Saša Jovanović » Privatno

Ordinary won’t change the world…

Saša Jovanović — Sun, 07 Mar 2010 01:05:02 +0000

Iz neznanja sam konstruisao ampermetar. Smislio sam davne 1979. godine električnu vagu, istu onakvu kakve sada imamo u svakog prodavnici, tas sa oprugom ispod, kad stavite predmet, pomeri se naniže, pomeri klizač promenljivog otpornika i ta promena struje u kolu registruje se tim uređajem koji sam konstruisao. Kad je moj rad objavljen u tadašnjim Tehničkim novinama, umesto skalamerije koju sam izmisli – elektromagnet na jednoj strani, opruga na drugoj između kazaljka sa feritnim tegom na dnu – ceo taj deo čije sam funkcionisanje opisao u detalje zamenjen je jednim krugom u kome je pisalo veliko slovo A. Malo traženja po knjigama i saznao sam šta je to. Sledećeg leta na republičkoj smotri pronalazača i konstruktora upoznao sam vrlo interesantne klince poput mene, neke mlađe neke starije, zanimljiv svet klinaca sa snovima u očima.

Sledeće godine, preselili smo se u veliki stan u starinskoj kući sa visokim plafonom i ja i brat delili smo ogromnu sobu. Kako je mene astronomija interesovala i kako sam ja vizuelni tip, poželeo sam da sebi vizuelno predstavim dimenzije Sunčevog sistema. Sunce je bila mala tačka na zidu u jednom uglu sobe mala, manja od jednog milimetra. Zemlja se nalazila na 25 cm dalje od te tačke, a pluton skroz u drugom kraju zida sobe skoro 6 metara dalje od male jedva vidljive tačke. Crtež je dugo stajao na zidu, na moju radost i na nešto manju radost mojih roditelja. Ono sta ne mogu vizuelno da dočaram sebi, ja teško pamtim. I tako je ostalo do danas.

Po ceo dan sam crtao i nešto smišljao. Crtao sam avione, letelice, futurističke automobile, Smislio sistem kočnica za motocikle koje prečavaju prevrtanje pri kočenju, lebdeći voz (čitao sam o tome pa sam smisljao kako to može funkcionisati, taj elektromagnetni linearni pogon mi je već tada bio jasan), radarski sistem za vozila sa infrastrukturom baznih stanica pored puteva, razne sprave itd. Priznajem gutao sam naučnu literaturu, časopise Galaksija, Čovek i svemir, i mnoge su inspiracije otud dolazile. I uvek sam bio lenj da išta pokušam da patentiram.

Svoj prvi skok improvizovanim padobranom sa nekih 3 metara visine platio sam pregriženim jezikom i brzim odlaskom u hitnu pomoć. Pravio sam rakete sa motorima od metalne minice za hemijsku olovku napunjene barutom ili sastruganim fosforom sa paridrvaca. Onda sam se dočepao pravih malih raketnih motora na čvrsto gorivo koje je proizvodio Krušik pa sam istrošene punio svojim smesama baruta u koji sam dodavao hipermangana jer sam primetio da burnije gori. Eh pravio sam i petarde i frizirao postojeće a jednom smo uzaludno poku[avali da raznesemo neku staru peć bačenu u nekoj njivi…

Osnovnu školu sam završio sa nadimkom “filozof”, iz matematike sam sečam se imao zaključenu trojku, a bio sam najbolji matematičar u celoj školi, najdalje otišao na takmičenju, i to je bio moj prvi bunt kada sam nastavniku matematike Ćeli, kako smo ga zvali, rekao da je ništarija i da treba da se srami. Njegova žena je umrla te godine od raka i on je mrzeo zdravstvene radnike, a moja majka je kao stomatološka sestra radila u mojoj školi. Kola te netrpeljivosti su se slomila na meni uprkos odličnim ocenama i uspehu na takmičenju.

U to vreme sposobnost da uočim ono šta drugi ne uočavaju me je izdvajala. I tvrdoglava svojeglavost. Bio sam svoj i ništa me nije moglo pokolebati. Odoleo sam svakoj provokaciji da propušim, probam drogu, a kad sam počeo da se bavim padobranstvom, to je bio šok za sve. Jer ja sam bio mirno, povučeno, “dobro” dete.

Sećam se da sam vodio duge filosofske rasprave sa profesorima hemije i fizike, imao sam mnogo znanja i svoj pogled na stvari koji je išao par godina ispred programa. Jednom sam nastavniku fizike dokazivao da teorija relativiteta ne zabranjuje brzine veće od brzine svetlosti. Pogledoa je moje računice i rekao: “aha ali vidiš šta se dešava onda imaš imaginarnu masu tog tela koje bi se kretalo brže od svetlosti, tako nešto ne postoji”. Odgovorio sam mu da imaginarni brojevi opisuju neke vrlo merljive i “vidljive” fizičke osobine poput impedanse – induktivnog otpora. Zatim se dosetio da mi prigovori da bi telo koje treba da dostigne veću brzinu od brzine svetlosti moralo kad ubrzava da prođe barijeru brzine svetlosti za šta mu treba beskonačna energija i imalo bi beskonačnu masu. Odgovorio sam da verujem da je tu greška u teoriji, kao što je i klasična mehanika imala grešku pri velikim brzinama a koju je teorija relativiteta ispravila. I da u prirodi nisu nepoznati skokovi sa jednog stanja na drugo bez prolaza kroz međustanja – kvantni skokovi. Možda to tako može funkcionisati, rekao sam na kraju. Da, bio sam jako naporno i maštovito dete

Mašta mi je stalno pomagala. Na jedan pisani zadatak iz matematike zakasnio sam skoro pola sata jer sam bio na aerodromu i skakao padobranom i da nadomestim izgubljeno vreme ja sam opisao šta treba uraditi i kakav rezultat očekujem. Dobio sam čistu peticu Primena sličnog rezona mi na fakultetu nije pomogla – elektrotehniku sam pao jer sam proporcijama rešio zadatak umesto korišćenjem određenih integrala, ali nisam ja kriv što sam shvatio da napon u ravnom kondezatoru opada linearno a u sfernom po osnovi prirodnog logaritma e i da je proporcija dovoljna za tačno rešenje. Ali ne i da zadovolji profesora. Slično sam prošao i na ispitu iz fizike jer nisam napamet znao neku formulu iz atomske fizike ali sam je izveo korak po korak ispisujući 4 pune table u učionici, i verujem da je moj profesor fizike tada prvi put video izvođenje te formule, jer u svojoj knjizi joj je posveti 3 reda a nigde nisam našao kompletan postupak. Ali šta ću kad volim da razumem zašto se nešto baš tako dešava. Pa semestralni rad o poluprovodničkim laserima… u to doba tema samo površno objašnjena u literaturi.

Moj prvi susret sa Kijevskom Politehnikom bio je fascinantan doživljaj. Na mestu gde je stasao Koroljev, Mendeljejev video sam robote, fantastične optoelektronske uređaje (jedan takav se koristio za stabilizaciju rakete Saturn V kojom je čovek odleteo na Mesec, ana politehnici su to isto studenti napravili kao običan rad, iste godine kad i NASA). Poželeo sam i počeo da planiram da fakultet nastavim tu na Kijevskoj Politehnici ili možda na Lomonosovu. Život naravno vuče drugačije poteze koji ne mare za naše planove, počeo je rat na Balkanu i tu je snovima bio kraj.

Ali, ostavljajući za sobom tehniku ušao sam u fantastične sfere marketinga učeći od doajena marketinga i najboljih, i žeđ za istraživanjem i konstruisanjem u tehnici zamenili su kompjuteri i svet marketinga i biznisa. Potpuno novi svet koji se neprekidno menja. Stvoriti nešto novo, ići suprotnim smerom od uobičajenog, što bi rkeli “pišati uz vetar” uvek mi je bilo uzbudljivo. Tako sam sredinom devedesetih stvorio jednu od najjačih baza poslovnih podataka, i zahvaljujući mojim nadahnutim treninzima prodavaca na kojima su Zen principi i istočnjačke mudrosti bile sastavni deo, zaradio nadimak “Musaši” po čuvenom srednjevekovnom japanskom mačevaocu i piscu “Knjige pet prstenova”.

U nastavku, okušao sam se u web poslu, ostavivši iza sebe preko 200 web sajtova od najprostijih do aukcionih, shopova i vrlo složenih portala. I opet nisam mogao da radim na uobičajen način. Napraviti elegantnije, bolje, efikasnije, sa idejom da čovek ne treba da radi ono šta mašina može brže i bolje, kreirao sam sva rešenja na ovim sajtovima.

Konstruktor aviona nisam nikad postao, mada ljubav prema avionima me nikad nije napustila. Kao ni potreba da budem drugačiji, ili je to jednostavno moja crta. kad se osvrnem unazad, i pogledam ovaj deo svog života, svakako da nisam bio običan. Za 21 godinu i ne računajući srednjoškolske honorarne poslove, ako sam dobro izbrojao, ovo danas u Hermes creative mi je 18. posao. Neki će reći mnogo sam poslova promenio, drugi da sam nestalan, treći da ne poštujem autoritet. Ali činjenica jeste da me je svaki posao obogatio – istovarivao šlepere, pomagao ocu kad je išao na teren (on je bio geometar), prodavao sam knjige (potpuno neuspešno), pejdžere, kompjutere, programe, motorna ulja, pelene, uloške, TV reklame, poslovne informacije, CRM rešenja, bio tele-sales team-shearing tima, dizajner, copywriter, tim lider softverskog tima, projekt menadžer, marketing direktor, predavač… pokušao sam čak da gajim bonsai. Ne, definitivno sebe ne smatram običnim. Onde gde drugi stanu i potonu, ja tu tek počinjem. I da, volim da menjam svet… Živ nisam dok ne učinim nešto da svet bude bolji. Prošle godine sam na eTrgovini pokazao da banke ne vode računa o potrebama svojih klijenata. Ništa se, verujte mi, nije promenilo za godinu dana. Banke i dalje veruju da vi postojite zbog njih. Ove godine ćemo moj ortak i ja kao Hermes creative na eTrgovini pričati o nečemu toliko očiglendom da to svi zanemaruju, a posle se pitaju zašto im online biznis ide loše.

I da vam šapnem nešto: tek sam počeo. Spremam neke sasvim nove, inovativne stvari. Očekujte iznenađenja. Par dobrih ljudi je oko mene, sa njima će to biti lakše. A svako ko voli da menja stvari i sanjari da promeni nešto je dobrodošao.

Slični tekstovi:

Kad bi mi lopov pao šaka…

Saša Jovanović — Sun, 04 Oct 2009 11:52:02 +0000

Nedavno, neplanirani razgovor sa saputnikom u autobusu pokrenuo je bujicu pitanja i razmišljanja. Razgovarajući o poslu, taj čovek je za trenutak bio zbunjen kad sam mu rekao da firma o kojoj smo razgovarali postoji već skoro 20 godina, odnosno sa početka devedesetih. Gledao me zbunjeno i pita: “kako dvadeset?”, a onda se najzad setio koja je godina danas i reče “izvini, ja se devedestih ne sećam, tad sam samo mislio kako da preživim – te godine kao da mi je neko uzeo”.

Sam kraj osamdesetih i početak devedesetih nagoveštavao je neke loše dane, ali ja, pun energije i snage imao sam velike planove. Nisam još uvek ništa znao da ih i sprovedem ali sam goreo od želje da to učinim. I počeo, najpre praveći neke lutke marionete za neke vrlo praktične umetnike koji su u tome pronašli odličan biznis na moru, tokom leta, i tako zaradio prve ozbiljnije novce, i počeo da prodajem kompjutere među prvima u Nišu. Sećam se da sam jedva poznavao DOS, da je Windows još uvek bio nepoznat ovde i prva verzija koju sam sa teškom mukom instalirao bio je Windows 2.0, i sećam se još da prvi kompjuter koji sam morao isporučiti nisam umeo sklopiti. Gde koji kabl ide, kako se hard disk monitira, formatira… Moj prijatelj Robert Aleksić, inače genije koji u ovoj zemlji nije uspeo doći do izražaja, pomogao mi je telefonski da montiram svoj prvi kompjuter. A on, samo nekoliko godina ranije, napravio je sa Zvonkom Ilićem, na elektronskom fakultetu, kompjuter koji su nazvali “Vuk” ili od milja “Vučko”. Verovatno prema maskoti nedavno održane zimske Olimpijade u Sarajevu. U to doba, kad je nastao 1984, Vučko je bio bolji od IBM-ovog PC Junior, bio je baziran na Motorola procesoru, kao i Apple, a matičnu ploču su njih dvojica sami projektovali, zalemili komponente, isprogramirali BIOS i napisali operativni sistem i par programa. Meko skrolovanje teksta (a ne red po red karaktera) koje je tada postojalo na Vučku, nijedan drugi kompjuter tog vremena nije nudio, ali to je samo bio delić cele priče, nastale u Srbiji, nažalost a ne u Americi. Gde je nastala tu je i zamrla. Internet tada još uvek nije postojao a Robi je sa oduševljenjem prišao o transpjuterima, RISC procesorima (koji danas pokreću većinu smartphona) i o tome kako će biti moguće trenutno znati, naprimer, stanje karata za bilo koji avion u svetu zahvaljujući kompjuterskom bukiranju. Milion smo tema tih dana raspravljali.

Druga ekipa ljudi sa kojima sam bio, bila je okrenuta adrenalinskim aktivnostima. Još uvek sam se bavio padobranstvom, jedan drug je upravo poginuo na skoku, ali nas to nije pokolebalo i imali smo neke lude planove za lude avanture, proći kroz prašumu Perućica i slično… a onda je počeo rat u Sloveniji. Snovi su zamrznuti i oni elektronski i adrenalinski, a život nam je ponudio adrenalinsku realnost. Bez trunke straha primio sam mobilzacijski poziv, a onda me je počeo obuzimati strah. To više nije bila igra, nije bio sport, nije bila vežba. Krenuo sam u pravi rat. Teške noći usred minskog polja, na prvoj liniji i zore koje nikako da svanu, izmenile su me. Vratio sam se, neosetljiv na smrt, bez straha od iste, usresređen na posao, nepokolebiv i željan porodice. Poslovi su se ređali, u svakom sam učio i napredovao, svi odreda su bili način da se preživi, čak i oni najbolji i najuspešniji. Lažni prijatelji su se pokazali, očerupali me, ali moja želja da istrajem je bila jača i ljubav prema mojoj ćerki me je motivisala. Nije bilo lako. Svaki je dan bio priča za sebe, pomoći niotkuda, obaveza na pretek. Čak i kad mi je ortakm oteo uspešnu firmu koju sam napravio bukvalno bez kapitala, niko nije bio uveren da to nije slučajnost i niko mi nije želeo pomoći. Borio sam se i dalje sam. Onda se rodio i sin a ja sam već iz preduzetničkih voda, ušao u ritam stalnog zaposlenja, i pekao softverski zanat. Ali neki đavo mi i dalje nije davao mira i morao sam raditi i sa strane, gurati svoje ideje.

Posmatram sada, trenutak kada sam počeo raditi u ActiveMedia, pre 9 godina, kada nisam imao pojma ni o ASP ni o PHP ni o bazama podataka, i koliko sam od tada od programera juniora napredovao do sada, do direktora marketinga softverske firme, moje poslednje pozicije. Šta bih dao da sam devedesetih umesto 9 godina preživljavanja mogao imati 9 ovakvih godina. Osvrnem se za sobom, pogledam, i vidim mnogo teških dana, enormnu količinu uložene energije samo da se preživi. Kad bi mi taj lopov koji nam je svima ukrao te godine pao šaka, ne bi se dobro proveo. Gde su moji kolege sa fakulteta, prijatelji? Raštrkani po Srbiji, po svetu. Kanada, Nemačka, Australija, Novi zeland, Sardinija, Dubai, Libija, Češka, Rusija, Bosna, Slovenija i svud po Srbiji. Postali smo nomadi u potrazi za bogatijim terenom.Slični tekstovi:

Ko ume najbolje?

Saša Jovanović — Wed, 25 Mar 2009 23:58:43 +0000

Palo mi je nešto na pamet. Ovo je 1/2 jedne priče. Zašto je ovde, pitate se. Pa, recimo, zato što je ovaj blog drugačiji. Što su tekstovi trosmisleni i dvosmisleni a ipak najvažnije nisu već viđeni. I što je ovo dobra prilika da se malo online poigramo. Dakle, komentar možete napisati i sme sadržati samo jedno – prevod ove polovine jedne lepe priče. Ne treba mi prevod, samo hoću da na kraju ove “igre” svoj prevod uporedite sa prevodom nekog …ma videćete već o kome je reč …. okušajte se

Haircut

While Henry is sitting in a slippery nygohyde chair reading a copy of “Cosmopolitian” and smelling that stuff they put in hair for permanents, that stuff that smells like rotting eggs, he can’t help but remember watching his mother cut his father ‘s hair. He couldn’t have been more than three or four. His father was perched on a bar stool in the middle of the den.An old white sheet was spread under the stool like a shrowd and red towel covered this shoulders. Hanry’s mother stood next to his father, awkwardly holding an unbreakable plastic comb and pair of scissors she had especially bought for cutting his hair. She crouched down beside his head and closed her left eye to line up scissors. Very slowly, so she heared each hair beign cut, she closed the scissors. The brittle hair drifted away on the natural air currents of the room, the dark clippings floating down to the white sheet spread across the floor….

Slični tekstovi: