih dana raspravljali.

Druga ekipa ljudi sa kojima sam bio, bila je okrenuta adrenalinskim aktivnostima. Još uvek sam se bavio padobranstvom, jedan drug je upravo poginuo na skoku, ali nas to nije pokolebalo i imali smo neke lude planove za lude avanture, proći kroz prašumu Perućica i slično… a onda je počeo rat u Sloveniji. Snovi su zamrznuti i oni elektronski i adrenalinski, a život nam je ponudio adrenalinsku realnost. Bez trunke straha primio sam mobilzacijski poziv, a onda me je počeo obuzimati strah. To više nije bila igra, nije bio sport, nije bila vežba. Krenuo sam u pravi rat. Teške noći usred minskog polja, na prvoj liniji i zore koje nikako da svanu, izmenile su me. Vratio sam se, neosetljiv na smrt, bez straha od iste, usresređen na posao, nepokolebiv i željan porodice.  Poslovi su se ređali, u svakom sam učio i napredovao, svi odreda su bili način da se preživi, čak i oni najbolji i najuspešniji. Lažni prijatelji su se pokazali, očerupali me, ali moja želja da istrajem je bila jača i ljubav prema mojoj ćerki me je motivisala. Nije bilo lako. Svaki je dan bio priča za sebe, pomoći niotkuda, obaveza na pretek. Čak i kad mi je ortakm oteo uspešnu firmu koju sam napravio bukvalno bez kapitala, niko nije bio uveren da to nije slučajnost i niko mi nije želeo pomoći. Borio sam se i dalje sam. Onda se rodio i sin a ja sam već iz preduzetničkih voda, ušao u ritam stalnog zaposlenja, i pekao softverski zanat. Ali neki đavo mi i dalje nije davao mira i morao sam raditi i sa strane, gurati svoje ideje.

Posmatram sada, trenutak kada sam počeo raditi u ActiveMedia, pre 9 godina, kada nisam imao pojma ni o ASP ni o PHP ni o bazama podataka, i koliko sam od tada od programera juniora napredovao do sada, do direktora marketinga softverske firme, moje poslednje pozicije. Šta bih dao da sam devedesetih umesto 9 godina preživljavanja mogao imati 9 ovakvih godina. Osvrnem se za sobom, pogledam, i vidim mnogo teških dana, enormnu količinu uložene energije samo da se preživi. Kad bi mi taj lopov koji nam je svima ukrao te godine pao šaka, ne bi se dobro proveo. Gde su moji kolege sa fakulteta, prijatelji? Raštrkani po Srbiji, po svetu. Kanada, Nemačka, Australija, Novi zeland, Sardinija, Dubai, Libija, Češka, Rusija, Bosna, Slovenija i svud po Srbiji. Postali smo nomadi u potrazi za bogatijim terenom.Slični tekstovi:

• Ostvaren san
• More
• More
• Kokoro
• Neko drugo vreme

U biti ovo je stvaranje novog ekonomskog sistema, novog modela kapitalizma, što je već ranije najavljivao Fransoa Perol,  jedan od glavnih savetnika francuskog predsednika Nikole Sarkozija, zalažući se da se u cilju što bržeg i efikasnijeg rešavanja tekuće globalne finansijske krize osnuje planetarna „ekonomska vlada” ili svetska „supervlada”. 

Po toj ideji, osnovni zadatak globalne „supervlade” treba da bude usvajanje „novog Bretonvudskog sporazuma”. Bretonvudskim sporazumom, je 1944. godine u SAD, postavljen je temelj ekonomsko-finansijskog ustrojstva sveta nakon završetka Drugog svetskog rata. Ideju za postizanje novog Bretonvudskog sporazuma, koju je Sarakozi lansirao 25. septembra 2008. godine u francuskom gradu Tulonu, tada su se otvoreno podržali premijer Velike Britanije Gordon Braun, kao i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso.

Perol je tada najavio da bi izrada novog globalnog sporazuma o načinu funkcionisanja svetskog finansijskog sistema trebalo da počne akcijom usmerenom u tri pravca:

1) Izgradnja sistema kontrole rada svih važnijih finansijskih institucija, što posebno važi za banke, rejtinške agencije i hedž fondove  (što je juče dogovoreno)

2) Osnivanje operativnog rukovodećeg tela, globalne ekonomske vlade, o čemu se i na ovom samitu govorilo i šta će se definitivno i desiti a za sad je formiran Odbor za finansijsku stabilnost.

3) Postizanje sporazuma o uspostavljanju novog sistema valutno-novčane saradnje između najvećih država, a možda i stvaranje novih internacionalnih valuta poput EUR-a. Možda Amero?

Stvaranje svetske vlade dosad je pominjano u vezi sa neformalnim, elitnim i poluzatvorenim međunarodnim organizacijama, kao što su „Bilderberg klub”, „Komitet 300″ i „Trilaterala”, koje okupljaju krem svetske poslovno-finansijske i političke elite.

Perol smatra da je postojanje velikog nereda u valutno-novčanom mehanizmu, tokom devedesetih godina prošlog i u prvim godinama ovog veka, glavni uzrok sadašnje finansijske krize. Prošlogodišnja izjava da su u tom periodu „SAD, Kina i Evropa vodile, svaka za sebe, sopstvenu (valutno-novčanu) politiku” i da je to dovelo do tekućih teških poremećaja u finansijskoj sferi, otvara i neka nova pitanja.

Tokom prethodne godine počela je otvorena priča o potrebi da se zameni dolar kao vodeća valuta u svetu, da se umesto njega koriste tzv “specijalna prava vučenja” (skraćeno SPV, eng.Special Drawing Rights – SDRs) koja imaju ulogu novca Međunarodnog Monetarnog Fonda, fiktivno ili veštački kreiranog, zapravo svetskog novca kao sredstva plaćanja u međunarodnim financijskim transakcijama (uz Američki dolar i zlato), pa se zato i zove papirno zlato. Taj predlog Rusije i Kine očigledno je za sada potisnut.

Druga opcija o kojoj se već neko vreme priča je da će se stvoriti nova valuta AMERO koja bi funkcionisala u budućoj uniji Kanade, USA i Meksika. Na internetu su se već mogle videti neke fotografije  (navodno) nove valute – Amero. Zagovornici “teorije zavere” veruju da vlade SAD-a, Kanade i Meksika već preduzimaju korake u implementaciji takve valute kao dela Severnoamerička unije koju je Bušova administracija utemeljila 2005. godine. Amero kao valuta sledio bi model evra, a kao ideju predstavio ju je kanadski ekonomista Herbert G. Grubel u knjizi “The Case for the Amero” 1999. godine kada je i evro postao efektivna valuta.

Kanadski institut C.D. Howe također je zagovarao kreiranje zajedničke valute između Kanade i SAD-a. Kad je izveštaj izašao u javnost, kanadski nacionalisti su izjavili nezadovoljstvo zbog zajedničke valute koja bi Americi poslužila da iskorišćava kanadske prirodne resurse.”

Sa druge strane, gotovo neprimetno počev od 2002 formira se politički savez BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) koje očigledno osećaju svoju ekonomsku moć i žele uticati na događaje. Štaviše sve snažnije insistiraju da se u svetske finansije ugradi još jedna rezervna svetska valuta osim dolara i to najverovatnije rublja. Takođe snažno insistiraju na redefinisanju Saveta bezbednosti UN. Ipak BRIK i dalje uglavnom priča i insistira dok Zapad očigledno diktira korake na koje i same BRIK države na kraju podržavaju.

Mnogo koincidencija, očigledan nastavak globalizacije i internacionalizacije, a osim protesta u samom Londonu, gotovo da nikog to i ne uznemirava. Do pre samo nekoliko meseci bilo bi drugačije. Dubina krize i strah od nje očigledno dovodi do toga da ono šta bi mnogi koliko juče odbijali sada rado prihvataju. Spas dolazi (za sada u najavi) od strane onih koje mnogi mrze – Amerike i najrazvijenijih zemalja sveta, koje upravo odlučuju o ustrojstvu budućeg sveta. 

Imaju li pravo na to?

Iako sam navikao da u prvi mah reagujem buntovnički, moram priznati da ako iko ima prava da uredi svet onda imaju oni koji najviše novca i proizvoda stvaraju – ovih dvadeset zemalja snabdeva svet sa 85% robe i energije, i očigledno imaju mnogo više znanja i odlučnosti da se uhvate u koštac sa krizom, od nas malih zemalja čije vlade lutaju i ne znaju šta da učine. Štaviše, sklon sam pomisli da je kriza namerno i izazvana – znamo da je nastala prekomernim štampanjem dolara, izdavanjem obveznica bez realnog pokrića i kreditnom politikom banka koja je bila ravna hazarderstvu a koje su bile podržane instintucionalno – na temeljima liberalnog kapitalizma. Kao da je namerno izazvana da bi dovela do ovakvog ishoda. Premisa “dozvoljeno je sve šta nije izričito zabranjeno” koju je na ovim prostorima uveo Ante Marković očigledno više ne važi i liberalnom kapitalizmu je po svemu sudeći odzvonilo.

Da li će taj novi svet, novi svetski poredak (o kome se već tri stotine godina priča) biti dobar ili loš? Ne znam. Ali verujem da će se desiti. Ako to bude  nova forma kapitalizma, zasnovana na vrednostima koje finansije stavljaju na uslugu biznisu i građanima, a ne obrnuto – kako je još prošle godine nagoveštavao Sarkozi, to i ne zvuči loše. Ogroman novac je u igri, ogromna je kriza koja je zahvatila ceo svet i bila ona svesno izazvana ili ne – mora se zaustaviti.

I nekako po ovom zakonu koincidencija i presedana, i protagonista te nove uloge Amerike, koja i ovde prednjači sa investicijama i odlučnošću u rešavanju krize je novi predsednik, prvi crni predsednik USA, i nikome nije to više čudno. Kao da su nas američki filmovi u kojima su predsednici crnci pripremili već za njegovu ulogu. Tek je 40 godina prošlo od ubistva Martina Lutera Kinga a vreme u kome su belci imali sva prava a crnci gotovo nikakva je nestalo i na čelu najmoćnije države na svetu je energičan čovek kakvog na tom mestu u doba Kinga niko ne bi mogao ni zamisliti. I to je, verujem dobro. Odlično. Voleo bih da vidim tako tolerantnu Srbiju gde bi predsednik bio neko ko nije Srbin po nacionalnosti, da bude i druge boje kože, da najzad i mi budemo izvučeni iz ove rupe u kojoj smo se zaglavili predugo.

I ako će to biti tako što će neko moćan vladati celim svetom a time i nama, umesto naše očigledno nesposobne vlasti (jer svi su se već oprobali i niko nije dobar), mislim da u ime života dece, mladih i manje mladih to čak može biti i dobro. 

Dobro ili ne, svakako, dešava se nešto šta do sad nije. Svet ćutke prihvata izbavitelje koje je do skora prezirao. I neka nova pravila stupaju na scenu i svet očigledno neće biti isti kao što je do sad bio.

Kolika je uloga svih nas u tome? I da li imamo prava da se protivimo?

Pa zar nismo već deo cele te priče? Opčinjeni smo i radujemo se blagodetima koje nam donosi globalnost svega a čija je fizičko-virtuelna manifestacija Internet. I da li je sve šta teži ujedinjenju naroda Planete Zemlje loše?

UN, MMF, Internet, Google, Facebook i slične socijalne mreže, GPS, sateliti, VoIP, ekologija, globalno zagrevanje, ljudska prava, demokratija, brandovi… nije li sve to deo sveta u kome živimo, globalnog sela čijim smo dobrima zapravo zadovoljni?

Jučerašnji dan, bar ja mislim, istorijski je i doneće novi izgled svetu, novi ekonomski poredak, i ništa neće biti isto kao pre. Ali ne verujem da će biti loše. Štaviše, verujem da će ipak biti bolje, jer ovaj haos hiljada suprostavljenih zakona i stotina nacionalnih regulativa bili su plodno tle za one visprenije od  većine nas a sa manje moralnih kočnica. Ne, ne živim u iluziji da će nestati tajkuni i kriminalci, ali verujem da ovaj haos traži red i da ga neko mora uvesti. Na globalnom nivou. I to se dešava, pa bila to svetska zavera ili ne – dešava se.Slični tekstovi:

• 1968
• 2007
• Najbrži gol na svetu, najbrže uklanjanje sa YouTube
• Nema besplatnog ručka
• Astal šaren