“Ever tried. Ever failed. No matter.
Try Again. Fail again. Fail better.”
~ Samuel Beckett

Imao sam samo 19 godina. I od smrti me je delilo 10 sekundi. A počelo je bajkovito – bio sam u vojsci, u 63. padobranskoj brigadi i uživao u skokovima. Prelep avgustovski dan i na 150 metara od zemlje, osetio sam da mi nešto podiže noge uvis. Sledećeg trenutka sedeo sam na tuđoj kupoli padobrana smejao se toj čudnoj i divnoj situaciji, kako mi je u prvi mah izgledala. Kao da sedim na oblaku. Dodirnuo sam rukom kupolu ne verujući da je tako čvrsta da mogu sedeti na njoj.

Osmeh je kratko trajao i zamenio ga užas – moja kupola se ugasila jer se našla iznad druge na kojoj sam sedeo i ja sam poleteo ka zemlji. Nema ničeg goreg nego shvatiti da nemate kontrolu nad situacijom i da ćete zato poginuti. Čim se ponovo napunila pogledao sam uvis i video padobran iznad sebe i druga, Sazdovskog, a zatim se i njegova kupola ugasila i projurio je pored mene i daleko ispod, nekih 15 metara ispod mene njegova kupola se napunila. Povikao sam mu “vuci ulevo!” ali on je bio u panici i nije znao šta da radi.

Znao sam o čemu se radi – o tome sam ranije samo čitao. Ova se situacija zove “ruski rulet” jer jedan padobranac u toj situaciji gine. Onaj kome se poslednjem ugasi kupola.

Dok sam propadao po drugi put sa ugašenom kupolom zgrabio sam desne gurtne i konopce padobrana i stavio ih ispod stopala a onda svom snagom ispružio nogu i čekao otvaranje padobrana. Padobran se otvorio izvrnuvši me na ledja. Odmah sam zgrabio desne gurtne i svom silom ih vukao nadole pokušavajući da okrenem padobran dok je Sazdovski još jednom proleteo pored mene sa ugašenom kupolom. A onda sam opet ja  poleteo na dole, i opet na isti način nogama gurao gurtne pokušavajući da deformišem kupolu i da iskoristim svaki delić vremena koje mi preostaje do udara, kupola se opet napunila i zatim je on ponovo proleteo pored mene i na moje iznenađenje videh da nije ispod mene već da se njegova kupola udaljava od mene i da smo skoro u istoj visini. Odlično. Bili smo na 15 metara, spremio sam se za prizemljenje, znači još samo 3 sekunde do bezbednog prizemljenja, a onda je zemlja silovito krenula ka meni… Shvatio sam u magnovenju da se moja kupola opet ugasila ali mi nije bilo jasno zašto. Bio sam uveren da ću polomiti noge. Tresnuo sam na pistu, ostavši na nogama. Tabani su mi brideli, kolena su me bolela, ali okrenuh se i videh da se Sazdovski prizemljio na samo 5 metara od mene. Shvatio sam, naše kupole su sudarile – on se počeo udaljavati a zatim upletene elastične veze pilot i stabilizirajućeg padobrana su privukle naše kupole jednu drugoj. To nas je ustvari i spasilo, sledeće propadanje ka zemlji bilo je rezervisano za mene.

Posle ovog bliskog susreta sa smrću, gde sam verovao da su šanse da preživim samo 50% shvatio sam da se ja nikad neću predati. Ma koliko da je situacija bezizlazna. I da ima situacija kad nemate vremena za strah, već samo za borbu. Ili sam ja genetski tako programiran. Kako god, borba do poslednjeg daha je ostao moj stil do dana današnjeg. Nema bezizlazne situacije.

Zašto je ova priča u ciklusu anatomija (ne) uspeha? Zaključite sami.

Video ispod pokazuje sličnu situaciju zastavnika Kovaćević Branislava i majora Josipović Radoslava 21. januara 1975. deset godina pre mog “ruskog ruleta”.

Slični tekstovi:

• Anatomija (ne)uspeha – stojite li sa obe noge na zemlji?
• Prvi blog iz svemira
• Predah
• Zora
• Mizu no kokoro

Plakat za buduće padobrance 63. padobranske brigade

Svoje priče o letenju, na ovom blogu počinjem kratkim tekstom o 63. padobranskoj brigadi, iako moja letačka iskustva nisu započela sa njom.
Međutim, 63. padobranska brigada je “kriva” što sam danas ovakav kakav sam. Ponosan sam na dane provedene u ovoj brigadi, iako samo na služenju vojnog roka, pamtim i danas prijatelje koje sam tada stekao, i jedan od njih mi je najbolji drug. Njemu dugujem i život, a on je taj trenutak zaboravio. Kaže, “ma matori, to sam uradio refleksno, svako bi to uradio”.

Mi nismo bili nikakvi Rambo tipovi, niti “Terminatori”, samo momci sa nezajažljivom željom za letenjem i skakanjem, adrenalinski zavisnici i čvrsto usmereni jedni na druge. Selekcija i pre ulaska u jedinicu bila je takva da su u nju mogli ući samo natprosečno inteligentni mladići,  psihički i fizički stabilni i u najtežim situacijama, sa urođenom sposobnošću za dobru organizaciju posla, da rukovodi grupom ili jedinicom i da je kooperativan. Svi su bili čvrsto odani jedinici, indentifikuju se sa njom i ponosni na obeležja koja nose. Ja i dan danas nosim majice sa amblemom 63. padobranske brigade. I nisam jedini. Verovali smo jedan drugome nekad i više nego sami sebi. Koliko puta me je samo strah obuzeo pri ulasku u avion, pre desanta, na rampi dok čekam zeleno svetlo na semaforu, koje označava početak desanta, ali osećaj pripadnosti grupi bio je uvek jači – i ja bih i tada zakoračio u bezdan.

Mnogi od nas se danas bave ovozemaljskim poslovima, neki su pak i dalje čas na nebu čas na zemlji a neki nažalost odavno na nebu, moj kapetan Predrag Stanić – Džimi, poginuo na skoku na dan brigade, Dejan Janković – Novinar, poginuo na skoku u 24-oj godini, Goran Ostojić, legendarni komandant 63.padobranske, poginuo 1998 na Kosovu u obračunu sa šiptarskim teroristima, i mnogi koje nisam imao čast upoznati… ove strane su i svojevrstan omaž svima njima, i živima i onima kojih više nema. Momcima zaljubljenim u nebo.

Uživajte u slikama i fimu… (nastavak na ovoj strani >)Slični tekstovi:

• 63. padobranska
• 2007
• Pados
• Hodočasnik
• Kiša